PRELAZZI: Ćavi zna
Vreme čitanja: 5min | pet. 01.02.19. | 10:14
Ako smo nešto shvatili, posle onih čuda sa Barselonom, posle onoga kad je promenio fudbal i kada je bio fudbal, posle svih trijumfa sa Španijom, posle onoga kada je izašao pred ekran televizije po imenu Al Kas i pogodio 87,5% četvrtfinalista Azijskog kupa, ako smo nešto shvatili, valjda smo shvatili da Ćavi ne greši
Priznajem da je izgledalo grozno, kao kad vam neko blizak kaže da se učlanio u stranku, pa vam još priča kako je to super; ne znaš da li ubeđuje tebe ili sebe.
Eno Ćavija, najfinijeg fudbalera kojeg je sredina terena u 21. veku ikada posedovala – mada je više posedovao on nju? – na nekom kanalu, zove se Al Kas ako je to uopšte važno, među nekim šeicima, kako predviđa ishod Azijskog kupa, sve do finalne utakmice; priča na španskom ali ga odmah sinhronuzuju na arapski, ispred velikog ekrana, i proriče šta će se dogoditi na 17. kontinentalnom takmičenju reprezentacija.
Izabrane vesti
Bilo je i do toga što ga uopšte teraju da to radi. Zar nije predviđanje rezutata posao hobotnica, kornjača, koatimundija ili tako već nekih živuljki, jeftina zabava za zadnje strane dnevnih listova o velikim takmičenjima?
Šta će tu Ćavi Ernandes? Jeste čovek koji mnogo razume fudbal, verovatno više nego svi koji su ga igrali s njim – a s njim ga je igrao skoro svako ko je nešto vredeo u fudbalu poslednjih decenija – ali upravo zato ne treba da se troši na takve banalnosti.
No najpre je bilo neprijatno zbog onoga što je izgovarao. Znamo da je već četiri godine u Kataru, sigurno ga divno tretiraju i ništa mu ne fali, postao je ambasador onog čudnog kasnojesenjeg Mundijala, i samim tim oružje za razračunavanje ovog i susednih emirata i država taman koliko je to sukob Pari Sen Žermena i Mančester Sitija, odnosno Barselone, koja je svojevoljno odlučila da ne obnovi ugovor sa državnom avio-kompanijom i tako nanela veliku PR-ranu Dohi.
Pa ipak, pa ipak, Ćavi, 'ej, Ćavi, da mrtav 'ladan kaže baš to: Katar će igrati finale Azijskog kupa, i to će ga igrati protiv Japana, i to će pobediti.
Osećao sam se žalosno, to je možda najpreciznija reč, i verovatno nisam bio jedini; Ćavi mi je u tom trenutku izgledao kao zatočenik u platinastom kavezu, video sam klip prvo na Tviteru pa onda ceo na YouTube i poželeo sam prvi put u životu da ostavim komentar ispod nečega:
“Ćavi, ako su te oteli, trepni dvaput...”
Pa zar toliko vredi taj novac, tebi, koji ga ima sasvim dovoljno, i koji se nikada nije ponašao kao da išta ima veze sa novcem? Zašto, Ćavi, pobogu, nekoga poput tebe čeka karijera, samo ako je budeš hteo, u fudbalu sa polaznom tačkom kakvu retko ko ima – što, naravno, ništa ne znači, ali nikako nije naodmet – i šta će ti da se blamiraš tako, i da ti izvlače tvoju glupu prognozu o finalu Azijskog kupa, i da te podsećaju kako si se jeftino, mnogo jeftino prodao?
Ipak je to bio Ćavi. Ako je njegov drugar Ronaldinjo bio čovek koji vam je, dok ga gledate, izmamljivao osmeh na lice, i ako je njegov drugar Mesi bio – i dalje je, srećom – čovek koji izaziva zapanjenost, onda je Ćavi Ernandes bio igrač koji bi vas naterao da uvidite koliko fudbal može da bude lep i inteligentan u isto vreme.
Nije bilo, niti će verovatno biti, fudbalera koji je umeo da uspori vreme kao on, kada bi mu lopta bila u nogama i koji je baš toliko činio svakog svog saigrača boljim.
On je promenio fudbal i on je, umnogome, bio fudbal, i samo su dva-tri vanzemaljca koja su u isto vreme jurila za loptom – Ćavi nije jurio, lopta je kod Ćavija sama dolazila – sprečila da o njemu svi, a posebno istorija, govori kao o jednom od najboljih svih vremena.
E, taj Ćavi je pre oko mesec dana u polo majici stajao ispred velikog ekrana televizijske stanice Al Kas i pogađao – i pogodio! – da će finale Azijskog kupa, ovog 1. februara u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, igrati Katar i Japan.
I ne samo da je predvideo to, Ćavi je tačno prognozirao sedam od osam četvrfinalista turnira (statističari bi rekli: 87,5% uspešnosti), prevideo je samo Vijetnam i mislio je da će Australija dogurati do polufinala, sve ostalo je bilo po njegovom.
Sada nam je, valjda, jasno: Ćavi zna.
Kao što je uvek znao; znao je s loptom, znao je s Barselonom, znao je s navijačima, znao je s Ronaldinjom, Mesijem, Inijestom, Ramosom, Ferdinandom, Kanavarom, Kasiljasom, znao je – o, kako je to samo znao – sa peharima, trofejima, priznanjima, zlatom, srebrom i kristalima.
A sada zna sa Azijom: nije to, izvinjavamo se na lošim mislima i asocijacijama, bilo do ulagivanja domaćinima, nego je Ćavi tamo u Kataru, dok već četiri pune godine zabavlja bradate tipove u kaftanima, video ono što mi nismo.
Katar – Japan možda jeste finale koje je on priželjkivao, ali je, još važnije, finale koje je on predvideo, i ko smo mi da se u petak od 15 časova, na stadionu u Abu Dabiju, kladimo protiv Ćavijevog novog ljubimca Amoeza Alija?
Ova utakmica, naravno, imaće mnogo veći značaj nego što nama evrocentričnima to može da izgleda, posebno ako se obistini Ćavijeva televizijska prognoza za finale.
Katar i ostatak makar susednog sunitskog islamskog sveta već nekoliko godina se nimalo ne mirišu, a zatrpavanje katarskih fudbalera papučama posle drugog pogotka na polufinalnom meču protiv domaćina, uz jasne zvižduke već na zagrevanju, svedoči o netrpeljivosti izazvanoj, pre svega, politikom.
Katar je odmetnuti sin, mladić koji se usudio da sanja malo više nego što je bilo planirano.
Pre nego što je na vlast došao Hamad al Tani, pa njegov sin, sadašnji emir Tamim, Katar je bio tek satelit Saudijske Arabije. Usledio je uspon zasnovan pre svega na mudroj spoljnoj politici i vezivanju za Sjedinjene Američke Države, a dobijanje organizacije Svetskog prvenstva u fudbalu – pre svega “zahvaljujući” dubokoj korumpiranosti u svim porama FIFA – bila je kruna tog novog poretka i ujedno najveći izvor zavisti u komšiluku, koji još ne može da se pomiri sa tim.
Sada im je još jedan katalonski stručnjak na selektorskoj klupi, Feliks Sančez Bas – bio je trener u mlađim kategorijama Barselone kada se u La Masiji pojavljivao Ćavi – podario nešto jednako veliko.
Nacionalni tim koji se nikada nije kvalifikovao za Svetsko prvenstvo, koji nikada nije prošao ni u polufinale Azijskog kupa, čiji igrači igraju listom u bogatom, ali praznom (doslovno: prošle sezone prosečan broj gledalaca na stadionima bio je 672!) domaćem prvenstvu, sada ima šansu da uzdrma najuspešniju azijsku ekipu i, kada se sve sabere, najbolji tim turnira.
Ćavi je rekao da će uspeti, a onda je još rekao da ćemo svi da budemo mnogo, baš mnogo iznenađeni kada Katar bude nastupio na Svetskom prvenstvu, i ko smo mi da mu, posle svega, protivrečimo?
Ipak je to Ćavi, a ako smo nešto shvatili, posle onih čuda sa Barselonom, posle onoga kad je promenio fudbal i kada je bio fudbal, posle svih trijumfa sa Španijom, posle onoga kada je izašao pred ekran televizije po imenu Al Kas i pogodio 87,5% četvrtfinalista Azijskog kupa, ako smo nešto shvatili, valjda smo shvatili da Ćavi ne greši.
Shvatili smo, je li, da Ćavi zna.
Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters