PRELAZZI: Borijelo? Taj je lažan kao novčanica od 15 evra

Ponekad se čini da su komentari na internetu najgora stvar koja se desila popularnim sajtovima i javnom diskursu. Na svakog odmerenog i umerenog komentatora dođe sijaset onih koji bi se samo svađali, razglabali o nečemu što nikako nije tema teksta, ili udarali jedni po drugima po staroj navijačkoj osovini; onda se uključi neki pomiritelj, pa stvar svejedno poprimi oblike zapaljivog i nevaspitanog vorteksa.

Ne uvek. Nekada se - a vi znate koji ste! - u komentarima kriju prave mudrosti, nešto što baca novo svetlo na temu vesti, zapažanje kojeg se novinar ne bi ni setio, ili tek grumen duhovitosti koji vam ulepša dan.

Tako je svuda. I u Italiji, naravno.

Bilo je mnogo komentara na italijanskim sajtovima, uključujući i na onom najboljem, Gazetinom, na novu sapunicu na Apeninima, na prošlonedeljnu vest o tome da je Marko Borijelo, uprkos obećanjima, odlučio po ko zna koji put u karijeri da pokaže da mu je novac iznad svega, da ne drži mnogo do svoje reči, poput onih da je u Kaljariju presrećan, da se najzad skrasio na divnoj Sardiniji, da će tu završiti karijeru, sem u slučaju da ga zovu iz Amerike, pošto su tamo, čuje, “vrhunske ribe”, a jedna stvar koju je Borijelo voleo više od para su lepe devojke...

Pričao je otoič o tome da je najzad, u 35. godini života, sazreo, gdegod je stigao, pa tako i na naslovnoj strani klupskog časopisa - koji, što sada nije tema, izgleda bolje od većine srpskih “ozbiljnih” magazina - prošle zime, kada je veteran italijanskog fudbala doživljavao treću, petu ili već ko zna koju mladost, podsetivši da je, kada ga ogolite do suštine, Marko Borijelo uvek bio vrhunski napadač, samo što činjenice nisu previše često išle u prilog tom truizmu.

Al' ne lezi napolitanski vraže! 

Svega dan-dva pred početak sezone, novopromovisani SPAL ponudio mu je, koliko se spekuliše, 2.000.000 evra po godini da bude njihov prvi špic i, nadaju se u klubu iz Ferare, spasilac u Seriji A, i Borijelo je promptno zaboravio na svoje “vjeruju”. 

Otperjao je na sever Italije, praćen uvredama predsednika Kaljarija Tomasa Đulinija, da je izdajica, da je oportunista, da su mu samo pare važne. (Već je i debitovao, odigrao je poslednjih pola sata na Olimpiku, stadionu kojem zna svaku vlat trave, u hrabrom 0:0 koje je SPAL izvojevao protiv Lacija.)

Marko je Đuliniju odgovorio na svojoj omiljenoj društvenoj mreži, Instagramu, tom stecištu narcista svake fele. 

A malo je, u fudbalu, samozaljubljenih likova kao levonogi (povremeni) majstor iz Napulja.

Komentari, dakle. U mnoštvu onih koji su dali svoju presudu na ružičastom sajtu, vašem kolumnisti najviše se dopao onaj lapidarni, mada nije do kraja istinit, što ćemo pokušati da dokažemo do kraja ovog teksta. Nema veze, zvuči odlično...
“Borijelo? Taj je lažan kao novčanica od 15 evra...”

Brutalno? Možda. Ali iskreno, sasvim...

Pa dobro, da li je putujući bombarder, kako ga je prozvala nacija otkako je počeo da menja klubove češće nego žene - i ako je voleo samo Napoli, onda je voleo i samo lepu Belen Rodrigez, a i omiljeni klub i žena njegovog života na kraju su ga ostavili bez uzvraćene ljubavi - stigavši u jednom čudnom trenutku čak i do Engleske, do Vest Hema i bizarne kratkotrajne saradnje sa Semom Olardajsom, zaista toliko “fejk”, kako se to moderno kaže? 

Ili je u neumitnom podvlačenju crte ispod njegove karijere, a koje će se, koliko god se on ne trošio na treninzima, desiti narednog ili onog tamo leta, ostalo i nešto više od onog “propali talenat” i “najveća šteta italijanskog fudbala 21. veka”?

Priča o Marku Borijelu nije samo “pikola storija” o nadarenosti koja nije ovaploćena usled lenjosti njenog sopstvenika, ni ona o tome “šta je moglo biti”. Takvih ima koliko volite. Ovo je nešto drugo.

