Pitali su me da li ću stvarno kod Duleta, a ja govorio sebi: Ne može on da bude toliko težak

Sezona je tek na polovini, ali Tarens Kinzi se potrudio da navijačima Partizana pruži mnogo materijala za uživanje u trenucima dokolice na Jutjubu. Serija fantastičnih zakucavanja u ABA ligi, eli-upovi, „vetrenjača“ protiv Budiveljnika i ona nestvarna rampa Bojanu Bogdanoviću u Istanbulu koja će sigurno konkurisati za TOP 10 poteza Evrolige. Naravno, nekadašnji NBA igrač nije doveden u Humsku da bude vrhunski zabavljač, već čvrst oslonac mladom timu u veoma teškoj sezoni. Tako se i pokazao.

Kinzi je na terenu eksplozivan i nabijen energijom, ali u neposrednom kontaktu i razgovoru ostavlja utisak odmerenog čoveka, veoma posvećenog treningu i radu. Nedavno je imao incident u jednom beogradskom noćnom klubu, ali u intervjuu za MOZZART Sport tu temu je elegantno preskočio. U redu, povoda za razgovor je bilo dovoljno.       

Kako si doživeo Partizan?
''Morao bih da se vratim u vreme kada sam bio u Efesu. Igrali smo protiv Partizana, a publika me je oduševila. Rekao sam sebi: „Vau, hoću da igram za tim sa ovakvim navijačima.“ Kada se pojavila mogućnost da dođem u Partizan, nisam mogao da odbijem. Želeo sam da osetim kako izgleda kad te na taj način podržavaju, uvek i stalno. Nisam mogao da poverujem. Zaista mislim da Partizan ima najbolje navijače u Evropi. Bez obzira da li pobeđuje ili gubi –  Grobari su stalno tu''.

Zbog čega te je to iznenadilo?
''Znate kako je u životu – kada ide dobro svi te tapšu po ramenu, hoće da su deo uspeha, ali kad krene loše... Navijači Partizana ne gledaju rezultat, kod njih se radi o privrženosti crno-belom. Oni stvarno vole tim kao svoju porodicu. Svaku utakmicu je tako i to je za veliko poštovanje''.

-----------------------------------------------------------------------------------

TEŠKO PROBIJANJE KA VRHU TOP 16

Ponovo CSKA i nova utakmica sa jednim od najboljih timova u Evropi?
''CSKA je CSKA, nema tu mnogo šta da se kaže. Vrhunski tim, sjajni igrači i odličan trener, a mi imamo domaći teren na našoj strani. Već smo dva puta igrali protiv njih, ali ne bih se vraćao na te utakmice. Svaki meč je za sebe. Nisu okolnosti iste. Treneri imaju drugačiji pristup, menja se forma igrača, događaju se povrede, mnogo toga može da utiče na rezultat''.  

Kako vidiš drugi krug Evrolige, pred Partizanom je mnogo teških utakmica?
''Znali smo da neće biti jednostavno, nije bilo lako ni da prođemo prvi krug. Svaka utakmica je bitna, biće teško da se probijemo ka vrhu. Trudićemo se da ostvarimo što više pobeda, koliko god je moguće. Važno je da ostanemo pozitivni šta god da se dogodi. Čak i ako bude najgori mogući scenario''.

-----------------------------------------------------------------------------------

Kakav utisak si stekao o Dušku Vujoševiću?
''Znam da je za navijače legenda. Dule ima svoj stil funkcionisanja koji se pokazao uspešnim. Ceni naporan rad, stvara igrače svake godine. Siguran je u sebe, zna šta radi i prosto morate da ga volite. Nemate drugog izbora, jer je takav tip čoveka. Otkad sam u Partizanu, ostvario sam napredak, Dule mi pomaže. Kod njega je sve stvar vežbe. Mora da se stalno trenira, jako i snažno. Čini da se dobro osećate na terenu. Iskren da budem, pre nego što sam stigao, kazali su mi: „Da li stvarno hoćeš da ideš kod Duleta, on je težak trener?“ Rekao sam sebi da ne može da bude toliko težak. Došao sam da igram košarku i ništa drugo. Trening tri puta dnevno, nije problem, dolazim na vreme i tu sam. To je jedini cilj kojem sam posvećen – košarka i uspeh mog tima. Jedna od mnogih stvari koje cenim kod Duleta je ta da nas stalno podseća šta je naš posao i da se nikada ne opustimo, bez obzira na to protiv koga igramo''.

