PRELAZZI: Arek, Kamora je uz tebe

U sada već kultnoj seriji „Gomora“ – za razliku od infantilnih hitova kao što su „Game of Thrones“ ili već smešna „House of Cards“, ova je brutalno iskrena u prikazivanju života onakvim kakav jeste; može se porediti sa „The Wire“, jedino, ali i tu bi čedo hrabrog Roberta Savijana pobedilo, makar zbog nerazumljivog napolitanskog jezika koji dodaje zastrašujuću notu svakoj replici – postoji ona scena u kojoj pripadnici klana slave još jednu pobedu glavnog bosa, Don Pjetra Savastana.

Sto je pun alkohola i droge, raspoloženje je, što bi se kazalo, na nivou, i jedan od njih ne može da skrije svoju radost što je šef opet nadmudrio konkurenciju, policiju i sud.

„Taj Don Pjetro“, usklikne on. „On vam je kao Hamšik. Kad god treba, daće gol!“

Da ne spojlujemo šta se dalje događa sa Ćirom Imortaleom, ali reklo bi se da je već ovaj prvi mesec nagovestio da će njegovi ortaci morati da traže drugo poređenje. Pa neće biti čudno ako u nekoj narednoj sezoni – a imaće ih najmanje četiri, kako sada najavljuju producenti – prigodnom prilikom neko uzvikne nešto, recimo, ovako:

„Taj naš bos, on vam je kao Milik!“

Dva gola u Kijevu, za preokret protiv Dinama – oba glavom, jedan rutinski a drugi šmekerski, od onih za koje možete samo da kažete „Ako je to hteo, svaka mu čast“ – na debiju u plavom dresu u Ligi šampiona, čime je postao vest čak i u noći u kojoj je Barsa dala sedam, a Leo Mesi tri; i dva gola na San Paolu, protiv Milana, na debiju pred svojom publikom – prvi gotovo slučajan, iz odbitka, kao da je magnetom privukao loptu i onda je nehajno gurnuo preko linije, drugi opet glavom – od Arkadiuša Milika, dovedenog da zameni Gonzala Iguaina, napravili su za toliko kratko vreme novu zvezdu Napolija.

Poljak deluje kao verzija svog partnera iz špica napada reprezentacije, Roberta Levandovskog, mada bi još bilo preterano reći da je operativni sistem kod njega unapređen, no ako ovako nastavi...

Nećemo ponovo pasti u zamku da se nadamo da će titula, prva posle Maradone, najzad doći u ruke Aurelija de Laurentisa i obradovati poniženi grad, simbol i poslednju odbranu obezvređenog juga Apenina, niti ponovo pozvati u pomoć prozu Džona Fantea kako bismo opravdali to što poštujemo, cenimo, pa dobro, i volimo Mauricija Sarija; znamo, uostalom, da će se u Seriji A voditi očajnička borba za drugo mesto, jer je prvo odavno, između ostalog i otmicom argentinskog egzekutora Iguaina, kaparisao Juve.

Tek, ostavićemo malecni prostor da se Bjankoneri neće baš prošetati kroz prvenstvo, obezbediti titulu u martu i natenane se posvetiti jurišu da povrate ušati trofej, koji bi u srebrnini zacementirao ono što se odavno zna: Juve se vratio, i bolji je nego što bi smeo da bude i nego što je to pristojno.

Nećemo do kraja dizati ni broj 99 u nebesa, mada je činjenica da je on jedan od onih igrača koji umeju da unaprede ceo tim, celu koncepciju igre, čak i ako vam se čini da ne radi mnogo šta.

Ali način na koji Arek, kako su ga zvali odmalena, grabi prostor, kako se otvara i utrčava u rupe za koje odbrana nije ni znala da postoje, kako čita let lopte, kako se odrazi baš u idealnom trenutku, kao da je odbojkaš ili košarkaš, bok'te, koliko uz njega sigurnije i opasnije deluju krila, Kaljehon i preporođeni Mertens, i kako omogućava Hamšiku, na čija je pleća prečesto umeo da padne pretežak balast, da dođe do vazduha i da igra onu svoju igru bez grča i pritiska – sve to u samo nekoliko sedmica pokazalo je da Napoli teško da je mogao da dovede igrača koji bi se više uklopio.

