PRELAZZI: Ako se igrači znoje i kukaju, onda nam dobro ide

Šta je zajedničko Antoniju Konteu, Arsenu Vengeru i Jirgenu Klopu? Makar u jednoj sezoni su bili proglašavani najboljim trenerima sveta – u onim sasvim nezvaničnim izborima, naravno, koji su često značajniji i dugotrajniji od zlatnih znački i inih kučina – sva trojica vode, makar su 18. dana marta vodili, jedan prilično uspešan tim Premijer lige, i našli bi lako svoje mesto za prenatrpanim stolom za kojim sedi Liga izuzetnih menadžera, kako je ova sezona najboljeg engleskog takmičenja nazvana još u julu prošle godine.

Ali postoji još jedna stvar koja ih povezuje: svako od njih trojice je u svojoj karijeri – ispao iz lige makar jednom. Italijan sa Arecom, Francuz sa Nansijem, Nemac sa Majncom. Tolika imena, dakle, ali desilo im se ono što je danas, možda, nezamislivo.

Nije to ništa strašno, kad pomislite, i Hari Rednap je ispao iz lige. I Brajan Klaf je ispao iz lige.

Samo Toni Pjulis, prgavi Velšanin iz parohije Pilgvenli u Njuportu, Toni Pjulis čije ekipe igraju dosadan, ograničen, previše muški fudbal, kojeg mrze čistunci, etičari i estetičari, samo Toni Pjulis nikada nije ispao iz lige. Za 40 godina, koliko je prvo igrač, pa potom i menadžer, u karijeri u kojoj je sakupio 326 mečeva na terenu i 1.024 pored njega. Nikada. Ma, skoro ni blizu.

Ako te impozantne brojke – tek 25 trenera je u svim engleskim ligama vodilo timove na više od hiljadu mečeva! – nisu dovoljne da ga zavolite...

Šalimo se, naravno. Ne postoji ništa na svetu, pa ni u ovom tekstu, što će vam promeniti mišljenje; ni pobeda njegovog Vest Bromviča nad Arsenalom od 3:1 u subotnjem matineu koja je do ivice razuma dovela navijače Arsenala (pritom ne mislimo na one kretene koji su unajmili avion da prošeta transparent “Wenger out” iznad birmingemskog neba), ni hiljadu statističkih podataka, ni svo leporečje, ma ni da vam neko ispere mozak, jok, ne pomaže – vi već imate mišljenje o Toniju Pjulisu i ono će zanavek ostati isto, bez obzira na to šta on uradi, bez obzira na to šta ovde piše, i zavisi isključivo od vašeg doživljaja fudbala i života.

Toni Pjulis je kao kampovanje, temperature od plus 30, stend-ap komičari, “Ratovi zvezda”, filmovi Larsa fon Trira, Jašar ili death metal: ili ga volite ili ga mrzite. Ljubitelja nećete moći da pretvorite u hejtera, i obrnuto.

U tome je i draž ovakvih polarizujućih figura. Za jedne je on dragulj koji sve te gvardiole i vengere stavlja na svoje mesto, laktom u pleksus i pesnicom u glavu, ako treba; koji neće trpeti ni kaprice onih murinja i izgledati spreman da im opali šamar. Za druge, on je relikt prošlog vremena, odsjaj onog zaostalog fudbala koji sprečava ovu igru da bude još lepša, još impozantnija.

Neki vole, zaista vole, kišnu noć u Stouku. Ali većina bi je menjala za plaže Barselone i espreso u Rimu.
„Ljudi vas stave u tu kategoriju. Ili to prihvatiš, ili probaš da se boriš protiv toga. A ja sam prihvatio. To ljudi misle o meni i o mom načinu igre i baš me briga. Oni bi stalno da pričaju o stilu koji gaje moje ekipe. Ali reći ću vam šta ja radim: kad dođem u neki klub, pokušavam da pronađem sistem koji najbolje pristaje igračima i dajem sve od sebe da izvučem najbolje iz tih igrača. To sam radio gde god sam bio. Imam gomilu bekova koji ne umeju da dodaju. Vi mislite da treba da igramo kratkim pasovima? Oni to ne umeju. Onda pronađem šta umeju i krećem odatle.”

