Partizanov virus koji jede prave partizanovce: Jokan, Stanoje, Vuk, Tomić, Bata...

Imao je Partizan u prethodnih desetak godina svetle i mračne momente, ali čini se da nikada nije bio u ovakvoj krizi i ovako bezizlaznoj situaciji da se ne nazire ni tračak nade da će biti bolje. Ceh će po običaju u Humskoj platiti trener. S tim što moralna načela nisu dozvolila Zoranu Mirkoviću da čeka smenu, već je prepoznao situaciju i digao ruke od svega.

Mirković je postupio sportski i ljudski. On svakako kao trener snosi krivicu za to što Partizan ne može da osvoji bod protiv Radničkog i Voždovca. Kao bivši igrač, klupska legenda i specifičan karakter prirastao za srce navijačima, čak je u javnosti i među partizanovcima bio pošteđen kritika u meri u kojoj je zaslužio. Zamislite kako bi na njegovom mestu bio kritikovan Miroslav Đukić ili neki drugi neutralni trener koji nema status miljenika Grobara odranije ili se bavi navijačkim populizmom?!

Ali isto tako je i istina da je Mirković imao dva podviga u večitim derbijima kada nije poražen (oba puta bio blizu pobede) od mnogo jačeg rivala i kada je Partizan imao kakav-takav identitet na terenu, stav s nožem u zubima i stil igre. Zbog toga mu je rejting porastao.

A u obe situacije se zaboravljalo da je Zoran Mirković neiskusan i mlad trener kojem je ovo prvi ozbiljan samostalan posao i kojeg treba istrpeti ako želite nešto u budućnosti.

Doduše, aktuelni Partizan i budućnost nikako ne idu u istu rečenicu. Oslanjanje na mlade igrače je više rezultat panike i traženja alibija nego nekog planskog rada i vizije. Partizanu je bitna samo sadašnjost i kako skrenuti temu s korena problema. A to je rad klupske uprave. Kada se cirkuski najavljeno najskuplje pojačanje u istoriji pokaže kao promašaj, kada pojačanja nema, kada se najbolji igrači prodaju na prvu loptu i ponudu, kada se igrači teraju da prihvate ponude iz inostranstva i kada im se ostaje u Humskoj, kada plate kasne...

Onda je jasno da problem nije samo u treneru već u celokupnom ambijentu u kojem ni mnogo jača trenerska imena od Bate Mirkovića ne bi mogla da dignu glavu iznad vode. A ipak, trener je taj koji po običaju visi i za kojeg se pravi krivci kriju i ćute. Problem je što Partizan ne gubi samo trenera u sadašnjosti, već što gubi ljude. One prave. Partizanovce. Partizan kao kakav bizarni organizam jede sam sebi najzdravije ćelije. Mirković je samo poslednji u nizu...

Kasnio je Partizan i minus 32 boda u odnosu na Zvezdu kod Ivana Tomića, koji je bio u sličnoj situaciji kao Bata kada je preuzeo klub. Odani vojnik kluba, fantastičan sportski direktor i čovek koji je otkrio Blekija Milenkovića je još jedan iz generacije poštenih i velikih partizanovaca koji su potrošeni. Bio je svestan u šta ulazi i šta ga čeka, nije mogao da ostavi klub na cedilu i seo je na tu klupu koja guta ljude. Takođe, kao trener početnik. Bila je to slična situacija kao danas. S tim što je Partizan tada bio čak i gori. U ovo vreme 2016. godine se nalazio na šestom mestu na tabeli. Bila je to sezona u kojoj je Partizan makar igrao Ligu Evrope tokom jeseni, pa je suština problema donekle zamaskirana. Ali je i te sezone promenio trojicu trenera u sezoni. Počeo je Milinković, nasledio ga je Drulović, a završio je Tomić. Naravno da je u takvom ambijentu bilo nemoguće bilo šta uraditi, pa je osvojeni kup protiv Javora predstavljao premiju. Ozbiljan klub ne menja trojicu trenera u sezoni...

Sezonu ranije je iz kluba oteran Marko Nikolić. Ni kriv ni dužan, već zato što se promenilo rukovodstvo. Uspeo je da popravi štetu koju je zatekao, napravio tim za šampionsku titulu, a onda je smenjen i već skovana titula je predata u ruke Zoranu Milinkovića.

Marko Nikolić je tada u prvom mandatu zamenio još jednog odanog partizanovca i klupskog vojnika. Vuk Rašović je uspeo da osvoji titulu u čuvenoj sezoni i čuvenom derbiju „kada su svi znali šta će se desiti“. Zapravo se ništa nije desilo od svih teorija zavere, već je Rašović tada napravio pravi mali podvig, ali je i on kasnije ubrzo potrošen posle neuspeha u Evropi.

Pre njega je u klubu oko godina dana proveo Vladimir Vermezović, koji je imao daleko manje uspeha nego u prvom mandatu. Nasledio je Avrama Granta, koji je bio slučajni prolaznik u Humskoj i eksperiment Dragana Đurića. Izraelac je osvojio titulu sa timom koji mu je servirao Aleksandar Stanojević, kojeg je takođe progutala Partizanova klupa. Tačnije, nije mogao da pređe preko nekih stvari koje su se radile u klubu i smenjen je posle nepune dve godine, zbog stava da ne savija kičmu.

Stanojević je na klupi nasledio Gorana Stevanovića koji nije imao uspeha, a na početku sezone je zamenio Slavišu Jokanovića. Interesantno da tada ni Partizanu, a ni dobrom delu njegovih navijača nije valjao ni Jokanović?! Čovek koji je ušao u istoriji sa dve vezane duple krune, igrao Evropu, stvarao igrače... Jednostavno, nekima nije valjao. I kada je osetio kakva je situacija, gospodski je napustio klub.

Sve ovo se dešavalo u poslednjih deset godina. Partizan je u toj deceniji čak tri puta u toku jedne sezone menjao po trojicu trenera. I potrošio je gomilu partizanovaca poput Jokanovića, Stanojevića, Tomića, Mirkovića...

Da li je Gordan Petrić sledeći? I da li će Partizan pojesti sve časne partizanovce koji su spremni da skoče u vatru i vodu za njega? Kada će generacija poštenih partizanovaca naučiti da uvek završi izmanipulisana na kraju?

(FOTO: MN Press, Star sport)