PRELAZZI: Đalminja, Valeron i Primera koje više nema! (VIDEO)

Da je to poslednje pitanje na nekom kvizu, recimo za onih tri miliona dinara – jeste li primetili kako na srpskim televizijama ima sve manje kvizova? Ne traži se znanje, kao da nam i time poručuju mediji, dovoljni su bizarni nadimci, plastični ekstremiteti, spremnost da se živi u rijalitiju i da se živi rijaliti – mlađi kandidati bi padali kao snoplje.

I sam bih, priznajem, makar u prvih nekoliko momenata, imao poteškoće da se setim, iako sam tu sezonu zapamtio za ceo život, da Huan Karlos Valeron, najbolji španski igrač za kojeg nikada niko nije rekao da je najbolji španski igrač, i koji se ovih dana, nadomak pete decenije života, vratio u Primeru sa rođenim Las Palmasom, nije učestvovao u osvajanju jedine titule Deportiva...

Ne, „Mršavko“ koji je umeo da rola loptu sporije i bolje od svih majstora i prijatelja fudbala, čijoj je lucidnosti uz rame mogao da stane samo Zinedin Zidan, a od Španaca baš niko, on će tek leta 2000, koju sedmicu nakon što je Superdepor vratio ono što mu je Miroslav Đukić, promašenim penalom u poslednjim trenucima tragično oteo šest sezona ranije, doći u klub koji će se kasnije prepoznavati po njemu.

Da je to poslednje pitanje na nekom kvizu, dok se naš junak znoji u stolici, publika na televiziji uživa u kratkom klipu drugog genijalca. Ne možemo ga nazvati većim od Valerona, jer veličina, sviđalo se to nama ili ne, neophodno ima veze s trajanjem, a Đalminja, neukrotivi ekscentrik koji je umeo da zaludi planetu („Jeste li videli šta je sinoć uradio?“, titralo bi pitanje u sportskim pregledima) i da je bezočno frustrira („Izgubili smo, a?“, upitao bi jedan navijač La Korunje drugog. „Izgubili, Đalmi se nije igralo“, slegnuo bi ramenima ovaj, zanavek pomiren sa sudbinom), trajao je svega sezonu-dve.

I to je nekad dovoljno za besmrtnost. Ako iskoristite onih vorholovskih pet minuta slave na pravi način.

Ma kakvih pet minuta, i nekoliko sekundi je taman.

Bio je februar 2000. i prugasti deo Galicije, što nikada nije pao na šarm Selte i njenih manijakalnih evropskih pohoda, polako je počinjao da se grči od iščekivanja. Deportivo, u kojem je tada igra Slaviša Jokanović se, i pored nevernika koji su mu predviđali propast čim mine Božić, držao na čelu Primere kada je na Rijazor došao Real Madrid.

To je Real koji je i dalje španski – Real sa Morijentesom, Sančisom, Jerom, Elgerom, Raulom – i ovo je noć kada će Florentino Perez shvatiti da ima šansu da prigrabi klub kojem će se crveneti obrazi od šamara. Tada će na Rijazoru biti rođena ideja o Galaktikosima. Jer kod 3:1 za Deportivo, Visente del Boske shvata da ga je Havijer Irureta nadmudrio i, od svih igrača koji mogu da vam padnu na pamet, ubacuje baš Pericu Ognjenovića, u pokušaju da spase kožu na travi pomahnitalog stadiona.

Jedna sijalica pali se u glavi Florentina Pereza i on zna da je za predstojeće izbore dobio najjači adut, uprkos tituli u Ligi šampiona.

I petnaest leta kasnije, ne odzvanja tih 5:2 za Deportivo, koji su ubrizgali injekciju adrenalina timu sa Rijazora i otpremili ih na put ka jedinoj tituli, koji su poslali najveći klub na svetu u indukovanu komu što se leči samo milionima, Figom, Zidanom i Bekamom, ne odzvanja toliko glasno koliko ono što se desilo u sedmom minutu utakmice.

Zamislite gol Realu, spretnog, okretnog Roja Makaja, gol glavom za 1:0, gol koji niko ne reprizira. Jer važnije je ono što se dogodilo pedesetak sekundi ranije u samom začetku akcije.

Brazilci i Italijani, iz nekog razloga, taj potez zvali su „lambreta“, neznano zašto, ali argumenta radi, neka bude da je po starom italijanskom motoru, nalik na onaj koji vozi Desanka Beba Lončar u kultnom filmu „Ljubav i moda“. Motocikl ima ojačanje iznad zadnjeg točka, izgleda pomalo zdepasto, ali i dalje elegantno, baš kao Brazilac koji se sprema da uradi nešto toliko neverovatno.

Od tada, „lambreta“ može da se zove i „đalminja“.