Susret na Hotornsu bio je, kao i uvek, frontalni sukob dve filozofije fudbala: one koja u igri vidi upravo igru, te lepotu pokreta, želju da se bude ne samo bolji, već i lepši na oko od rivala, onu čija lopta klizi po podlozi, ide od noge do noge, postiže razne felševe, citira latinske izreke i veselo skakuće po travi. I one druge, kojoj je važan samo krajnji rezultat na semaforu, koja suštinu vidi u pobeđivanju, ili makar izbegavanju mrskog poraza.

A ništa nije lepše u životu Tonija Pjulisa nego pobeda nad Arsenom Vengerom, slovenskom antitezom njegovog fudbala.
“Nemam ništa protiv stranih menadžera u Engleskoj. Oni su svi jako dobri ljudi. Sem Arsena Vengera. Baš me briga da li ćemo nakon meča popiti čašu vina. Ljudi govore da smo mi prljavi tim, ali ja nisam dobio toliko crvenih kartona u karijeri kao Venger. I moji timovi su dobili manje crvenih kartona nego Venger.”

Čovek ispod kačketa, ipak, neizrecivo voli jednog drugog Francuza. Napoleona. Gotovo da je opsednut njime: kad god ima slobodne dane, umesto da ide na more, ovaj Velšanin obilazi mesta Napoleonovih pobeda ili stradanja – Borodino, Ulm, Lajpcig, Austerlic, Vaterlo – šeta širokim poljem i zamišlja šta je veliki francuski vojskovođa mogao da uradi drugačije. Da li je mogao da izbegne poraze, pita se Pjulis, čovek koji ne podnosi da gubi.
“Za ovih 20 godina, od mog prvog posla, samo se ta stvar nije promenila. Taj bol kada moj tim izgubi. Kod kuće imam jednu malenu sobu u koju idem. Ima samo televizor, i ništa više. Moja supruga mi donese večeru i čašu vina. Onda me ostavi do narednog jutra. Uglavnom ni oka ne sklopim. Kad izgubiš fudbalsku utakmicu, čak i ako si dobro igrao, to te ubije.”

Pjulisova trenerska karijera počela je avgusta 1992, na jugu Engleske, u Bornmutu (tada je Bornmut bio daleko od najvišeg ranga takmičenja, ali ga nije zaboravio; i sadašnji menadžer tima, talentovani Edi Hau, ne propušta šansu da kaže da mu je Pjulis uzor).
“Igrali smo protiv Prestona u gostima, taj prvi meč. Džon Bek je bio trener domaćina i duž ivica terena nasuo je pesak kako bi lopta ostala u igri. Već tada sam počeo da učim.”

Pjulis će potom biti u Džilingemu, Bristol Sitiju, Portsmutu, Plimutu, dva puta u Stouku, u Kristal Palasu i sada u Vest Bromviču. Upravo će u Stouku, gde će patentirati svoj brutalni fudbal, sa ekipom krcatom ratnicima, mnogima prirasti za srce. Ali mnogo jačoj većini postati trn u oku, čak i kada ne vide balvan u sopstvenom.

Stouk pod Pjulisom bio je onaj klinac iz škole koji je niži, ali utoliko prgaviji od ostalih, kao besni šnaucer što bi se poklao sa vučjakom čim ga puste s lanca. Takvi znaju da nemaju šta da traže u frontalnom sudaru, ali su zato puni smicalica i trikova.

Pjulisov omiljeni bio je onaj kada legendardni Rori Delap obriše loptu dresom, pa je zavitla gotovo horizontalno u srce šesnaesterca, što je redovno pravilo pometnju u protivničkim redovima, iako su znali šta se sprema. Ekipa čije su srce, doslovno, činili Rajan Šokros, Deni Higinbotam, Glen Vilan i Robert Hut dobro bi se potukla i krvava izlazila iz svih sukoba, u želji da se što pre domognu mitskih 40 bodova, koji garantuju opstanak u Premijer ligi. Onda bi se opustili, pa bi se ponekad neko i vratio sa Britanije bez masnica.

