PRELAZZI: Bolivarski duh Salomona Rondona

Svakog jutra, kao i na desetine i stotine njegovih kolega, i Salomon Rondon proverava vesti, Tviter lajnu, Instagram postove i ostale pošasti modernog doba.

Ali, za razliku od njih, na njegovim ekranima nema prelepih žena, trač-partija, izveštaja iz rijalitija, astronomskih suma o tome koliko je neko poznat potrošio u provodu, a kolika je nekome drugom plata.

Najbolji napadač Venecuele svih vremena, i drugi najbolji igrač te zemlje svih vremena – sećamo se Huana Aranga, majstora iz Majorke i Gladbaha, koji je na onom bizarnom Kopa Amerika 2011, gde su svi igrali nerešeno, a Paragvaj bez pobede ušao u finale, doveo svoj tim do najvećeg uspeha u istoriji – na mreže se uključuje sa zebnjom.

Šta li ima novo u njegovoj napaćenoj domovini? Da li je šira porodica, koja maltene krije da ga i poznaje, preživela ovu noć, nedelju, mesec? Koliko je ljudi ubijeno u njegovom gradu u protekla 24 časa? Koliko je ljudi pobeglo iz zemlje, u susednu Kolumbiju, improvizovanim splavovima na Trinidad, u Španiju, bilo gde od nemaštine i haosa u koji se prometnula Bolivarska Republika kada je cena barela, najvećeg bogatstva, počela da kopni?

Da li će ikada doći dan kada će moći sa suprugom i decom da prošeta Karakasom ili im pokaže Katiju, gradić u kojem je odrastao i u kojem je zavoleo fudbal?

Hiperinflacija je tolika da bi se i Srbija ranih devedesetih postidela, tolika da su zvanično prestali da objavljuju podatke nakon što je bolivar oslabio za nekih milion procenata; 90 odsto žitelja je u siromaštvu, tri četvrtine stanovnika zemlje je izgubilo više od deset kilograma telesne težine zbog nedostatka hrane, o toalet-papiru i ostalim potrepštinama može samo da se sanja, broj ubistava, naravno nerešenih, veći je nego bilo gde u svetu, a svakog dana Madurovu zemlju napusti na hiljade ljudi...

Sve to boli špica Njukasla mnogo više nego činjenica da je samo on svetla tačka u tugaljivom sastavu Rafaela Beniteza, koji je na Rondona, toliko važnog da mu je pripala i čuvena Širerova “devetka”, i na neki španski o-ruk uspeo da se iščupa sa samog dna Premijer lige, gde uz ubogi Sautempton i pripadaju.

Utoliko se više trudi, utoliko više grize, utoliko se više raduje svakom golu (četiri u prvenstvu, odnosno 25% svih pogodaka Njukasla), jer zna da ih ne postiže samo za sebe.

Kao što se nekada čini da se cela naša zemlja drži za jedan reket – dobro, uleti tu poneka košarkaška lopta – tako i u Venecueli, koja se tek nedavno, od Kopa Amerika 2007. koji se igrao kod njih, totalno i nepopravljivo zaljubila u fudbal, odbacivši bejzbol i košarku kao staru majicu sa prišivenim američkim grbom (mada Rondon obožava košarku i tvrdi da je porastao imitirajući Majkla Džordana), eskapizam donose utakmice Premijer lige i Primere.

Potonje zbog tradicije, jezika i brojnih navijača Barse, Reala, Atletika, prve zbog Salomona Rondona i njegovog nenametljivog patriotizma.

Ima ona glupa replika dežurnih zajedljivaca, znamo je tokom Novakovih ili mečeva reprezentacije, kao, da li će ikome biti bolje zbog pobede nekog “našeg” tamo; pogodite šta, malo i hoće, uvek je lepše kada imaš šta da proslaviš, kad neko tvoj uradi nešto lepo, pa onda komentator pomene ime tvoje zemlje. Ne, neće ti to staviti dinar, bolivar ili cent u džep, ali neće ga ni odneti, naprotiv, i potkrašće se neki osmeh...

Stasiti strelac nikada nije dozvolio sebi da upadne u brlog dnevne politike, iako se može na osnovu njegovih brojnih intervjua protkanih tugom i besom zaključiti šta misli o pravcu kojim zemlja sigurno plovi ka bezdanu; ali nije to, makar nije još, Salomonova bitka, ona se vodi na najskupocenijoj travi na svetu, to je njegov doprinos nekoj novoj revoluciji – ne samo fudbalskoj, to je već overio – koja će, možda, srediti stvari u Venecueli.

Dotad će Rondon nastaviti da daje sve od sebe, kao što je, uostalom, radio i svuda gde je bio, od Las Palmasa, preko Malage (upravo će on, skupa sa Iskom, Sebom Fernandesom, Santijem Kazorlom, Mareskom i Hoakinom, dovesti klub sa Rosalede, tada još u milosti šeika Al-Tanija, do Lige šampiona), Rubina, Zenita i Vest Broma, pa sada u Njukaslu.

Za to što se obreo baš u Njukaslu, na pozajmici iz Vest Broma u kojem je, to je njegov usud i njegovo prokletstvo, jednako bio jedini tip koji ume da daje golove kao sada među Džordijevcima, najpre je kriv Faustino Asprilja.

