PRELAZZI: Drag mi je Širer, ali mi je Bobi draži
Vreme čitanja: 7min | sub. 30.09.17. | 08:48
Širer i Belami u napadu, pa mladi Dženas i Dajer, zapaljivi Solano i Loran Rober, Gari Spid kao produžena ruka trenera na travi, i nazad O'Brajan, Hjuz, neispunjeni talenat Tajtus Brembl, i naravno Šaj Given na liniji...
Ako Sveti Petar voli fudbal – a mora da voli fudbal – na koju je stranu poslao kontroverznog Fredija Šeparda, gazdu Njukasla, koji je prošle nedelje preminuo u svom domu u 71. godini života?
Izabrane vesti
Odgovor nije pretežak.
Na strani Fredijevog prolaska kroz rajska vrata stajalo je štošta. Bio je pravi sin severoistoka Engleske, čiji naglasak skoro možete da pobrkate sa škotskim i da vam ne bude zamereno; vredni mornar koji se u firmi svoga oca peo od održavanja naftnih platformi do direktorskog mesta, a sve vreme je, umesto crvene krvi i prljave reke Tajn, njegovim venama kolala crno-bela boja, pa je sa ser Džonom Holom početkom devedesetih preuzeo ponos grada, jedan od onih klubova koji su previše veliki za svoje dobro.
Druga je to, i duga priča, ali baš iz samosvesti navijača o veličini kluba – jer je to grad sa samo jednim timom, i jer nema mnogo čega zanimljivog sem piva i NUFC-a – proizilaze svi njihovi problemi i baksuzluci; a naređalo ih se u poslednjih pola veka, otkako je Hjui Galaher, reći će vam Džordijevci, bacio kletvu na poljanu pored parka Svetog Džejmsa, a onda bacio i svoje telo sa obližnjeg nadvožnjaka.
Fredi Šepard je, kao i svi ambiciozni ljudi, mislio da će uspeti to da promeni. Bio je zaljubljenik u Njukasl, ali je bio i umešan predsednik, iz doba kada su ne novac, već šarm bili poželjniji sastojak u toj čudnoj feli sportskih radnika.
Upravo će Fredi Šepard nagovoriti Kevina Kigena da se mane uživanja u penziji i da se vrati tamo gde su ga obožavali čak i više nego na Enfildu – jer je Liverpul sedamdesetih imao mnogo asova, a “Mighty Mouse” je bio samo jedan od njih; Njukasl osamdesetih jeste imao mlade Krisa Vodla i Pitera Birdzlija, ali je suštinski imao samo Kigena – i da se okuša kao trener. I baš kao kada je bio igrač, Kigen je stigao u Njukasl koji je tavorio u tadašnjoj Drugoj diviziji, i počeo je neviđeni uzlet.
Fredi će Šepard biti i taj koji će jedne julske noći 1996. potplatiti ortake iz lokalnog lista Evening Chronicle da lažiraju fotografiju Alana Širera, najboljeg strelca lige, u crno-belom dresu, ispod naslova da je posao sa Blekburnom već završen; Fredi će odneti taj broj Alanu i zagrliti ga i reći mu da se vrati kući, da ima 15 miliona funti ali da 15 miliona funti ima i Mančester Junajted, no ni 25 miliona ne znači ništa koliko će mu značiti kada pred svojim narodom uzme pehar. (Taj Njukasl je igrao možda i najlepši fudbal u friškoj Premijer ligi: Srniček, Asprilja, Žinola, Gilespi...)
Ako Sveti Petar voli fudbal – a mora da voli – onda je sigurno Alan Širer njegov omiljeni špic, a niko kao Alan Širer nije voleo Fredija Šeparda (o čemu svedoče i njegove izjave nakon što je saznao za Fredijevu smrt), i zašto onda Pera stoji i mršti se na ličnu kartu gospodina Šeparda, zašto ga ne pušta da uđe među zaslužne fudbalske građane, već mu sprema kartu u jednom pravcu za druženje sa Hesusom Hilom, Bernarom Tapijem i sličnom bratijom?
Jednostavno je: ako Sveti Petar voli fudbal, onda je sigurno ser Bobi Robson njegov omiljeni trener, a niko se nije ogrešio o dobrog duha britanskog i evropskog fudbala, niko nije ujeo za srce i za već uveliko kancerom napadnuta pluća tog nenadmašnog džentlmena, kao što je to uradio Fredi Šepard.
I Robsonov Njukasl, u sezonama u kojima više nije dolazilo u obzir da se neki uljez ušunja i osvoji titulu, mogao je mirne duše da ponese nadimak “Entertainers”.
Nakon što je skockao tim po svom ukusu, otarasivši se korova koji je zasadio Rud Gulit, Bobi je Njukasl uveo u Ligu šampiona (mada će ga jednom s penala onemogućiti naš Partizan), a u prvenstvu se redovno tukao za titulu sve tamo do februara ili marta.
Širer i Belami u napadu, pa mladi Dženas i Dajer, zapaljivi Solano i Loran Rober, Gari Spid kao produžena ruka trenera na travi, i nazad O'Brajan, Hjuz, neispunjeni talenat Tajtus Brembl, i naravno Šaj Given na liniji... Nije ni čudo što se na večnoj listi najboljih utakmica u Premijer ligi nalazi pregršt onih koje je igrala Bobijeva ekipa.
