MUNDIJALSKI DNEVNIK (20): Čuvaj džepove kada igra Brazil i slušaj sambu u krevetu do četiri ujutro

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Posle dve blede partije, Brazilci su konačno razgalili srca navijača. Kamerun je rasturen na opšte oduševljenje domaće publike. Brazilci su sada na sedmom nebu, iako ne konstatuju da je Kamerun jedna od najgorih ekipa na Mundijalu. Ali to je već njihova stvar...

Odlučio sam da gledam utakmicu sa brazilskim navijačima na Kopakabani. Prošli put nisam mogao da uđem jer je policija zbog bezbednosti zatvorila kapije i vratila hiljade navijača koji su želeli na tom mestu da isprate meč. Zato sam danas poranio, ali pokajao sam se. Gužva je tolika da je to prosto nesnosno. Od ulaza do neke sredine fan zone odakle možeš da dobro vidiš šta se dešava na velikom led ekranu, probijao sam se skoro sat vremena. Brazilci su nagrnuli sa svih strana, žuta boja je bola oči. U Beogradu sam bio i na velikim koncertima, na beer fest-u i sličnim manifestacijama, ali ovo nisam doživeo.

S obzirom da je reč o plaži, pošao sam u "japankama" i napravio kobnu grešku. Toliko su me izgazili da su mi prsti bili plavi kao šljive kada sam došao u hotel. Devojke su u gužvi padale u nevsest, ljudi su se polivali vodom jer je bilo teško doći da vazduha.

Sva sreća pa sam imao jednu veliku prednost u odnosu na Brazilce. Sa svojih 190 centimetara, bio sam jedan od najviših na plaži. Brazilci i Brazilke kubure sa visinom. Zato su oni najniži bili baš u teškoj situaciji u tom krkljancu. Grabili su se za ramena viših od sebe i propinjali se na prste da udahnu svežeg vazduha. U gužvi gde te svi guraju i ne obraćaš pažnju ko je sve pored tebe. Srećom, ja sam u jednom trenuku obratio pažnju i video kako momak izvlači ruku iz mog džepa, a telefon koji mi je bio tu samo što nije ispao. Mišićavi crnac, nešto niži od mene i kao gleda na suprotnu stranu dok "operiše". Dreknuo sam na njega, sklonio mu ruku i ljudi su počeli da se okreću i gledaju. Počeo sam glasno na engleskom da ga pitam šta hoće i šta to radi, a on je samo slegao ramenima i pravio se da ne razume. Neka trojica Francuza pored su brzo ukapirali o čemu je reč i počeli da ga mrko gledaju, pa je "Dugoprsti" uz negodovanje da nema pojma o čemu se radi, uhvatio maglu i probijajući se kroz gomilu nestao u masi. U takvoj gužvi, policija ne može ništa iako je stajala 50 metara dalje. Pitanje je kako bih ga ja sprečio da ode dok policija dođe. Ko zna da li je bio i naoružan... Neka ide, daleko mu lepa kuća.

Nisam odgledao ni pet minuta i odučio sam da se vratim. Za vreme ostalih mečeva, gledanje fudbala na Kopakabani je uživanje, ali kada igra Brazil, to je prava muka. Devojčice ciče i vrište kada Nejmar pimi loptu. Koliko su ljudi mogli da gledaju utakmicu najbolje govori situacija kada su posle pet minuta prikazali na ekranu ponovljeni snimak promašene šanse Brazila, a pola plaže je počelo da navija iščekujući gol iz situacije koja se odavno završila.

Vratio sam se na početak plaže i tamo je atmosfera bila mnogo mirnija. Argentinci posedali u krug, sviraju gitaru i pevaju. Utakmica ih ne zanima. Ostali turisti šetaju, piju pivo, kaipirinju ili cevče kokosove orahe... To je već idila. Inače, zbog utakmice mnoge firme nisu radile kao da je neradni dan, u nekima je bilo skraćeno radno vreme, a mnoge prodvanice su počele da se otvaraju tek kada se meč završio.

Ukapirao sam i da se svaki gol Brazila proslavlja uz petarde i vatromete. Mogu tek da zamislim šta će biti ako dođu do finala... Čini mi se i da blagu većinu publike u gradu kada igra Brazil predstavlja ženski pol. Izgleda da se muškarci organizuju po kućama i stanovima, a devojke i žene pošalju napolje. I opet sam se fascinirao kako skoro svaka osoba ima neko nacionalno obeležje na sebi kada igra reprezentacija.

Ono što me nije oduševilo je atomsfera ispred hotela. Lokalni mangupi dođu sa devojkama i u automobilima puštaju muziku od koje odjekuje ceo kraj. Ne znam kakvo su to ozvučenje nabudžili u kolima, ali meni izgleda kao dovoljno za koncert Metalike. Verujte da prozori na hotelu virbiraju od njihove sambe. Mirnije je u većini kafića. I tako sve do četiri ujutro... Ali i to je Brazil.

(Pročitajte sve tekstove Aleksandra Gligorića iz Brazila)