Gvozdena disciplina i čelično poverenje između tima nametali bi se ne samo na treninzima, nego i u svlačionici (računajući čuveni okršaj Velšanina sa Džejmsom Bitijem, na kojeg je fizički nasrnuo posle meča, dok se ovaj spremao za odlazak pod tuš). Pjulis je uvek svesno igrao na kartu „svi vas drugi mrze“, namerno podilazeći najnižim porivima svojih igrača. A jedan od najčešćih poriva bio je onaj za ubistvom svakog ko bi protiv njih izašao sa željom da ih dribla ili ponizi. Sada se, kažu, malo smirio. Mada i dalje tvrdi da su današnji igrači „razmažene filmske zvezde” koji „nemaju nikakvog dodira sa životom” zbog „medija koji su ih pokvarili”.
"Ne mogu da kažem da nikad nisam planuo. Ali nikada ne napadnem mlađe igrače. Samo one starije. A kad puknem - puknem.”

Ko se probudio iz duboke kome prošlog leta, prvi put video Vest Bromvič i njihovog temperamentnog stručnjaka i gledao samo ovu sezonu, možda i ne može da poveže sve redove. Pjulisov WBA je mnogo ofanzivniji nego što su njegove ekipe navikle, mada se nikada ne bi prevario da stavi dvojicu u špic. On bi rekao da je o tome pričao ceo život: da ne prilagođava on ekipe sebi, nego je obrnuto. Možda je razlika i u tome što je dugo odolevao savremenim gedžetima, koji su postali sastavni deo aktovke svakog menadžera.
“Pokojni Alek Stok (čuveni menadžer Kvins Park Rendžersa iz šezdesetih, a pre toga čak i na klupi Rome, takođe sa više od hiljadu utakmica na klupi) pred smrt, u staračkom domu, kazao mi je da uvek verujem svojim očima. I ja sam ga slušao. Kada su mi u Stouku nametali uređaje koji mere puls i otkucaje srca igrača, nisam želeo da ih koristim. Neko me je pitao kako onda znam da li igrači dovoljno rade. Odgovorio sam mu: 'Znam, jer ako se znoje i ako kukaju, onda j...no rade.' To je bio jedini monitor koji mi je bio potreban.”

Subotnjom pobedom nad Arsenalom Vest Brom je stigao do ta mitska 43 boda ove sezone. Obično je to Pjulisu bilo dovoljno, njegovi timovi nikada nisu bili previše ambiciozni, što je umelo da izludi i njegove pristalice. Kao što je sve kod njega crno ili belo, tako su se i navijači uvek delili: da li je okej biti prosečan, pritom i nevoljen, ako znamo da ćemo preživeti i ove sezone u ligi? Ili je možda bolje pokušati, rizikovati, zabaviti se nekad na stadionu, čak i po cenu neuspeha.

Pjulis bi možda i prvi put u karijeri mogao da pogazi sopstvene principe. Sa Čadlijem, Džejmsom Meklinom, Džejmsom Morisonom (kada je fit, što nažalost nije čest slučaj), sa đavolski mekom levicom Krisa Branta kojeg je prebacio na desnu stranu, snažnim Rondonom napred i odbranom koja diše kao jedan, iako je sastavljena od bivših talenata ili bivših staklorezaca (dvostruki strelac protiv Arsenala Kreg Doson), u omiljenoj formaciji 4-2-3-1, Vest Brom bi mogao da se umeša i u borbu za Evropu.

Prethodni put kada je zbog fudbala pregazio Lamanš, Pjulis je dogurao do proleća Lige Evrope i dvomeča sa Valensijom, ispunivši tako snove svih nas koji smo želeli da vidimo kako bi se zločesti “Grnčari” snašli u kontinentalnim takmičenjima.

Za razliku od Stouka, u kojem je sve počinjalo od odbrane, Vest Brom se ne može pohvaliti najsnažnijim bedemom ispred gola Bena Fostera, mada su sa 38 primljenih golova tek malo iza Liverpula ili poslednje žrtve Arsenala. I efikasniji su nego inače: 39 pogodaka u dosadašnjem delu sezone, pre gostovanja Borou, ima i Mančester Junajted, recimo.

Ali Tonija Pjulisa briga za sve naše brojke. U stvari, Tonija Pjulisa baš briga za sve nas, i za sve one koji ga nazivaju ragbistom, i za sve one koji mrze njegove timove.

Njemu je važno samo da noć ne provede u onoj sobici s televizorom.

PIŠE: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)