Među saigračima imaš dosta mladih momaka?  
''Provodim po ceo dan sa njima. Zaista su mnogo talentovani i žestoko treniraju. Veliki su borci, igraće sa jednom nogom ukoliko bude potrebno. Košarka je za njih sve. Poštuju trenera, slušaju njegove savete, ne zabušavaju. Kada imate takav pristup, bolje saigrače ne možete da poželite. Mislim da je pred mnogima sjajna budućnosti i dobra karijera, ako budu ovako posvećeni''.

Evroliga nije novo takmičenje za tebe, ali jeste ABA šampionat?
''Veoma dobro takmičenje. U većem delu karijere igrao sam za top timove u Evropi i u toj situaciji svi hoće da vas pobede. Najteže je za veliki tim da bude motivisan protiv autsajdera. Rekao bih da se u ABA ligi igra nešto čvršće nego u Turskoj. Takmičenje je dobro organizovano, sudije su kvalitetne, ima dosta strasti u gotovo svakoj utakmici. Uživam i to je najvažnije''.

Da li si, kao stranac, svestan šta znači rivalitet između Partizana i Crvene zvezde? 
''Ne osećam to toliko. U Turskoj je bio veliki rivalitet između Fenera i Galate i gde god da odete, postoji sličan odnos. Za mene je svaka utakmica kao da igramo protiv Crvene zvezde. Ne postoji ekipa koja nije motivisana protiv Partizana. Igrači hoće da se dokažu i ne biraju sredstva. Kada na red dođe Crvena zvezda, to je za mene još jedna nova utakmica u kojoj moram da pružim maksimum. U Partizanu mora da se pobedi u svakom meču, po svaku cenu. Nije važno ko je protivnik, važno je da pružite sve od sebe. Nema lakih utakmica''.

Da li si imao priliku da na ulici razgovaraš sa navijačima?
''Ne izlazim često na različita mesta, ponekad mi se dogodi da me ljudi zaustave, porazgovaraju sa mnom, pozdrave me, pitaju kako sam i slično. Zatraže i fotografiju. To su vrlo prijatna iskustva''.

U Evropi si najviše vremena proveo u Turskoj. Može li da se napravi poređenje sa Beogradom?
''Teško, jer se u Istanbulu živi brže, saobraćaj je kompletni haos. Potreban je maltene ceo dan da bi došao do tržnog centra. U Beogradu se lako snalazim''.

Kako ti se čine naš grad, kultura, narod...?
''Mogao bih možda ovaj period života da uporedim sa vremenom kada sam studirao. Ceo grad je kao univerzitet, ne morate da odete u jedan njegov deo kako biste videli mnogo ljudi. Ljudi se lepo oblače, dobro izgledaju, imaju manire i poštuju porodicu. To je stvarno dobro videti''. 

Šta radiš kada košarka nije u prvom planu?
''Tada sam super lenj! Moram da jedem i da odspavam. To je obavezno posle svakog prvog treninga. Ukoliko smo slobodni do kraja dana, odem negde na večeru, prošetam se do „Ušća“, sviđa mi se u „Vapijanu“. Uglavnom mi društvo prave saigrači, ali često odem i sam. Nekada sam na Skajpu, telefonu pričam sa majkom, prijateljima, devojkom... Prošetam se i do bioskopa, gledao sam skoro „Vuk sa Vol Strita“, vau, kakva priča... Film je super. Potpuna ludnica, neverovatno''.

Da li si imao problem sa nostalgijom kada si prvi put stigao u Evropu?
''Brzo sam to prevazišao. Prvi utisak u Turskoj je bio da će biti baš teško. Imao sam sjajne saigrače koji su me dobro savetovali, pa nisam imao problem da se snađem. Brzo je postalo zabavno, ali suština je da sam došao zbog posla i onda nema vremena za nostalgiju. Mora da se radi, da se igra košarka. Zbog toga sam doveden.''

