Musu su zaplašili: Rat i rasizam me terali od Srbije, Partizan me zagrlio - vratiću mu

(Od izveštača MOZZART Sporta iz Antalije)

„Vaše pretpostavke su prozori kroz koje gledate na svet. Operite ih ponekad, inače svetlo nikad neće ući“

Alan Alda, glumac

Bila je potrebna koja kap hemijskog rastvora i jedna krpa da Musa Ndžai skine tragove prljavštine sa osmatračnice ka Srbiji. Ako je uspeo da se oslobodi predsrasuda, zamagljeni pogled iz Norveške ka Balkanu učini bistrijim i lepšim, logično bi bilo i da Partizanove pristalice učine slično. Da mu ne sude pre nastavka sezone u kojoj dosta toga izgleda mračno, iako ima onih koji kažu da se prst pred okom ne vidi u Humskoj.

Iz te tmine vire krupne bele oči 23-godišnjeg krilnog veziste i kao da traže samo malo strpljenja. Ništa više do, ako je ikako moguće, uzdržavanja od negativnih komentara na račun novajlije iz Stabeka, makar dok ne debituje na zvaničnoj utakmici, iako je i sam svestan da je na kontrolnim, protiv Slovana iz Libereca i Krakovije, nije izgledao zadovoljavajuće.
"Shvatio sam da su Srbi strastven narod, da im je fudbal važan segment života, ali navijačima poručujem da mi ne sude na osnovu mečeva u predsezoni. Neka sačekaju bar takmičarske susrete, onda ćemo da vidimo", nada se momak poreklom iz Gambije da će mu malo sporiji ulazak u ritam omogućiti da zablista ne na današnjoj proveri sa Šahtjorom (15 časova), već kad na proleće bude motivisan borbom za trofej(e).

Dosadašnji utisak je skroman, međutim, kao što kažu u Partizanu, nije doveden Musa da bi "drao" na pripremama, već od 16. februara i gostovanja OFK Bačkoj. Dotad vodi borbu sam sa sobom.
"Umoran sam, svaki čas me nešto boli, ali nemam utisak da se mučim. Sve je to normalno na pripremama. Kad sezona počne imaću više energije i snage. Prirodan proces. Ne teraju nas treneri tek tako da treniramo, nego imaju plan kako i kad da budemo u najboljem izdanju. Verujem svakom iz stručnog štaba, iako ovom delu rada mene kao brzog fudbalera stiže umor tu i tamo".

Sve kao posledica prilagođavanja na novu sredinu. Prvi put je van Norveške, a kako sam kaže, nikad ovoliko u karijeri nije trenirao.
"Dosta teže i zahtvenije treniramo nego u Norveškoj. Ne znam da li ćemo ovako i kad počne sezona, ali ovo su mi najteže pripreme u životu. Imamo dva treninga dnevno, oba naporna. Taman završim jutarnje vežbanje, sledi ručak, obavezan odmor i onda se vratim na teren da radim isto. Kompikovano i za glavu i za telo".

Bol je trenutna kategorija. Kakvo je Musino znanje i šta od njega može da se očekuje zasad se šitok auditorijum može uveriti samo na osnovu snimaka i reakcija ljudi koji su igrali sa ili protiv njih. Zato je logično zapitati se šta mogu u Partizanu da očekuju od doskorašnjeg prvotimca Stabeka.
"Prodornost u situacijama "jedan na jedan", pogotovo kad ulazim sa strane, sposoban sam da mučim odbrane, brz sam, sigurno mogu na svakoj utakmici da stvaram šanse. Jedino što moram da poboljšam je realizacija. Mogu da prođem rivala, međutim, potrebno je da poradim na završnici. Tek ukoliko ste produktivni sve što radite na terenu dobija smisao. Navijačima obećavam da ću dosta trčati za ekipu. I napred i nazad. Neka očekuju i poneki dribling".

VOLEO BIH DA ME PAMTE KAO VESTA, DIJARU...

O tome da bi njegovi igrači trebalo da imaju "instinkt ubice" govorio je pre nekoliko dana i trener Zoran Mirković, prethodno okarakterisavši Ndžaija "više ka pakera nego realizatora".
"To je moj glavni problem. Nije stvar o načinu na koji pucam, niti u snazi udaraca, već da se nađem u pravo vreme na pravom mestu. Na primer, kad sam u kaznenom prostoru defanzivac uvek izađe ispred mene i pokupi loptu. Moram da predosetim da će se nešto desiti, kao što Kristijano Ronaldo može da "namiriše" gol tako moram i ja da budem na pravoj poziciji. Pogotovo što mi prija Partizanov stil, totalno drugačiji do Stabekovog. Želimo sve vreme da imamo loptu, kontrolišemo utakmicu, a kad je tako onda je lakše i meni. Još ako budem na istim talasnim dužinama sa ekipom u kojoj su svi dobri tehničari, biće mi lakše da dođem do izražaja".

