Otkriveni tajni papiri – kako Monako vara sistem

Monakova kriza na svim poljima produbljuje se gotovo iz dana u dan i čini se kao da se kraj ne nazire.

Dolazak Tijerija Anrija nije mnogo pomogao, Radamel Falkao želi da pobegne već u januaru, a činjenica da je vlasnik kluba Dmitri Ribolovljev uhapšen pod sumnjom da se bavio nekim mutnim radnjama samo su dodale ulje na vatru.

Međutim, tu nije kraj Monakovim nevoljama. Posle rezultatskog kraha ove sezone i mnogih problema u kadrovskim službama, u javnost su procureli tajni papiri koji pokazuju kako se klub bavi(o) pronalaženjem rupa u zakonu i tako izigrao i ovako labilan sistem.

Poznato je da je Monako fudbalsko carstvo po pitanju poreskih olakšica, ali čak i za klub iz Kneževine važila su određena pravila koja je utemeljila Liga 1 kao krovna organizacija klupskog fudbala u državi.

Jedan od paragrafa kaže da klubovi ne mogu ni na koji način da isplate agentima proviziju za transfer veću od 10 odsto. Monakovi ljudi su našli način da premoste ovu prepreku. Kako? Tako što su sa agentima, nezavisno od transfera igrača, pravili tajne ugovore koji su dosad bili „pod ključem“. Neku vrstu honorarne isplate sa radnom etiketom „transakcija na osnovu servisnih usluga“. Francuski Ekip navodi primer, gde praktično agent na određeno vreme postaje čovek na platnom spisku kluba, a sve pod izgovorom da je angažovan da pronalazi igrače, sponzore i filijale širom planete.

Monako bi tako dobio legitimni razlog da agentu isplati mnogo veće sume novca od tih, zakonom propisanih deset odsto na ime transfera nekog igrača. Sve daleko od očiju nadležnih organa. Primeri ovakvog poslovanja jesu transferi Nikole Isimat Marana 2013. godine, a onda i Antonija Marsijala dve godine kasnije.

Kao jedna od regulativa Lige 1 navodi se da klub ne može u ugovorima svojih igrača da stavlja klauzule po kojima sledi automatski produžetak saradnje nakon određenog broja utakmica. Zbog toga je Monako pravio nove ugovore, takozvane „privatne sporazume“ koji nemaju veze sa papirom koji se potpisuje pri ozvaničenju saradnje. Takav vid poslovanja Monako je imao sa Erikom Abidalom, Rikardom Karvaljom i Žeremijem Tulalanom, kojima su ugovori produžavani za po godinu dana kada bi odigrali 25, odnosno po 30 utakmica. Monako te, privatne sporazume nije prezentovao čelnicima Lige 1, što im je omogućavalo da ne plaćaju određene takse i poreze. Navodno, potpisnik ovakvih ugovora bio je generalni direktor Vadim Vasiljev.

Čelnici Monaka su takođe sa pojedinim „klubovima prodavcima“ sklapali tajne dogovore kako bi im pomogli da smanje isplate na ime solidarnih ugovora. Naveden je primer transfer Radamela Falkaoa iz Atletika 2013. godine. Atletiko Madrid je za njegov transfer dobio 43.000.000 evra, a poznati sajt Football Leaks razotkrio je 2016. godine detalje saradnje. Ipak, ono što je i njima promaklo jeste da je Atletiko kroz određene, sive kanale, dobio još 10.000.000 evra od Monaka, što nije poreski obrađeno. Štos je u tome što je tako Atletiko za dobijenih 43.000.000 evra kroz fond solidarnosti isplatio 2.150.000 evra. Da je transfer prijavljen na 10.000.000 evra veću sumu, onda bi se u fond uplatilo još 500.000 evra više.

Zbog, objektivno, relativno male sume novca, Monako bi sada mogao da se nađe u velikom problemu i podložan je eventualnim sankcijama od strane Fife.

Ponekad se čovek zapita - čemu sve to?