Odlazak male legende: Čovek koji je 22 godine igrao i voleo svoju reprezentaciju, trpeo udarce, poniženja i poraze...

U kultnom serijalu „Roki“, Silvester Stalone izgovara reči:
„Spoljašni svet nije lepo mesto okupano sučevim zracima i dugama. To je jedno opasno i prilično zlo mesto. I nije bitno koliko jako možeš da udariš, već koliko udaraca možeš da primiš, ostaneš na nogama i nastaviš dalje.“

Porazi i pobede čine i fudbal. Zadati i primljeni udarci. Ali retki su oni koji su sposobni da više od 20 godina primaju udarce. I da ostanu na nogama. Jedan od njih je Mario Frik.

Ako ste od onih koji su nekada detaljno pratili italijansku Seriju A pre desetak godina ili bacali pogled na baš sve spiskove repezentaacija u kvalifikacijama za velika takmičenja, onda vam je ovo ime poznato.

Mario Frik = Lihtenštajn. Kada bi slučajno na „lajvskoru“ zatreperio gol Lihtenšatjna, mnogi bi znatiželjno povirili koji li je to momak što je dao gol za liliputanca iz malene Kneževine ušuškane na granici između Austrije i Švajcarske. Najčešće bi pisalo jedno ime - Mario Frik. Uglavnom u teškim porazima od po nekoliko golova razlike. Počasni golovi u teškim porazima. Golovi za čast i obraz. Lihtenštajn nije imao za šta drugo da igra. Za bodove i neki plasman na velika takmičenja, sigurno nije. Bilo je bitno sačuvati čast i postići makar jedan gol, bez obzira koliko lopti je završilo u sopstvenoj mreži. Mario Frik je to radio pune 22 godine sa jednakim žarom i požrtvovanjem kao da su u pitanju veliki mečevi za titule. Sinoć je prestao.  Zato kada danas čujete priče o uvređenim mladama iz reprezentacije, stetite se šta je sve ovaj momak morao da pregura.

Posle 22 godine u dresu reprezentacije Lihtenštajna, 125 utakmica i 16 golova u dresu ove male Kneževine, u 42. godini života, Mario Frik je sinoć rekao: Dosta!

U meču sa Austrijom u 90. minutu, selektor Lihtenštajna je napravio izmenu. Ceo stadion je ustao i počeo da apludira. Sa „desetkom“ na leđima i kapitenskom trakom oko ruke, tužnog lica i stegnutog grla Mario Frik je počeo da prima čestitke saigrača dok je izlazio sa terena. I reprezentatvici Austrije su aplaudirali, znajući koliko je ovaj čovek dao svom timu i državi. Mario Frik se oprostio od reprezentacije Lihtenštajna.

Oggi Mario Frick ha giocato l'ultima partita con la maglia del Liechtenstein, a 41 anni suonati. #legend pic.twitter.com/kz1P1biXzR

— Calciatori Ignoranti (@CI_OfficialPage) October 12, 2015

Sve je počelo daleke 1993. godine. Lihtenšatjn ukupno ima šest fudbalskih klubova. Najpoznatiji je Vaduc koji igra u švajcarskoj prvoj ligi. Inače, Lithtenštajn je jedina članica UEFA koju u evrokupovima predstavlja samo jedan klub - Vaduc. Jedan od pomenutih šest je i Balcers u kojem je karijeru kao klinac 1982. godine počeo Mario Frik. Igrao je tamo do 1994. godine kada je postalo jasno da je kao novopečeni reprezentativac prerastao sredinu i otišao je u švajcarski šampionat gde je sa uspehom boje Sent Galena, Bazela i Ciriha. Mario Frik je fudbaler koji je stariji od svoje reprezentacije. Rođen je 1974. godine, a Lihtenštajn je kao reprezentacija počeo da postoji sedam godina kasnije. U Cirihu se u jesen 2000. posvađao sa trenerom koji ga je izbacio iz tima, ali pošto je prelazni rok bio završen, jedina šansa je bio transfer u italijansku Seriju C, u Areco.

Tamo je za nepunu sezonu oduševio. Igrao je krilo, veznog, ali najviše centarfora. I obezbedio transfer u Veronu narednog leta. Bila je to simpatična ekipica sa Maismom Odom, Martinom Laursenom, Maurom Kamoranezijem, Albertom Đilardinom, Adrijanom Mutuom, Emilijanom Bonacolijem, Adailtonom... Ali nije uspela da sačuva status prvoligaša, što dovoljno govori i o kvalitetu tadašnje Serije A.

Frik je igrao u napadačkom trilingu sa Mutuom i Bonacolijem i postigao sedam golova u sezoni. I gotovo svi su bili u stilu Pipa Inzagija. Njegova igra je bila jednostavna. Beg čuvaru i odmah šut, trzaj glavom na centaršut ili ubacivanje optadaka iz peterca...  Samo da uđe u mrežu. Retko ko je davao takve „inzagijevske“ golove.

Posle Veorne je četiri godine igrao za Ternanu u Seriji B, pa za Sijenu u Seriji A, preko Švajcarscke (Sent Galen i Grashopers) se u 38. godini vratio u svoj maleni Balcers. Tamo igra od 2011. 

I dok je u klupskoj karijeri knjižio neke pobede i radovao se, u reprezentativnoj je unapred znao šta ga čeka. Bila je to priča ispečatirana debaklima i porazima. Posle dve godine u reprezentaciji, tek protiv Iraca 1995. (0:0) osetio je kako izgleda ostati neporažen u utakmici. Ali teški porazi su bili redovna pojava. Protiv Portugalaca (0:7 i 0:8), Nemaca (1:9 i 2:8), Rumuna (1:8), Austrije (0:6), Slovačke (0:7)... Koliko je puta pomislio da digne ruke i da se jednostavno ne vredi boriti sa vetrenjačama? Šta mu je to trebalo?

Konačno, posle pet godina u reprezentaciji dočekao je i prvu pobedu. Lihtenštajn je slavio protiv Azerbejdžana 2:1 1998. godine. I tamo krajem devedesetih, Lihtenštajn počinje da pomalo beži iz kože glinenog goluba. Remiji sa Mađarskom (0:0), BiH (0:0) i Makedonijom (1:1). Pa herojski poraz od Engleske od samo 0:2 i utakmica koja će se pamtiti dugo. Lihtenštajn - Portugalija - 2:2! U kvalifikacijama za Mundijal 2006. u Nemačkoj. Na samom startu kvalifikacija. Portugalci u tom trenutku evropski vicešampioni, u timu su imali Ronalda, Simaa, Deka, Koštinju, Maniša, Pauletu... I vodili su sa 2:0 na poluvremenu.

Mario Frik je u tom meču igrao desnog beka i sačuvao Kristijana Ronalda. Nije mu bilo strano da igra na više pozicija. Ne samo u napadu. Uostalom, retko ćete danas na Vikipedija stranici nekog igrača naći u opisu pozicije na terenu „utility player“. Dakle, Frik nije defanzivca, ni vezista, ni napadač. On igra sve.

U sledećih desetak godina, Lihtenštajn je postao tvrd orah i otkidao bodove Letoncima, Slovacima, Islanđanima... Pobeđivao je San Marino, Azerbejdžam... Sva sreća pa nije bio negde u grupi sa Srbijom, jer smo uvereni da bi i naša reprezentacija bila na ovoj listi. Lihtenštajn nije više klasična vreća za udaranje. Za te 22 godine se nešto malo promenilo. Ipak je vredelo. Mario Frik nije uzalud dao ljubav i strast u dresu svoje zemlje. Imalo je smisla istrpeti sve te udarce...

Sve do sinoć kada se oprostio. Naravno, uz poraz. Drugačije ne bi ni išlo. Mario Frik je igrač sa najviše izgubljenih mečeva (4:1) u istoriji kvalifikacija za EP. Njegova priča je sastavljena od poraza i primljenih udaraca. Završio je karijeru kao štoper. I kao treći igrač svih vremena sa najdužim vremenskim stažom u reprezentaciji. Iza legendarnoh Peta Dženingsa i Ekvadorca Urtada.

Negde će ipak ostati zapisano njegovo ime. A u Italiji ima i svoju pesmu:
„La vie c'est fantastique quando segna Mario Frick!” (“Život je fanstasičan kad gol da Mario Frik”).

(FOTO: Action images)