Stvar je, kako to na jugu obično biva, mnogo komplikovanija, i skoro nerazumljiva nama koji smo “Najlepši grad na svetu” - kako, u inat svima i uprkos svemu, domoroci i dalje nazivaju svoj Napulj - gledali samo na slikama, u mimohodu ili u vlažnim snovima kada se budimo u svetloplavom dresu u drugoj polovini osamdesetih, da vidimo kako Andrea Karnevale namešta loptu jednom Argentincu. 

Kako je momak iz kraja Napulja po imenu San Đovani a Tedućo - naše (previše retke) čitateljke možda će prepoznati taj tegoban, neugledan, kriminalom bremenit deo grada iz serijala “Napuljske priče” samozatajne književnice Elene Ferante; tamo se glavna protagonistkinja Lila krije od nasilnog muža i živi u bedi iznajmljenog stana sa detetom - umesto glavne vedete Azura postao merna jedinica za skandal?

MOZZART KVOTE
(2,55) SPAL (3,10) Udineze (2,90)
Nedelja, 20.45

Da li je moralo tako biti, da se više piše o tome šta je radio po svojim i, češće, tuđim krevetima, nego da ga se, u sam smiraj fudbalskog životopisa, sećamo po odlučujućim golovima, ubitačnoj levici, snažnoj igri “uz leđa” i volejima koje je toliko voleo? Da li je badava potrošena ta klasična “devetka”, sjajne koordinacije i pregleda igre, koja je umela da se hrani odličnim centaršutevima, sa više nego korektnom tehnikom za svoju konstituciju. 

Jedino konzistentno u čitavoj karijeri Marka Borijela bila je nekonzistentnost. Jedne sezone bi izgledao kao da može da pokori čitav svet, igrao bi se sa protivničkim odbranama i tukao se za onu prestižnu titulu “Capocannoniere” u Seriji A, već naredne bi naišla suša, Marko bi izgledao kao da je mentalno u nekom noćnom klubu, a ne na terenu, i navijači bi gubili strpljenje, pa bi ga trener brzo selio na klupu ili na tribine. I ne bi nimalo pomoglo kada bi na doping-testu bio pozitivan... 

Borijelo je tvrdio da nikada nije uzimao nikakve supstance, već da je Belen, s kojom je tada još bio u ljubavi, koristila neke kreme za, d'izvinete, vaginu, koje su nekako našle put do njegovog krvotoka. Eh...

(Jedina dva trenera koje je poštovao do koske, bili su Đanpjero Gasperini i Antonio Konte. Ni Montela, ni Luis Enrike, ni Baldini, ma ni Klaudio Ranijeri nisu mu bili po volji. Jedino više od trenera voleo je da se svađa sa predsednicima klubova i Galijanijem. A opet, Berluskoni ga je morao voleti, baš takvog kakav je, i Silvio ga je voleo.)

Pa i uprkos tome, bio je ona devojka koju svi žele da osvoje jer svi, baš svi, misle da će ona procvetati baš s njima i ostati zauvek srećna. 

Kako drugačije objasniti što je pitomac Milanove škole fudbala, sem za matični klub (u koji će se vraćati nekoliko puta, u kojem će igrati sa Ronaldinjom, iz kojeg će otići kada stignu Robinjo i Ibra), nastupao još i za Romu i za Juventus, te i za Đenovu i za Sampdoriju, pa još i za Atalantu i Kaljari. A kako tek prilično proverene spekulacije da je bio na radaru i Real Madrida –-izgledao bi kao novi Kasano, zar ne? - i oba Mančestera...

Kada bi se sabrale vrednosti svih transfera koje je dužio, čak i u italijanskom “dođem ti juče” sistemu finansijskih transakcija, bila bi to pozamašna suma; o onoj koju gaji na svom bankovnom računu tek ne bi bilo pristojno pričati.

Ali teško da je Marko Borijelo ikome vratio uloženo, sem možda Đenovi pre desetak godina, kada je bio na vrhuncu karijere, ako se takav izraz uopšte može upotrebiti u njegovom slučaju. 

Okej, isplatio se i urednicima šarenih časopisa koji su živeli od njegovih ispada, od njegovih javno započetih i još javnije prekinutih emotivnih i seksualnih veza, od njegovih necenzurisanih, britkih izjava... 

Jednom su ga pitali ko je bio sa više žena, Antonio Kasano ili on.
“Šta je rekao Kasano, s koliko ih je spavao? Sa 600-700? Ja sam bio sa nešto malo manje... Ali su, za razliku od njegovih, sve moje bile lepotice...”