S obzirom na to da je tvoja devojka poznata američka pevačica Olivija, sigurno te često pitaju i za detalje o privatnom životu?
''Ne dozvoljavam da se previše toga znao o mojoj privatnosti. Ona je sjajna devojka, uskoro će doći u Beograd, trenutno je u Americi. Mnogo radi i ulaže u sebe. To izuzetno cenim kod nje. Mentalno je vrlo stabilna, brine o mnogima koji su oko nje, trudi se da pomogne. Veoma je privlačna, lepo izgleda, ima brojne kvalitete. Obožavam njenu muziku i zaista je volim. To je poslednje što mogu da vam kažem, već sam otkrio previše detalja''.

Zbog čega si odabrao košarku?
''Mislim da je košarka odabrala mene. Kada sam bio mali, za Božić sam dobio košarkašku loptu i loptu za američki fudbal. Trenirao sam oba sporta. U jednom trenutku više sam bio posvećen fudbalu. Igrao sam na poziciji sejftija i vajd-risivera. Međutim, majka mi je stalno govorila da je košarka moj sport iz snova i da ću postati košarkaš. Nisam želeo to da slušam, iako je bila u pravu. I tako se dogodi da jedno leto porastem za nekoliko centimetara i budem znatno viši od ostalih drugara. Išao sam u srednju školu, bio i dalje u oba sporta. Očigledno mi je bolje išlo u košarci, ali nisam hteo to da prihvatim. Dogodio se razgovor sa dedom koji mi je objasnio da se držim košarke, da mogu da dobijem stipendiju i suštinski tu sam prelomio. Zbog svega što se dogodilo stvarno mislim da je košarka odabrala mene''. 

Išao si na Univerzitet Južna Karolina koji ima veliku košarkašku tradiciju?
''To je bilo vreme najveće zabave u mom životu. Trening, ručak, časovi, izlasci i sve tako ukrug četiri godine. Imam mnoge prijatelje sa univerziteta koje viđam preko leta. Košarka je bila sjajna, navijači fantastični. Inače, tamo se mnogo više voli američki fudbal. Ostvarivali smo i dobre rezultate. Dva puta smo bili NIT šampioni. Ma bilo je strava''. 

-----------------------------------------------------------------------------------

UVEK BIH SE KLADIO NA ŠAMPIONA

Sigurno dobro znaš da je Partizanu cilj odbrana titula u ABA ligi i domaćem prvenstvu?
''Koliko puta je proteklih sezona Partizan bio najbolji? U odnosu na to postavio bih sledeće pitanje: „Kakve su šanse tima koji je toliko puta poslednjih godina bio šampion, da to postane opet?“ Da se kladim, uvek bih stavio novac na šampiona. Dok ne izgubi, niko nije bolji od njega''. 

-----------------------------------------------------------------------------------

Dolazimo do tvoje priče o NBA iskustvu?
''Naravno, NBA je bio moj san. Sećam se da sam u srednoj školi pokušavao da kopiram poteze najvećih asova, pa bih jedan dan bio Edi Džons, drugi Kobi Brajant... E onda se posle mnogo godina dogodi da sve o čemu ste maštali postane stvarnost. Sećam se da sam plakao od sreće''. 

Nisi prošao na draftu?
''Rečeno mi je da hoću, ali se to nije dogodilo. Trenirao sam u Šarlotu, pa sa Niksima, Memfisom... Te godine, na leto, pre prve NBA sezone bio sam u osam timova. Imao sam određene garancije da ću biti izabran. Gledao sam draft u hotelu s porodicom i bivšom devojkom. Kada se završilo, nisam bio ljut, izašao sam napolje. Tadašnoj devojci sam rekao – igraću u NBA po svaku cenu. Ona je plakala, jer je znala koliko sam to želeo i koliko sam radio. Nije se dogodilo na način kako sam zamislio, ali na kraju ipak jeste. Vratio sam se u kuću, zvonio je telefon i to je bio moj agent. Razgovarao je sa Džerijem Vestom koji je tražio da bez obzira na draft dođem i igram za Memfis u Letnjoj ligi''. 