No 2004. Njukasl je završio peti, što se tada smatralo nedopustivim. Iz ove perspektive, čak i uz ogradu de mortuis nihil nisi bene, Fredi Šepard doneo je odluku koja će uniziti klub i doneti mu svakave probleme što traju do današnjeg dana, od Njukasla napraviti jo-jo tim i prečestog stanovnika Čempionšipa, a sebi zakomplikovati zagrobni život: ser Bobi Robson je, svega nekoliko dana pre kraja prelaznog roka i posle četiri kola sezone 2004. na 2005, smenjen.
Ideja Fredija Šeparda bila je da uvede u klub neku vrstu kontinentalnog rukovođenja, i nadao se da će iskusni engleski trener pristati da preuzme rolu nalik na onu koju je imao u Barseloni, a da se Alan Širer prebaci među menadžerski kadar i polako obučava za preuzimanje dizgina.
Vlasnik Njukasla tvrdio je i da je spasao obraz i čast Robsonu time što je za oko deset hiljada funti otkupio jednu crno-belu fotografiju sa pripremne utakmice, na kojoj se vidi neimenovani igrač kako iza leđa Robsonu dobacuje “dva prsta” (“up yours”, ostrvska vizuelna verzija najgore psovke), da je potom velikom treneru ponudio da bude sve sem šefa stručnog štaba, ali ovaj nije želeo za to ni da čuje.
(Istinu o tome ko je taj igrač znao je samo Fredi Šepard. Nije ju je ispričao čak ni novinaru Martinu Hardiju, jednom od najboljih britanskih fudbalskih pera, kojem je najviše verovao. Fotografiju je uništio a ime poneo sa sobom gore kod drugog junaka ove priče, onog sa ključevima. Ni njemu, sigurni smo, nije odao tajnu.)
Ser Bobi Robson, koji je znao da ima još štošta da kaže i pokaže, uprkos krštenici i baš zbog krštenice, otišao je iz Njukasla, i onaj spomenik ispred Sent Džejms parka – sa kravatom je, zagledan u daljinu, sa loptom ispod pete (mnogo lepši spomenik od onog koji su mu podigli u Ipsviču, kod Portman Rouda) – samo je mali pokušaj da se obriše taj dug velikom stručnjaku, i malo priznanje da je Fredi Šepard debelo pogrešio, gurnuvši Njukasl u dubiozu koja je postala dijagnoza, oličena u šaketanju Lija Bojera i Kijerona Dajera na sred utakmice protiv Aston Vile u aprilu 2005.
A tek da stvar bude gora, Robert Vilijam vodio je mnogo timova, i Barselonu i Porto i PSV i Sporting i Ipsvič i bio verovatno poslednji veliki selektor engleske fudbalske reprezentacije – da nije bilo Maradone i “Božje ruke” ili da su umeli da pucaju penale, eh... – ali je njegovo srce uvek pripadalo samo Njukaslu.
Kao da je ceo njegov život, zaključno sa titulom viteza, bio samo krivudava putanja koja će ga odvesti i na kraj sveta, samo da bi ga vratila nekoliko kilometara od rodne kuće, u seocetu Sakriston, gde su svi već ludi za Njukaslom.
Većina legendi kluba i danas će reći da je šut-karta Bobiju Robsonu bila glavni faktor u posrtanju koje će uslediti. Šepard je pokušao, u panici, da se takmiči sa mnogo izdašnijim klubovima od Njukasla, doveo je Majkla Ovena iz Reala za troostruko više novca nego što je čak i Liverpul, pod pritiskom navijača, želeo i mogao da ponudi da vrati svoje odbeglo dete.
Džabe fasada – mada će to biti fasada koja se uveliko krunila, Oven je već tada izgubio onaj svoj prvi korak koji ga je odvajao od drugih napadača, od bekova, od zemlje, od čitavog sveta – ako su temelji uzdrmani, a lista notornih menadžera koji su okušali sreću u Njukaslu deluje kao vic, smešan samo ako niste odrasli kao Džordijevac. Grem Sunes, Glen Reder, Najdžel Pirson, Kris Hjuton, Džo Kinir...
I Sem Olardajs, naravno, poslednji koji je potpisao papire pred Fredijem Šepardom, pre nego što je ovaj predao kancelariju ozloglašenom Majku Ešliju. Fredi se nadao da će mlađe i potentnije snage, poput Ešlija, ostvariti ono što on nije mogao ili umeo. I debelo se prevario...
Moglo bi se, zato, reći da je Frediju Šepardu dovoljna kazna za sve bilo što je morao da gleda kako njegov Njukasl pada i s teškom se mukom pridiže; ali onaj gore ne gleda sve istim očima kao i mi?
Žao mi je, Fredi, reći će mu, znam da Njukasl igra protiv Liverpula u nedelju i da si mislio da imaš super mesto u TV sali; žao mi je, Fredi, drag mi je Širer, ali mi je Bobi draži. Pozdravi mi ekipu tamo dole...
PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
FOTO: Action Images