Kada je Rafa Benitez pozvao, Rondon je prvo okrenuo legendarnog Kolumbijca, novopečenog seljaka što gaji šećernu trsku i jaše konje unaokolo, i pitao ga kakav je to grad i da li će tamo naći ikakav mir.

(Tino možda nije najpouzdaniji čovek od kojeg treba tražiti savete o stanovanju: urbana legenda je da su zidovi njegovog doma, kada se vratio u Parmu, bili izrešetani šrapnelima. Ne, nije ga jurila kolumbijska mafija ni neki naslednik Pabla Eskobara, nego je Asprilja voleo da dovodi ortake i da se tako malo zezaju...)

Uspeo je, iako je ponekad naporno gledati Rondona kako se muči: sem divnog proleća u sunčanoj Malagi i one jedne cele sezone u Zenitu, na severu Rusije, gde mu je od zime teži bio rasizam, Venecuelanac je osuđen da se batrga u timovima koji igraju defanzivno, koji se oslanjaju na glavomet i na duge lopte, i on se uglavnom troši u rvanju sa protivničkim bekovima, iako je sposoban za makar nešto više od pukog “target mena”.

Ima i u tome neke simbolike: kao što je njegova Venecuela odvojena od ostatka kontinenta, ne samo geografski jer je na samom severu, koliko politički pošto su se druge države Latinske Amerike mahom okanile neizvesnog puta u socijalizam 21. veka, tako i Salomon Rondon, gore na severu Engleske, subotu po podne uglavnom provodi čekajući da padne neka humanitarna pomoć, pardon upotrebljiv pas od nekoga iz neubedljivog, najblaže rečeno, veznog reda Njukasla.

Ima simbolike i što je Rondon baš tu – mada on to, pristojan kakav jeste, nikada neće reći – u klubu čiji navijači ne mogu da smisle diktatora koji je zaseo na čelo i uporno neće da se skloni. Iako Majk Ešli povremeno zagolica maštu parku Svetog Džejmsa, kada izokola najavi da će prodati klub, samo što se to nikada ne desi, pa strastvene pristalice opet mogu samo da ga kunu, pišu transparente i da bojkotuju njegove prodavnice...

A opet, eto, ništa ga od toga ne boli kao ono što se dešava tamo daleko preko Atlantika, tamo gde ne bi smeo ni da se pojavi – igrač koji vredi tolike milione, u nasilnom Karakasu, kamo ljudski život ne staje ni hiljaditi deo njegove plate, i gde su od redova pred praznim rafovima izvesnije samo otmice i ucene? – a on se uvek odazove svojoj zemlji, nadajući se da fudbal može da uradi nešto što politika i veliki revolucionarni snovi pokojnog Uga Čavesa, naravno, nisu uspeli.

To izgleda tako što Salomon Rondon zaista krije ko mu je familija koja još živi u Venecueli, i ne izlazi iz kuće u retkim trenucima kada poseti domovinu (prošlog leta, ne samo zbog toga što je trebalo srediti papire o pozajmici, nije ni išao kući), a za razliku, vraćamo se na početak, od drugih kolega koji dele svoju intimu sa najširim auditorijumom posredstvom društvenih mreža, niko nikada nije video kako izgledaju njegova supruga i njegova deca. Tako je, avaj, bezbednije...

Inače, ovaj džin je mnogo puta dokazao da je nežnog srca, a najpopularnija pretraga sa njegovim imenom podsetiće vas na njegove suze, i to dvostruke: prvi put kada je slomio nogu Evertonovom Džejmsu Mekartiju, i drugi put kada se prisetio tog strašnog starta u jednom intervjuu...

Druga živa rana u svakodnevici Salomona Rondona je baš reprezentacija: i pre nego što je zbog milionske pronevere – zovu ih “boligarsi”, ti retki koji su se obogatili na grbači jadnog naroda – pobegao pa uhapšen predsednik Fudbalske federacije Venecuele, igrači su znali da koliko je ta organizacija kvarna iznutra.

Rondon je predvodio nezadovoljne fudbalere koji su tražili smenu svih odgovornih u Savezu, optuživši ih da su uništili zlatnu generaciju, prvu koja je počela masovno da igra u inostranstvu i prvu koja je imala šansu (i prokockala je) da se plasira na Svetsko prvenstvo.

Bez želje da bude novi Simon Bolivar, novi “Libertador”, Rondon je to ipak malo postao...

Da je neki drugi igrač, sada bismo napisali poslovično “sve se to zaboravi kada se izađe na teren”, ali istina je zapravo totalno drugačija: ništa od ovoga, ni inflacija, ni nasilje, ni izbeglice, ni tegobe njegove zemlje i njegovog naroda, ni strah za porodicu, ni mučno odrastanje ni redovni problemi u nacionalnoj selekciji, ništa od toga nije daleko od Salomona Rondona u bilo kom trenutku.

Da jeste, možda bi bio bolji, opušteniji, a ubitačniji igrač?

Ili bi bio običan, bio bi kao i svaki drugi, onaj što po vestima, Tviter lajni i Instagram postovima traži prelepe žene, trač-partije, izveštaje iz rijalitija, a ne vesti o svojoj napaćenoj Venecueli.

Piše: Marko PRELEVIĆ, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta
Foto: Reuters