Šta se potom dogodilo? 
''Otišao sam u kamp Memfisa i dan pre nego što je zvanično sve počelo, došao sam na okupljanje sa saigračima na treningu. Radili smo klasično zagrevanje. Igrali smo basket i u jednoj bezlazlenoj situaciji krenuo sam da uhvatim loptu, kada me je saigrač Aleksander Džonson nehotice udario laktom u oko. Povreda je bila gadna. Morao sam da prođem tri operacije i stalno sam razmišljao „kako ću do đavola da prođem u tim“!? Majka se molila za mene da se što pre oporavim. Trebalo je da odsustvujem šest meseci, ali onda ne bi bilo šanse da prođem. Sedeo sam i gledao sa strane, pomalo trčao i vozio bicikl da bih ostao u formi. Nisam mogao da igram, međutim, stalno sam bio na treningu i učio postavke. U jednom trenutku doktor mi je dozvolio da igram s maskom „pet na nula“, bez kontakta. Ostale su bile još četiri utakmice NBA predsezone. Rekao sam, „je.. g.“ moram da igram. Zamolio sam trenera da me ubaci u ekipu, odigrao sam te četiri utakmice i na mala vrata ušao u NBA''. 

Ipak, posle takve povrede morao si da budeš oprezan?
''Propustio sam maltene polovinu ruki sezone u NBA. Počeo sam da igram tek u drugom delu. Nije nam išlo dobro. Ostali smo bez prilike da prođemo u plej-of, dobio sam šansu u poslednjih dvadesetak utakmica. Ubacivao sam 17 do 18 poena po utakmici. Protiv Karmela Entonija imao sam 28, pa 24 protiv Kobija u Los Anđelesu. Prvi put smo dobili dve zaredom. To je bilo dobro vreme za mene. Onda su se na leto promenili trener i generalni menadžer. Morao bih da krenem iz početka, stigli su novi igrači... Dobio sam otkaz u Memfisu i otišao u Fenerbahče, gde sam se zadržao pola godine''.

----------------------------------------------------------------------------------

PORODIČAN TIP

Navedi dobre i loše strane svog karaktera?
''Ne postoje loše. Tip sam čoveka sa kojim možeš lako, nigde ne žurim. Ne podnosim reč „ne“ kao odgovor. Uvek možeš da ostvariš to što želiš, moraš samo da odabereš način na koji ćeš to da tražiš. Važan je pristup situaciji. U rodnoj Tampi sam osnovao „Fondaciju Tarens Kinzi“, želim da nešto uradim za zajednicu. Porodičan sam tip čoveka, imam četiri sestre, hoću da budem što bolji hrišćanin. Volim da gledam američki fudbal u slobodno vreme. Prija mi i evropski, ponekad kad su velike utakmice. Uživo je super, gledao sam ih u Turskoj. Mnogo bolje nego preko TV-a. Čuo sam da je srpski fudbalski derbi strava, možda odem da pogledam i njega''.

---------------------------------------------------------------------------------------

Vratio si se posle tih šest meseci u Ameriku, ali u Klivlend?
''Dobro je bilo u Feneru, ali nisam mogao da se pomirim sa tim da nisam u NBA. Znao sam koliko je dobro tamo i žarko sam želeo nazad. Otišao sam u Kavse, na jedan trening stigao sam ranije. Bili su tu Lebron i Kris Pol, tada igrač Nju Orleansa. Lebron me je upoznao sa Polom i kazao „to je naš novi igrač, može mnogo da uradi za nas“. Bio sam polaskan. Taj tim Kavsa je od početka do kraja bio toliko profesionalan, da je čak i igrač na najgoroj poziciji bio tretiran kao predsednik. Svi su imali isto poštovanje, tretman i privilegije. Zbog toga su imali uspeha i bili u poziciji da osvoje prvenstvo. Ako ne računam koledž, moja najbolja godina u košarci je bila sa Kavsima. To je to moje malo NBA iskustvo''. 

Žališ li možda što nisi ostvario više?
''Žaljenje!? Zbog čega? Ne, nema žaljenja. Sve se dešava sa razlogom. Svako ima svoju priču. Lebronova priča je velika, ali ne može ništa da kaže o tome kako je igrati košarku preko okeana. On ne zna šta znači ispasti iz tima, kako izgleda kada moraš da obnavljaš svoje sampouzdanje, da radiš mnogo na sebi da bi se vratio. To nije njegova priča, njegova priča je kako postati šampion, ali je zato moja drugačija. I to je poenta, svako ima svoju priču, jer postoji mnogo dece koja neće biti Majkl Džordan. Moraće da idu drugim putem. Važno je da postoje različite priče i da one budu ispričane, važno je da se ne odustaje''.

(FOTO: Branko Starčević, MOZZART Sport)