Ne samo u tim, pa to bi mogli možda i manji talenti od dvadesetdvogodišnjaka iz Šleske – stvarno, neko bi već trebalo da istraži kako to da jug velike poljske zemlje u pravilnim vremenskim intervalima rađa i otadžbini daruje tako neverovatne napadače, i skoro isključivo napadače: Lukaš Podolski i legendarni Vlođimirž Lubanski, strelac 48 golova za tim kojem se svira melodija „Hej, Sloveni“, rođeni su u Glivicama, Ernst Vilimovski u Katovicama, polu-Poljak Miroslav Klose u Opoleu, samo su Dejna, Lato i Levandovski izneverili ovo geografsko pravilo – koliko u grad, u kulturu, u napolitansku krv, glavu i dušu.

Kod prvobitnog idola Dijega Maradone, to je bila stvar oslobođenja od kompleksa niže vrednosti. El Pibe je stigao kao Garibaldi, njegovo poreklo i ljubav morali su biti uzvraćeni, i naravno da je tako i dalje; drugi usvojeni sin Napulja, Marek Hamšik, osvojio ih je potezima na kakve su čekali dve decenije i izgaranjem na terenu koje je Curva B znala da ceni. I golovima, naravno...

Ovaj novi, koji bi mogao da postane treći kralj Napulja – jer je pretendent na tron Gonzalo Iguain pobegao i prevario ih i slomio im srce i nikada mu neće oprostiti! – nekako je bio i sudbinski predodređen za to.

Sve što se događalo do trenutka kada je obukao azurni dres i nasmejan proslavio gol na nepoverljivom San Paolu, bile su samo usputne epizode, samo saspens koji je, baš kao u nekoj seriji, vodio do neizbežnog.

Neki bi rekli da je za ovakve ocene još rano, da mora mnogo znoja da se prolije da bi se došlo i do štucni, a kamoli kolena Hamšika, o Maradoni da i ne govorimo, e da bi vaše ime postalo metafora za stolom gde Kamora vaga svoj sledeći potez.

Možda, ali ako se udubimo u detinjstvo Arkadiuša Milika, taj njegov put, i životni i profesionalni, koji je vodio do Napulja, biće nam mnogo izvesniji i obasjaniji.

Kad smo već kod života i kod serije, i u „Gomori“ i u surovoj realnosti glavne epizodne uloge igraju ona deca, gotovo neprimetna, koja izviruju iza polupanih fasada u Sekondiljanu ili Skampiji, opasnim delovima drevnog grada pod kupom Vezuva, gde se između blokova zgrada odvijaju zločini, ubistva, primopredaja droge i ina nepočinstva.

Skampija i Sekondiljano sagrađeni su na brzinu, nakon što je 1980. u Irpiniji tlo počelo da se trese i ostavilo 250.000 ljudi u Napulju i široj okolini na ulici.

Posledice zemljotresa nisu bile samo broj beskućnika i poginulih, već i ogromna akcija humanitarne pomoći i novca za obnovu koji je stizao iz čitavog sveta. No tek četvrtina svih para došla je do onih u nevolji; ostatak se, zahvaljujući korupciji i potplaćivanjima zvaničnika, slio u džepove nove napuljske elite, a konstrukciju nebodera u novim „spavaonicama“ grada na sebe je preuzela Kamora, čiji pipci od tada nisu prestali da stežu čitav jug Italije.

Toj deci, prvoj generaciji rođenoj među metalnim ogradama o kakvima smo čitali kod Roberta Savijana, prvi posao bio je da budu izviđači, kuriri ili maleni doušnici jačim i slabijim članovima klana. A prvi idoli im nisu fudbaleri, pa ni pevači, već momci sa „uzijima“ u trenerkama i sa ostacima belog praha na desnima.

Baš takav dečak bio je Arkadiuš Milik, samo ne u Napulju, već gore daleko na jugu Poljske.

Sreća je, pričao mu je to i stariji brat Lukaš, sreća je što mu je jedino sećanje na oca onaj dan kada ga je stari, tek je Arek bio prohodao, vodio na utakmicu lokalnog kluba Sokol Tihi. Sreća je, jer je glava porodice Milik bila šuplja i puna maligana: vratio bi se s posla u zlo doba, mrtav pijan, vikao na suprugu i na klince, i bilo je potrebno mnogo hrabrosti te žene da se razvede.

