Srbin može da bude najbolji strelac Partizana posle devet godina

Kupujmo domaće, rečenica koju često čujemo ne samo kad idu reklame na televiziji, nego i iz usta običnih ljudi koji prate sport. Kao što je grozd koji uberete iz vaše loze ili povrće koje posadite na sopstvenoj njivi najdraže, jer je vaših ruku delo, tako su i navijačima omiljeni domaći igrači. Još ako postanu najbolji strelci tima, onda u očima simpatizera još više rastu. Baš takvog Partizan dugo čeka i potencijalno ga je dobio u liku Jovana Miloševića.

Stasiti Čačanin može da postane prvi domaći igrač posle devet godina koji će biti najbolji strelac Parnog valjka u jednoj sezoni. Prethodni igrač kome je to uspelo bio je Uroš Đurđević u sezoni 2016/17.

Nekada najbolji strelac Evropskog prvenstva za kadete je sve ono što bi Grobari voleli da vide. Napadač domaće proizvodnje koji postiže golove, rešava utakmice, raduje se i tuguje jednako kao ostatak ekipe. Već je stigao do brojke od 11 golova u svim takmičenjima, uprkos tome što je na početku izgledao loše, promašivao zicere, čak se vodila polemika da li bi mesto startera trebalo poveriti Andreju Kostiću.

Prethodne sezone su Jovana Miloševića mučile povrede, bilo je vidljivo da nije u formi, čak je i samopouzdanje bilo na niskom nivou. Tresao je mrežu samo protiv Radničkog iz Kragujevca. Uprkos svemu, Srđan Blagojević mu je verovao i usledila je eksplozija. Revanš sa Oleksandrijom bio je prelomna tačka, Milošević je spakovao het-trik za poluvreme, od tada više nije bilo nazad.

Grobari imaju priliku da gledaju Jovana u punom sjaju, momka koji igra najbolji fudbal u tek započetoj karijeri. Sa druge strane, postoji sumnja u to da li će mladi napadač ostati u Humskoj do kraja sezone. Pod ugovorom je sa Štutgartom, Nemci pomno prate njegov razvoj, a nikada ne treba smetnuti sa uma činjenicu da je sklon povredama.

Ako bi ostao na Topčiderskom brdu, Miloševiću bi se ukazala šansa da nadmaši Đurđevića, koji je domaći igrač sa najviše postignutih golova u jednoj sezoni za crno-bele još od Mateje Kežmana pre 25 godina (35), ali je u ovom momentu na dobrom putu da prvi put u karijeri prebaci brojku od 20 pogodaka.

Imao je u međuvremenu Partizan domaće špiceve u kadru (Ognjen Ožegović, Nemanja Nikolić u dva mandata, Bojan Matić, Marko Milovanović, Nikola Štulić, Andrija Pavlović i Đorđe Jovanović), međutim, niko nije bio ni blizu toga da postane ono što je bio Đurđević. Pre Uroša, najbolji strelac crno-belih, a da je po nacionalnosti Srbin u jednoj sezoni bio je Nemanja Kojić u sezoni 2013/14. S tim da je bitna razlika u tome što je Đurđević dao 28, a Kojić osam golova.

Gde su nestali domaći golgeteri u Humskoj? Verovatno su svi u inostranstvu, nije lako ni pronaći dobrog domaćeg špica, neki od njih imaju kvalitet, ali ne žele da imaju posla sa srpskim fudbalom.

Pobrojana sedmorica su više služila kao rezervne varijante, ukoliko bi neko od stranaca zaribao ili ako su starteri nisu bili dovoljno efikasni. Da ne grešimo dušu o strane fudbalere, dosta njih je opravdalo poverenje i novac koji je uložen u njih. Rikardo Gomeš je realizator kakvog Humska dugo nije videla, u tom segmentu je verovatno i bolji od Đurđevića. Umar Sadik je bio meta podsmeha zbog toga što je ljudima sa strane izgledao smotano, a klub je zaradio dosta novca od njegovog transfera, da bi Nigerijac kasnije napravio solidnu karijeru u Španiji. Ni Rikardo, ni Sadik nisu doneli Partizanu ono što je Đurđević – titulu.

Jasno je šta se traži, konkretan učinak, na velikim utakmicama, kad je ekipi najteže. Baš kao što to u ovom momentu radi Milošević. Mladi špic je postao tas na vagi koji redovno prebaci na stranu crno-belih. Majstorija protiv Napretka u Kruševcu u stilu Alešandre Pata je nabolji pokazatelj klase. Navijači to žele da gledaju što češće. Dokle god trajalo.