PRELAZZI: Adios, Luise

Bila je to jedna od onih utakmica koje su kad-tad morale da se dogode, mada ih niko ne priželjkuje. No fudbalski kismet imao je druge ideje i uredio je da 6. aprila 2005, tek nekoliko sedmica uoči dvadesete godišnjice tragedije na Hejselu, Juventus i Liverpul odigraju prvi susret posle kobnog Brisela.

Sve bi bilo lakše da su dva velikana u dve decenije nakon noći u kojoj je 39 Italijana zauvek ostalo uz svoj klub odigrala makar jednu prijateljsku. Rane ne bi prestale da bole, gorko sećanje ne bi izbledelo, ali čudo je, ponekad, šta može da učini jedna pružena ruka i jedno iskreno izvinjenje... U fudbalu i mimo njega.

Ovako, taj se meč morao igrati s ogromnim ulogom i s još većom simbolikom: na talonu je bilo polufinale Lige šampiona (Juve je prethodno na starom Dele Alpiju preskočio Realove Galaktikose, sve sa Ronaldom, Raulom, Zidanom, Figom i – Tomasom Gravesenom), papa Jovan Pavle drugi je ležao u bolnici smrtno bolestan, ali ni to, ni zagrljeni Ijan Raš i Mišel Platini na centru Enfilda, ni koreografija kopa koja je nudila prijateljstvo (Amicizia, pisalo je na italijanskom), nisu uspeli da izbrišu zlu krv, barem ne za nekoliko stotina Juveovih „ultrasa“ koji su srednjim prstom i okretanjem leđa otpozdravili Englezima.

I svako ko je iole pratio fudbal imao je, makar u nekoj brazdi cerebeluma, jednu dilemu: hoće li Liverpul i ove noći morati da izgubi? Ne samo zato što je Juve bio jak kao crna zemlja, a ekipa Rafe Beniteza skupljena s koca i konopca i u prolećnoj evropskoj uniformi samo zahvaljujući šutini Stivena Džerarda protiv Rivaldovog Olimpijakosa na Enfildu protekle jeseni, već i zbog moralne obaveze, zbog onih 39 crno-belih duša koje nikada neće videti finalni meč Kupa šampiona 1985. godine.

Ta je lekcija iz morala već viđena na Hejselu: fudbal se igrao i posle iznošenja tela preminulih i ceo je svet, logično, navijao protiv ubica iz Liverpula. Bezvoljni Englezi vukli su se po terenu i čekali da istekne tih 90 minuta kao osuđenik na smrt koji odbija i poslednji obrok, sudija je svirao nepostojeći penal, Juve je postao šampion Evrope i niko se tome nije iskreno radovao...

Pa, ipak, pre prvog sudijskog zvižduka ovog 6. aprila linija je podvučena, i fudbal je mogao da tera dalje kao što uvek uradi. Enfild će u narednih 90 minuta biti samo još jedan stadion na kojem se igra četvrtfinale Lige šampiona, a simbolika i sećanje će ustupiti mesto događanjima na travi.

A na toj travi, svet je video – njega. Nije da se o Luisu Garsiji nije već govorilo i znalo, posebno u Liverpulu. U stvari, njegov je početak u crvenom dresu – u koji je, iz Barselone koju je voleo svim srcem, stigao na izričitu želju novog menadžera Rafe Beniteza – bio čak i previše dobar. Driblinzi, lobovi, utrčavanje u prostor, golovi, i sve to uprkos unekoliko podsmešljivim pogledima navijača: zna taj mali Španac fudbal, govorili su, ali ne može on da se prilagodi surovim zahtevima grubog engleskog fudbala; nije ti ovo, sine, plaža sunčane Barse na kojoj prodaješ trikove ortacima, šta ćeš raditi kada ti Robi Sevidž uleti trupačke u te sitne noge; i tome slično...

No, Luis Garsija je sve iznenadio i da nije bilo povreda – koje njegovu karijeru neće skratiti, ali će je dobrano skrenuti – od „momka s plaže", kako su ga posprdno nazivali, možda bi postao „zlatni dečko“. Ovako, njegov je talenat umeo u prvenstvu da blesne tek na momente, bilo da krene u dribling ili da se pojavi baš tamo gde ga niko ne očekuje, ali nije bilo konzistentne hladnokrvnosti Majkla Ovena, ni centaršuteva Stiva Hajveja.

A te noći će ga zapamtiti i Evropa i svet. Te će noći uzbuditi duhove prošlosti, ući u legendu i pesmu, i pokrenuti čitav niz događaja koji će kulminaciju imati u Istanbulu, mesec i po kasnije, u najčudesnijem finalu Lige šampiona, čiji će biti vinovnik svih 120 minuta...

Prvo će nabaciti loptu Samiju Hipiji na volej, a onda će iskoristiti poslovičnu unezverenost Milana Baroša i levicom sa 20 metara lobovati najboljeg golmana na svetu, Điđija Bufona, za 2:0 za Liverpul u prvom poluvremenu.

O, Juve će uzvratiti, i to kako, s Ibrahimovićevom prečkom, s Kanavarovim golom, i svi će misliti da je Italijanima 1:2 sasvim dovoljno za prolaz dalje, ali ne i Luis Garsija i Rafa Benitez. Revanš je bio briljantna lekcija iz šahovsko-fudbalske taktike, a omaleni Luis, sada već heroj Kopa, daće u polufinalu i onaj „fantomski“ gol Čelsiju, taman za put u Istanbul...

Eh, i bez tog gola Luis Garsija bio bi veliki.

Postoje neki igrači koji ne moraju da provedu čitavu karijeru u jednom klubu, niti da postignu het-trik u finalu Lige šampiona, da bi ih navijači doslovno obožavali. Ne, dovoljno je da budete hrabri, da znate i tražite fudbal, i da svaki gol svog tima proslavite sa širokim osmehom na licu, pa da vas oni najverniji zauvek zavole, da im svaki vaš gol, i svaki vaš potez, makar se vi nalazili i na drugom kontinentu i igrali za manje ili opskurne klubove, izmame osmeh na licu.

Takav je igrač, veći od mnogih izvikanijih, bio Luis Garsija, koji je u utorak iz dalekog Meksika saopštio da je njegova karijera gotova. Nasmejani dečko iz Barselone, broj 43 na večnoj listi „igrača koji su uzdrmali kop“, kratkotrajna Liverpulova „desetka“, potrošač sangrije, visok nešto jače od pet stopa i sedam inča koliko je govorila pesma, može da bude ponosan na sve što je uradio za fudbal.

I tek ponekad da se zapita da li je fudbal mogao da uradi više za njega...

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta

(FOTO: Action images)