Nije problem što je Šleska konzervativna, već u prihodima: i ono malo novca koje je pijanac donosio u kuću i stavljao na sto sada je nestalo, Arekova i Lukašova mama ostala je sa dva dečaka i bez mnogo nade da će im obezbediti i toplu večeru, a kamoli školovanje, knjige i život.

Tako je već sa šest-sedam godina, nekoliko meseci pošto je otac zauvek nestao iz njegovog života, mališan postao musavi dečak iz sumornog, socrealističkog, industrijskog, rudarskog Tihija. Da je postojala neka Kamora, on bi se pridružio i fudbal ga ne bi zanimao. Zamislite klince koji su tek stasali za školu, a već su probali marihuanu, već nabavljaju cigarete i tuku se po vasceli dan – to je bilo podneblje u kojem je stasavao Arek Milik.

Danas na terenu ponekad i previše miran – mada je izgledao kao da bi u isto vreme mogao da zadavi i zagrli Kubu Blaščikovskog nakon što je ovaj letos promašio penal protiv Portugalije i Poljake ostavio da razmišljaju o „šta bi bilo“ scenariju na Evropskom prvenstvu – Milik se nikada nije drogirao, ali bio je živčan i tukao se, i umeo je da ukrade nešto iz lokalne prodavnice, i bio je na putu da ovlada veštinom džeparenja kada su mu se, nebesima hvala, dogodili Slavomir Mogilan i fudbalska lopta.

Neki bi primetili da upravo tu sposobnost, da prevari protivnika i da neprimetno ukrade loptu i kvadratni metar niske trave, obilato koristi i danas, ali dobro je što nikada nećemo saznati da li je Arkadiuš mogao da bude jednako uspešan mafijaš kao što je postao napadač.

Slavek Mogilan, jedan od onih dobrodušnih, uvek nasmejanih lovaca na talente, koji kao u američkim filmovima decu skidaju sa ulice i daju im smisao u životu, postao je drugi otac i prvi učitelj Arkadiuša Milika. Gurnuće ga da igra sa starijom decom, jer je Arek zaista bio starmali, a potom ga, kao šesnaestogodišnjaka, preporučiti svom poznaniku Adamu Navalki, treneru Gornjika.

Onom istom Navalki koji je danas selektor Poljske i koji je prvi imao mudrosti da uvidi da Levandovski i Milik ne samo da mogu, već i da moraju da igraju zajedno, bilo da jurišaju skupa u liniji ili da je mlađi član dueta nešto povučeniji...

Nova zvezda poljskog fudbala ipak će napraviti nekoliko grešaka: prerano je otišao u Nemačku, u Leverkuzen, pomislivši da bi tako brzo mogao da prati velikog Levu – mada će Milikov idol, valjda jer se kao desetogodišnjak zaljubio u Mančester Junajted, oduvek biti Kristijano Ronaldo – i tek će na drugoj pozajmici, u Ajaksu, pronaći sebe i dozvoliti talentu da proklija.

Možda bi i bez teškog detinjstva bio ovako nadaren špic, od kojeg će Ajaks, kao u stara dobra vremena kada se prvo prolazila njihova škola, pa onda išlo u veće klubove, zaraditi ovog leta 35.000.000 evra.

Sigurno bi i u dresu nekog drugog kluba mogao da da dva gola u prvom kolu Lige šampiona; u stvari, verovatno bi to i uradio, jer je on od onih ljudi koji nisu rođeni pod srećnom zvezdom, već do srećne zvezde dolaze tako što je uhvate za rep, opale joj šamar i otmu je...

Ali jedno je sigurno: bez onog iskustva na ulici, bez tuča zbog kojih bi previše ozbiljni sedmogodišnjak gotovo svake noći s ožiljcima dolazio kući, bez ledenog dodira siromaštva i nemaštine, bez razorene porodice i brige koja rađa upornost koja ga je naterala da ranije odraste i postane čovek i pre navršenih 18 godina, bez svega toga, Arkadiuš Milik ne bi ovako brzo postao Napolitanac.

„Taj Milik!“, uskliknuće neki šef Kamore već ove sezone, kada na televizoru obrubljenom zlatom, Napoli tog večitog, simpatičnog hazardera, bivšeg bankara Mauricija Sarija, bude slavio još jednu pobedu.

Na stolu će biti sve ono što već Kamoru čini Kamorom, i što Napulj čini Napuljem.

„Taj Milik! On vam je kao Iguain, pa još bolji. Kad god treba, daće gol!“

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(Foto: Action Images)