Za mnogo šta je, reći će oni koji su napali “15 evra” komentatora i branili lik i delo Marka Borijela, zaslužna - pardon, kriva - porodična istorija. Samo što nju ne bi, verujte, mogla da opiše Elena Ferante, čak ni na napolitanskom dijalektu. To je više materijal za jednog drugog Napolitanca, Roberta Savijana...

Droga, Kamora, ubistva zbog droge i ubistva onako, nasilje zbog droge i nasilje radi nasilja, netrpeljivost zaraćenih bandi; sve to što je potka Savijanove “Gomore”, Borijelo je, pre prvog brijanja, bio primoran da živi. I da preživi. 

Pričati o Borijelu, o “15 evra” i o svim promašenim šansama - figurativno i doslovno - a ne proniknuti u njegov um, ne razumeti odakle dolaze njegova potreba za egzibicionizmom, a odakle potiču nagomilane predrasude prema njemu, bilo bi u najmanju ruku neljudski.

Vitorio “Biberon” Borijelo, Markov otac, pozajmio je neki novac Paskvaleu Ćentoreu, bivšem gradonačelniku Kazerte i viđenijem članu kamorskog klana Kazalezi, kojeg je osnovao Antonio Bardelino. Ćentore je, nakon Bardelinove smrti, bio veoma blizak Franćesku “Sandokanu” Skjavoneu, jednom od čelnika Kamore. Toliko blizak da se dogovorio da smakne Vitorija Borijela, da ne bi morao da mu vrati novac.

Markov tata nestao je decembra 1993. godine (telo će mu biti pronađeno kasnije), kada je budućem fudbalskom asu bilo jedva jedanaest navršenih leta. Odrastao je sa majkom i dvojicom braće, u neznanju čime se njegov otac zaista bavio, i u konstantnom strahu da osveta Kamore nije gotova. Da će, u najgorem slučaju, i on ili njegova braća biti ubijeni. 

U tek nešto boljem, da će morati da se pridruže Kazalezima.

(Pomenuli smo Roberta Savijana. Ima nečeg neverovatnog u tim Napolitancima: iako je Kamora ubila njegovog oca, Borijelo je svojevremeno napao Savijana, optuživši ga da se obogatio pišući samo loše stvari o Napulju. “Napulj nije samo Kamora”, pričao je u jednom intervjuu. Kasnije je priznao da je prenaglio i da nije trebalo da uđe u klinč sa odvažnim piscem.)

Fudbal je bio prvi i jedini beg. Čak i bukvalno, pošto je sa 14 godina Borijelo odlučio da mora da utekne, ma koliko voleo svoj grad. Uzeo ga je Milan, proveo je nekoliko godina u Primaveri, da bi bio prosleđen još dalje od Napulja, u Trevizo, da tamo stasava.

I Frojd i Jung bi trljali ruke: nije li, onda, sve što je Borijelo radio u karijeri, bilo kao nevidljivim belegom označeno onim što se dešavalo malom Marku u Napulju? Zar vrtoglava potraga za novcem, popularnošću, samopotvrdom, ženama, nije mnogo jasnija kada uzmete u obzir kakav je bio i šta je moglo da bude od njega? Zar je toliko teško shvatiti zašto ne poseduje odanost, ako je svako, otkad zna za sebe, svako svakog pokušavao da prevari? 

A zar nema hrabrosti u tome da uvek pokušavaš nešto novo, umesto da se ušuškaš i ćutiš, kao toliko ljudi, ne samo fudbalera, ljudi na planeti?

SPAL, povratnik u elitu posle skoro pola veka, mnogo je veći izazov za Marka Borijela nego što bi to bilo ostajanje u Kaljariju, koji živi nekim svojim ritmom; i novac u celoj priči igra samo sporednu rolu. 

Borijelo je, tako, ponovo uradio ono što bi retko ko. Opet je žrtvovao svoje ime i svoj teško stečeni dobar glas na Sardiniji, samo da bi probao nešto novo, i to u 36. godini života, kada njegovi ispisnici odavno svode račune i voze decu u vrtiće...

I kada u nedelju u Ferari bude debitovao pred domaćim navijačima - na feštu dolazi Udineze - neće to biti još samo jedna recka momka “od 15 evra”, modernog nomada Italije. 

Ne, biće to tek još jedna etapa u razvoju onog dečaka sa ulica Napulja, još jedan beg u prostor od Kamore, još jedno remplovanje vrhunskog špica koji je to preretko dokazao, još jedan volej napaćenog brata kojem sva ovozemaljska zadovoljstva i petstotinjak najlepših žena Italije, nisu uspela da skinu grč i tugu sa lica.

PIŠE: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta;
FOTO: Action Images.