Plata od 100 dolara, Lada na kredit i „slepci“ iz Čikago Bulsa: Kako je Viktor Hrijapa postao suvo zlato CSKA (VIDEO)

CSKA je novi šampion Evrope u košarci, a Nando de Kolo i Miloš Teodosić pobrali su manje, više sve lovorike za uspeh Moskovljana na Fajnal foru u Berlinu. Ipak, uz svo dužno poštovanje najboljem bekovskom tandemu na Starom kontinentu, postoji ONO nešto što statistika i semafor ne mogu baš najbolje da oslikaju koliko god tehnologije i mediji napredovali. A to nešto u ovom slučaju je Viktor Hrijapa. Pomalo zaboravljeni, ali veoma iskusni kapiten Armejaca, 33-godišnji krilni centar bio je igrač koji je iz senke i prilično neočekivano, u finišu finala sa Fenerbahčeom, kada je CSKA delovao kao grogirani i preplašeni bokser na svoja pleća preuzeo odgovornost, ali i očekivanja velika u tom trenutku kao sama Rusija i postigao koš za produžetak.

Izgledalo je posle ovog pogotka kao da je Hrijapa lično odgonetnuo tajnu košarkaškog eliksira mladost i ubrizgao ga posrnulom moskovskom velikanu. To je bilo i više nego dovoljno da se Armejci u dodatnih pet minuta finala vrate na pravi put i sačuvaju pobedu koja je bila njihova maltene 35 minuta regularnog dela meča.

Svaka fraza je otrcana u današnje vreme, ali je “nevolja” sa frazama što su one gotovo uvek istinite. Zbog toga može da se kaže da je Hrijapa odigrao baš onako kapitenski kako je od njega to očekivao trener Dimitris Itudis. Odlični grčki stručnjak je Hrijapi, čini se, ove sezone pronašao pravu ulogu i onda je 33-godišnjem momku preostalo samo da igra najbolje što ume i da uživa u košarci. A mogli su da uživaju i navijači CSKA I svi ljubitelji igre pod obručima koji pamte Hrijapu kao jednog od najvećih talenata ruske košarke sa kraja 20. i početka 21. veka.

Hrijapa je rođen u Kijevu, a profesionalnu karijeru počeo je u ekipi Himika. Ti počeci su u svakom pogledu bili skromni, što je svojevremeno potvrdio i sam Hrijapa.
„Prvu platu koju sam zaradio od košarke, a ona je iznosila 100 dolara dao sam mami“, naveo je on.

Deluje možda pomalo čudno od momka koji je sve samo ne sitan, ali je prilično “pitoma” osoba koliko god voleo na terenu da zakucava i udara blokade protivnicima.

U leto 2000. godine Hrijapa je verovatno napravio jedan od najvažnijih koraka u karijeri i prešao u ruski Avtodorožnik iz Saratova. Tamo ne samo da je eksplodirao, već je stekao i najboljeg prijatelja, Sergeja Moniju sa kojim je činio paklen tandem na terenu.

Status potencijalnog superstara, međutim, nije se baš osetio u novčaniku.
„Negde u tom periodu kupio sam i prva kola, bila je Lada niva. Otplaćivao sam je na 24 rate, odnosno bile su mi potrebne dve godine“, objasnio je Hrijapa koji je i danas u košarkaškim krugovima poznat po skromnosti.

Partije Hrijape i Monije u dresu kluba iz grada na obali Volge primetio je moskovski CSKA i posle dve godine u paketu su pojačali Armejce. Titule u Rusiji su podrazumevale sa CSKA, a oprobao se Hrijapa i u NBA ligi, u ekipama Čikago Bulsa i Portland Trejlblejzersa. Na kraju se posle tri i po godine opet vratio na dobro poznatu adresu – Lenjingradski prospekt ili Lenjigradka broj 39, kako mu tepaju lokalci, u Moskvi.
„Naravno da sam frustriran jer nikada nisam dobio šansu da igram. Ne znam zbog čega. Volim svoje saigrače i klub. Osećao sam da sam uradio sve što je bilo do mene. Kad god sam dobio šansu, pokazao sam da mogu da igram. Trenirao sam vredno tokom sezone, ali iz nekog razloga nisam dobio šansu da igram, a niko mi nije rekao zašto. U suštini, izgubio sam godine karijere“, rekao je Hrijapa na odlasku iz Čikaga u februaru 2008. godine, ali je samo nekoliko meseci kasnije sa CSKA postao šampion Evrope i zaboravio na sve nevolje. Nije Hrijapi u NBA ligi pomoglo ni to što je 2007. godine sa Rusijom osvojio titulu šampiona Starog kontinenta, što je najveći uspeh ruske košarke u 21. veku.
„Košarka u Americi, odnosno NBA liga je pre svega biznis, pa onda sve ostalo“, u više navrata je pokušao da definiše Hrijapa u danima kada se već vratio na ovu stranu “Velike bare”.

Nije baš Hrijapa blistao 2008. na Fajnal foru u Madridu, a sve godine posle toga Armejci kao da su bili pod nekim prokletstvom pa im je izmicao trofej namenjen najboljoj ekipi u Evropi. Sezone su prolazile, a kako je krštenica sve više poprimala žutu boju, tako se i glavni junak ove priče sve češće borio sa povredama.

Uprsko problemima, svaki put je Hrijapa uspevao da se izbori i vrati na teren, mada je bilo onih koji su mu sve češće poručivali da bi možda trebalo da se penzioniše ili makar da razmisli o takvoj ideji. U prilog takvim glasovima išla je i prošla sezona u kojoj je imao u Evroligi rekordno loš učinak od 1,2 poena po utakmici.

Ipak, trener Itudis znao je da u njemu ima šampiona I kapitena. Duplirao mu je minutažu, prosečno je Hrijapa igrao 16 i po minuta po meču i ubacivao šest poena i 3,7 skokova po utakmici. I onda je došao Berlin. A obično znamo kako se završi kada Rusi stignu do nemačke prestonice.

U taj Hrijapin skok šut iz odbitka, posle promašaja De Koloa, par sekundi pre kraja finala sa Fenerom stale su sve njegove povrede, maleri i pogrešne procene raznih NBA “stručnjaka”, a raspršile su se kao mehur od sapunice onog trenutka kada je lopta prošla kroz obruč u Mercedes Benc arene. U tom trenutku Kapiten sa velikim K odradio je svoj posao. Drugi su preuzeli u nastavku i dokrajičili rivala, a radost Hrijape prilikom podizanja pehara bila je kao kod klinca, istog onog koji je na terenima ispred zgrade u rodnom Kijevu kupio fore od starijeg brata Nikolaja u vremenu kada je SSSR polako odlazio u istoriju.

(FOTO: MN Press, Action Images i Star Sport)