Na Mestalji se čuje eho iz zlatnih vremena: Vratio se Pitarh, čovek koji je postavio temelje moćnog Atletika

Krenulo je kao u snu kada je Piter Lim uz svesrdnu pomoć superagenta Žorža Mendeša zakoračio na Mestalju, a tim pod vođstvo Nuna Espirita Santa krenuo da ređa pobede. Mehur je, međutim, brzo pukao, Santo je smenjen, javnost je počela da sumnja u dobre namere Mendeša, a singapurski biznismen je morao da reaguje. Geri Nevil je samo privremeno rešenje na klupi. Čovek koji je dobio zadatak da ugasi požar na Mestalji zove se Hezus Garsija Pitarh, novi sportski direktor Valensije.

Pitarh je na Pirinejima dobro poznato ime. Kao igrač je odrastao na Mestalji, godinama je igrao za prvi tim Valensije, kasnije i brojne druge španske klubove, da bi u funkcionerske vode ušao 2002. godine kada je prvi put postavljen za direktora. Bilo je to zlatno doba Slepih miševa. Ekipu je vodio Rafa Benitez, u klupske vitrine u naredne dve godine uneta je titula šampiona Španije i pehar Kupa UEFA. Mada su se Benitez i Pitarh uvek gledali preko nišana. Benitez je Pitarhu zamerao zato što je škrtica, ali direktor je uspeo da sredi finansijsku situaciju u klubu. Tražio je trener Samjuela Etoa, tada još igrača Majorke, Pitarhu je bio skup, tražio je Danija Garsiju, ni njega nije dobio. Nije Pitarh mnogo mario za Rafine želje.
"Naručio sam kauč, a on mi je doneo lampu", jadao se šef struke jednom prilikom.

Međutim, Pitarh je i tako štedljiv uspeo da prigrli dva velika trofeja i klubu donese ogromnu zaradu. Moma Sisoka je doveo za 500.000 evra, a Liverpulu ga prodao za 8.000.000, Rikarda Oliveiru je iskopao u Brazilu, platio ga 500.000, Betisu prepustio za 4.000.000. Uoči šampionske sezone u Primeri investirao je svega 10.000.000 evra u tim.

Ali 2004. godine direktoru Manuelu Ljorenteu se smučilo. Rafa Benitez je podneo ostavku, a Pitarh je smenjen.

I tek tada je Pitarh dobio priliku da se razmaše i pokaže šta zna. Maja 2006. preuzeo je direktorsku palicu u Atletiku. U to vreme madridski crveno-beli klub već šest sezona nije uspevao da se domogne Evrope. U pet koliko je Pitarh proveo na Visente Kalderonu dva puta je igrao Ligu šampiona, tri puta Kup UEFA, odnosno Ligu Evrope koju je 2010. i osvojio, zajedno sa evropskim Superkupom.

Igrači koje je doveo? Počnimo od Serhija Aguera - mada je za njegov potencijal znao ceo svet- pa za svega 2.000.000 evra Tijaga Motu, Dijega Forlana (u dresu Atletika bio najbolji strelac Evrope), Hozea Antonija Rejesa... Dijego Kosta je bio njegov izum, a upravo je Pitarh sklopio i dalje aktuelnu granitnu odbranu sa Dijegom Godinom, Filipeom Luisom i Huanfranom. Mirandu je, recimo, doveo za džabe, a Inter će sve skupa za brazilskog štopera platiti 15.000.000 evra. Bez obeštećenja su stigli i Tomaš Ujfaluši i Paulo Asunsao.

Doduše, i u Madridu su ga kritikovali. Ne samo zbog promašenih investicija, a bilo je i takvih i to na pretek, već i zato što je često, možda i prečesto, putovao do sunčanog Brazila, navodno u potrazi za nebrušenim biserima. Uglavnom se vraćao praznih ruku. Umeo je tako da pobegne od svađa dvojice najbitnijih ljudi u klubu Enrikea Sereza i Miguela Anhela Hil Marina. Navijači su zbog toga besneli, ali Pitarh nije čovek koji bi pogledao problem u oči i suprotstavio mu se. Više je voleo da sa okrene, i ode da ispija koktele na brazilskim plažama.

Ali kad je tlo prestalo da podrhtava, prašina se slegla i utisci počeli da se sumiraju, opšte je prihvaćeno mišljenje da su Pitarhovu direktorsku karijeru obeležili uspesi. Ma koliko on sam ponekad iritantan bio.

Pratite MOZZART Sport i na našoj novoj Fejsbuk stranici

(FOTO: Action Images)