U tom slučaju nestaće ili splasnuti predrasude onih koji posle uvodnih provera kažu "ko je ovaj?", jednako kao što se Musi Ndžaiju, posle odluke da razmotri opciju dolaska, pred krupnim belim očima ukazala slika Srbije drugačija od one kakvu je zamišljao čim je sebe naterao da razmotri opciju dolaska.
"Kad su mi prvi put pomenuli Partizan i Srbiju ništa nisam znao. Ma, nisam imao pojma. Štaviše, pre tri meseca, kad sam čuo da me zove srpski klub, pomislio sam "ne, ne, ne, nema šanse". Raspitao sam se i naslušao se raznih priča. Uglavnom loših. A onda sam shvatio da su predrasude formirane na osnovu glasina. Neko kaže ovo, neko ono, neko doda, prepravi i zavrti se priča. Očigledno, neistinita. Tek kad sam od iskrenih prijatelja čuo kakva je Srbija država, a Partizan klub, rešio sam da dođem. Prvo su mi rekli da je poštovan klub, koji neguje tradiciju i insistira na porodičnim vrednositma. Onda sam malo "kopao" i odmah shvatio da su crno-beli učestvovali u Ligi šampiona, da su uglavnom redovni u Ligi Evrope. Prava sredina za mene".

Presudan uticaj na prihvatanje ponude bila je poseta Beogradu sredinom decembra, kad je u pratnji brata obišao grad, upoznao čelnike Partizana, obišao stadion i "Zemunelo".
"Oduševio sam se na prečac. Svi su me dočekali raširenih ruku i tog dana sam presekao. Odlučio sam da je Partizan moja budućnost, iako su mi razni ljudi pričali da je ne tako davno ovde buktao rat i da bih mogao da budem meta rasista, jer je reč o istčnom bloku, gde, navodno, nema mnogo ljudi moje boje kože. Potom sam shvatio da su ljudi toliko gostoprimljivi, bukvalno su me primili kao najrođenijeg, zagrlili su me i svi moji strahovi su nestali".

Posebno što u Humskoj 1 postoji decenijska nega o strancima. Uglavnom dođu neafirmisani, a višestruko se isplate klubu. Na terenu i u kasi.
"U međuvremenu sam skapirao da su ovde sjajno prolazili momci iz Senelaga, Kameruna, Nigerije, Gvineje Bisao... Dake, nema problema za Afrikance. Pre dolaska sam pričao sa Rikardom, predočio mi je da u Srbiji strance obožavaju i da mi preostaje da mislim samo na fudbal, jer je sve drugo obezbeđeno. Kad sam to čuo - presekao sam, shvativši da mi Beograd omogućava uživanje u poslu koji volim".

Zato želi da udari pečat. Da stane u red legionara velikog doprinosa u osvajanju pehara i Partizanovih evropskih proboja.
"Kad budem odlazio voleo bih da ljudi moje ime izgovaraju s jednakim poštovanjem kao što čine u slučaju Vesta, Dijare, Emeghare, Boje... Ili, u novije vreme, Leonarda. Da uzvratim na poverenju, da me se sećaju po lepom i da jednog dana kažu "bio je taj Musa dobar fudbaler", baš kao su i meni pričali za pobrojane. A najveće dostignuće bi bilo da iz Humske zapucam pravo u Premijer ligu, jer nikad u životu ne znate šta će se desiti. Samo valja verovati".

I biti lišen predrasuda.

ŽAO MI JE ZBOG TOKMAKA - SAVRŠENA "DESETKA"

Umesto planiranog paketa, samo jedan fudbaler iz Norveške stigao je ove zime među crno-bele, pošto Ndžai nije dočekao ofanzivnog Tokmaka Nguea, u međuvremenu potpisnika za mađarski Ferencvaroš.
"Pomalo mi je žao što nije došao, mada to nije Tokmakova, već krivica Stromsgodseta, koji je insistirao na visokom obeštećenju. Baš je želeo da dođe u Partizan. Izuzetno kreativan i brz igrač, savšrena desetka...".

AKO JE MOGLA TITULA PRE DVE SEZONE...

Uz Dejana Georgijevića i Radivoja Bosića, Musa Ndžai je treći zimski novajlija Partizana. Svi su stigli u trenutku kad su crno-beli bez učešća u Ligi Evrope i čak 15 koraka zaostatka u odnosu na Crvenu zvezdu. Kako naći motiv?
"Sve je meni jasno, međutim, rekli su mi da se bodovi dele na kraju osnovnog dela prvenstva i podsetili da je baš Partizan zbog tog pravila osvojio titulu prve dve sezone. Nikad ne reci nikad. Na leto sve mora da bude vrhunski kako bismo se kvalifikovali bar za Ligu Evrope. Uveren sam da nam je tamo mesto", kaže Musa Ndžai.

FOTO: FK Partizan, Miroslav Todorović