Depor je krenuo u talasima ataka od samog početka, neko u belom dresu glavom odbacuje centaršut Frana i skakutava lopta nalazi svoj put do Đalminje, na dvadesetak metara od gola. Španski komentator se na trenutak zbuni, a onda mu se otme „Madre mia!“, jer temperamentni, lakomisleni, neukrotivi momak, kao na igralištu iza škole, kao da je oko njega grupica musavih dečaka iz vrtića, a ne odbrana kojom komanduje Manuel Sančis, zabezekne pola tuceta igrača Reala i pola čovečanstva, onako uzgred.

„Kako ste se toga setili?“, mogli su kasnije da ga pitaju novinari.

„Kako to mislite 'setili'?“, ništa ne bi bilo jasno Đalminji.

Da biste se nečega setili, jasno, morali ste prvo da ga naučite. A ovo Đalminjino – lopta nazad, pa pas preko glave, pa svi bekovi koji izgledaju kao Pera Kojot na vrhu litice, sa tablom na kojoj je znak pitanja i neizgovorena psovka – to se ne uči, to je pronašlo put kroz kolektivno nesvesno brazilskog naroda; ono je primalni urlik miliona i miliona tamnoputih „dječaraca“ opčinjenih zovom lopte, njenim pozivom na sambu; potezi poput ovih su papski blagoslov fudbala, njegov „Urbi et orbi“, pozdrav gradu koji to zaslužuje i pozdrav čitavom svetu.

Makaj daje gol, Perica Ognjenović, zamislite, ne uspeva da izvuče Real iz bule, i Deportivo ne može tri meseca docnije da ne osvoji titulu, jedinu u istoriji.

Đalminja je imao pomoć prijatelja, koji su ga u transu pratili: Donato, Mauro Silva i Konseisao čuvali su mu kičmu, Najbet i Songo branili gol, Fran i Viktor hranili Makaja loptama – nedovoljno da bude najbolji strelac La Lige, jer su ispred njega u poteri za „Pićićijem“ bili Salva Baljesta, Katanja i Džimi Flojd Haselbajnk, iza njega Savo Milošević – sve to crtao je Havijer Irureta, netragom nestali Bask kojem ni Google ne uspeva da uđe u trag... Bio je tu i Manuel Pablo, horizontalna i vertikalna veza sa današnjim Deportivom, pošto je vredni ćelavac i dalje spreman da zaigra na desnom boku kad god se to od njega traži.

Tog leta 2000, Đalminji će Irureta dovesti igrača koji je bio isti on i bio mu je sušta suprotnost, Huana Karlosa Valerona, i Deportivo će kasnije imati još jedan izlet u kosmos, onda kada je Rijazor srušio veliki Milan.

Ali nije ovo samo kucanje na vrata Đalminje, niti molba Valeronu da odigra makar pola sezone, da ga opet gledamo na stadionu Barselone, Reala, Atletika...

Petnaestu godišnjicu neverovatne godine Deportivo je obeležio kontroverznim ostajanjem u ligi. Stigli su 0:2 na Kamp Nou, a neki šeret je posle ubacio buvu da je Barsa pustila nejake Galjegose da izjednače – ništa nas ne bi iznenadilo u Primeri, ali ovo bi bilo sasvim preterana teorija zavere. Čak i za klub koji može da osvoji titulu sa najmanjim brojem bodova otkako se za pobedu dobijaju tri, i može isto tako da ne ispadne sa najmanjim brojem bodova otkako se za poraz dobija nula.

Petnaest godina je prošlo otkako je neki „novi“ klub osvojio krunu u Španiji, i spremaju se sastavi za početak nove sezone, u kojoj će igrati i Deportivo i povratnik u elitu Betis, sve sa još jednim dečkom koji je umeo da igra kada mu se igralo – ali to, avaj, nije bilo prečesto – Rafaelom van der Vartom.

Uz sav spektakl koji serviraju Barsa, Real, Dijego Simeone, povremeno i Valensija, nostalgično se setiti dana kada se moglo desiti da se neki nezvani gost „lambretom“ i u bermudama ušunja u ekskluzivni džentlmenski klub u kojem su svi u frakovima. Da Deportivo La Korunja osvoji titulu ispred dva kluba koja su se tog proleća u Parizu borila za evropsku krunu.

Nostalgično je, i prirodno je, maštati o neočekivanom. I radovati se Valeronu, Betisu i Van der Vartu, kad već nema Đalminje.

Da je to poslednje pitanje na nekom kvizu, recimo za onih tri miliona dinara:
"U Primeri 2015/2016. titula je pripala... A) Realu, B) Barsi, C) Atletiko Madridu, D) Nekom četvrtom", da je to najjači tiket koji ćete uplatiti ovog leta, da li biste, znajući koliko je to iracionalno, koliko je to neverovatno, koliko se to neće desiti, bili spremni da rizikujete sve dotad osvojeno, pa nek ide život?

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta.