PRELAZZI: Danski dinamit (VIDEO)

Mihael Laudrup zna sve o pobedama i sve o razočaranjima. O usponima i padovima. Zna kako je to posmatrati ceo svet s visoka, i kako je kada te, odjednom, uvaljaju u prašinu. I, što je važnije, zna da je sve to samo jedna velika, prelepa igra.

Najelegantnija evropska "desetka" u istoriji fudbala, El Genio kako su ga za španskih dana zvali saigrači - posebno špicevi kojima bi loptu, ne gledajući, poslužio na tacnici, kao čaj koji tako dobro ide uz hrskave danske kolačiće - Raulov i Zidanov idol, naučio je sve o dobrim, lošim i zlim stranama sporta i života kao član najbolje generacije u istoriji danskog fudbala. One o kojoj se i dalje priča, one koja se na svim relevantnim listama "legendarnih fudbalskih timova" nalazi među prvih deset, one za koju kolega Branko Rosić, kad god ih se priseti, s ponosom kaže "gledao sam ih uživo", kao da je maltene gledao prvu svirku Bitlsa u Hamburgu, i počne da ređa jedanaest imena kao da su pesmica.

Ne, nije to grupa autsajdera iz Švedske 1992, koja se blagodareći sankcijama i strašnoj nepravdi našla na Evropskom prvenstvu umesto šikanirane i ponižene Jugoslavije i pravo niotkuda ukrala titulu prvaka. Ne, Mihael Laudrup će to prvenstvo propustiti zbog svađe sa selektorom, i neki drugi čovek, neki manje veliki frajer, garant bi do kraja života žalio zbog toga. Ne i on, svestan da je stvarao istoriju godinama ranije, kada je malena Danska ušla u fudbalski herbarijum, da tamo zauvek ostane.

Bila je to generacija iz sredine osamdesetih, tinjajući dokaz da ne morate nešto da osvojite da biste bili veliki. Zvali su ih "evropski Brazilci", premda su više podsećali na ubrzani snimak Krojfovog totalnog fudbala, s bekovima koji bi iznikli niotkuda pravo pred gol, sa golmanom koji nikada - baš nikada! - nije degažirao loptu, već bi je bacio rukom, da napad krene od početka, s formacijom za koju niste bili sigurni da li je 2-3-5 ili 3-1-6, sve dok ne ukapirate da je formacija potpuno nevažna jer su svi Danci igrali sve. Njihova bi taktika, grafički predstavljena, više ličila na slike Džeksona Poloka nego na šahovsku tablu koju savremenim programima iscrtavaju Murinjo, Benitez ili Gvardiola.

Nazad je - u pomoć ponovo zovem Branka Rosića - komandovao Morten Olsen, na kojeg sve više liči naš Nemanja Matić, ispred njega su bili Seren Lerbi i Frenk Arnesen, levo je špartao Jesper Olsen, a tamo oko centra već su delovala njih dvojica, Laudrup i Preben Elkjer, obojica još mamurni od popijenog alkohola i zadihani od bezbroj ispušenih cigareta, taj beskrajno talentovani, možda i najpotcenjeniji driblersko-napadački tandem u istoriji.

Bio je to i pik-en-rol, i tiki-taka, i samba i tango, i nedostajalo je samo malo više nordijske upornosti i hladnokrvnosti, malo više čeličnih živaca, malo manje stativa i malo manje piva, pa da stignu i rezultati vredni Andersenovih gorko-slatkih bajki...

Ovako, tim koji bi na EURO 1984 oduvao Jugoslaviju Toze Veselinovića s 5:0 (mada će oni koji se sećaju meča i dalje tvrditi da su Plavi mogli i do pobede, samo da Laudrup tog popodneva nije bio natčovečanski dobar), spotakao bi se protiv autsajdera, i ostalo bi samo divno sećanje na jedno "šta je moglo biti".

Četa plavokosih momaka s frizurama kojih se, valjda, danas stide - eh, bile su to osamdesete, kada je sve bilo dozvoljeno, pa i kosa "napred kratko, nazad rep" - očarala je svet, i naučila samu sebe najvažniju životnu lekciju: nije sve u pobedama, ako od poraza napraviš divnu umetnost.

Mihael Laudrup će docnije nakarikati toliko srebrnine da potopi Kopenhagen, ali je ta decenija, provedena u timu koji su frapirani Englezi prozivali Dynamite Danes i dalje najbitnija u njegovom životu.

Zato mu, sigurno, nije slomila srce odluka gazde Svonsija Hjua Dženkinsa da mu uruči otkaz, i zato će, bez sumnje, gledati samo napred, kao što je radio i nakon što je njegova zemlja, bez njega u ekipi, osvojila Evropsko prvenstvo, ukleto za Jugoslaviju.

Pre samo pola godine, Laudrupa je, posle osvajanja Liga kupa sa velškim sastavom kojeg je naterao da igra kao njegovi Danci iz osamdesetih, jurilo pola Evrope. Pominjalo se da bi mogao da se vrati u Real, da Totenhem ne štedi pare da ga dovede, ali on je ostao u Svonsiju, uveren da čini pravu stvar.

A sada je bez posla. Postao je, jednako kao i pre tri decenije, kada je kao dvadesetogodišnjak zaludeo Evropu, žrtva sopstvenog uspeha, tvrdoglavosti i nesebičnosti, one iste zbog koje mu je Mišel Platini uvek prebacivao. No baš zato što shvata da je sve to jedna igra, ponekad nerazumljiva, ponekad okrutna, ali uvek lepa, Laudrup će preboleti Svonsi i već od narednog leta graditi svoju novu dansku bajku u nekom mnogo većem i strpljivijem klubu.

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)