MUNDIJALSKI DNEVNIK (12): Flamengo, Kopakabana i Valderama

(Od specijalnog ozveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Kada ti dan počne ovakvim pogledom, na 200 metara od plaže Flamengo, šta da pomisliš osim da si srećan i privilegovan čovek. Što se baviš ovim poslom i u ovoj, rekao bih, najboljoj sportskoj redakciji u Srbiji.

Ni na doručak u hotelu nisam išao već sam odmah otrčao preko puta gde se nalaze tereni za mali fudbal s veštačkom travom. To je deo grada koji se zove Praia do Flamengo, odnosno plaža Flamengo. Tereni su u sklopu šetališta i kompleksa za rekreaciju. Stidljivo sam se uvukao na jedan od terena i počeo da fotografišem momke koji su igrali. Prvo su me čudno gledali, ali kada sam im objasnio da sam novinar, ušli smo u priču i na kraju su me naterali da im se pridružim na terenu. Pošto nisam imao ni normalne patike za fudbal, a njih je bilo pet na pet, odigrao sam koji minut, a onda smo seli na druženje. Oduševili su se i što znam ponešto o Flamengu i skoro me naterali da obučem dres njihovog omiljenog kluba. Za grupnu fotografiju i uspomenu na prvo pikanje fudbalice u Brazilu.

Flamengo plaža je prelepa, ali zna se šta je plaža nad plažama.

Od Flamenga do Kopakabane se metroom stiže za 10 minuta, a dok sam stanice koračao ka Princezi okeana, mislim da mi je puls bio 300. Taj prvi momenat, kada se ona nađe ispred tebe, ne može da se opiše rečima. Staneš, razvučeš osmeh i prvo dva minuta samo opijeno gledaš i uživaš. A onda zakoračiš na pesak mekan i sitan kao brašno i polako u masu... Patike u ruke i lagana šetnja po delu do kojeg voda dolazi tek da te pokvasi do kolena. Milina. Nija baš topla, ali napolju je bilo oko 35 stepeni, tako da je baš prijalo.

Misija je bila da dođem do fan zone. U svim ostalim gradovima je na trgovima, ali u Riju je naravno na Kopakabani. Ima da se hoda neka dva-tri kilometra, ali to hodanje ne predstavlja nikakav napor, već potpuno uživanje. Usput ne možeš, a da ne primetiš zgodne Brazilke.

U fan zoni - prava ludnica! Svi super raspoloženi, gleda se utakmica Švajcarska – Ekvador, a fotke ste imali priliku da vidite juče na sajtu... Na svetu verovatno ne postoji lepše mesto za gledanje fudbala. Mogao bih tu da gledam i bugarsku ligu, i Metalac – Bežanija i Kovačevac – Resnik. I da uživam. Navijači raspoloženi, zezanje na sve strane. Posle utakmice, pravac hotel i spremanje za Marakanu. Da mi je neko pre godinu dana rekao da ću s Kopakabane žuriti na Marakanu, mislio bih da se šali. Do Marakane metroom za 15 minuta. I tu se vidi koliko je onaj Sao Paulo zapravo "čudovište" od grada. U Riju postoje samo dve metro linije, u Sao Paulu ih ima čak 12! U Riju nema saobraćajne gužve, ali im to dozovljava i da voze kao blesavi.

Oko Marakane prava košnica. Argentinci u transu, Bosanci se koncentrišu u grupice, Brazilci pevaju svoje pesme... Pošto me FIFA prvo odbila za kartu za meč, išao sam na blef. Postoji mali deo karata koji se deli naknadno, ali gotovo sve su ih dobili argentinski novinari. Tri puta više novinara nego raspoloživih karata. Gužva, nervoza, rasprava sa FIFA zvaničnicima, jedan Bugarin potpuno pobesneo... Vidim da nema sreće i spazim na drugom kraju medija centra neke tipove u odelima sa FIFA bedževima. Lagano se izvučem iz grupe gde traje svađa oko karata i pravo kod tih tipova. Smislio priču i hajde da probam. Nemam šta da izgubim, gledanje na TV-u u medija centru mi ne gine.

"Slušaj, došao sam iz Srbije, nama je BiH vrlo blizu, svi navijaju za njih, moraš da mi daš karte. Nas iz Srbije nema mnogo u Brazilu i nije u redu da Kinezi ili Japanci pre nas dobiju karte za utakmicu Bosne", kažem nekom Mađaru.

Pozove me da se sklonimo u stranu i tutne mi kartu. Plus propusnicu za miks zonu. Džekpot! Na utakmici me smestili sa TV i radio-reporterima, Argentinci se dernjaju kao ludi u one mikrofone, a najjače je kad kao iz rafala počnu da brzo ponavljaju "Mesi, Mesi, Mesi" dok Leo ima loptu. Stadion je daleko lepši od Korintijans Arene, nekako je ugođaj bolji. Odmah iznad mene sedi koleginica Ana Kobos sa katarskog Bein Sporta. Nije samo lepotica za ekran, razume se i u fudbal, pitala me neka smislena pitanja...

Na poluvremenu uočim čoveka u trenerci Srbije. Znam da su od naših tu Đole i Pavle sa Sportnetvorka, kao i Raša iz Kurira, ali ovog ne znam.

Ko si, brate Srbine? Markos. Iz Argentine. Nema nikakve veze sa Srbijom, ali mu se trenerka mnogo svidela u Južnoj Africi pre četiri godine i morao je da je kupi. Inače, voli Srbe i naše igrače.

Posle meča žurim u miks-zonu po izjave i upadam u lift, a tamo moj poznanik Bora Milutinović i još jedan poznat lik. Trebalo mi je dve-tri sekunde da provalim ko je jer je nosio kapu, ali ta faca se ne zaboravlja. Karlos Valderama! Ej!!! Koliko sam ga voleo kad sam bio mali. Tada zbog frizure, kasnije zbog majstorstva. Neće ništa mnogo da priča, žuri sa Borom, ali mi kaže da Kolumbija ima velike šanse na ovom Mundijalu. Da su čak i bolji od one njegove generacije sa Tinom Aspriljom, Rinkonom, Eskobarom, Igitom... Na pomen Srbije, razvuče osmeh i samo prozbori jednu reč – Piksi! Naravno, koga će majstor da pomene nego majstora. Takve desetke poput njih, Hadžija, Balakova, Laudrupa sam uvek obožavao, mislim da ih je sve manje...

U miks-zoni, prvo izlaze Bosanci i s neverovatnim strpljenjem i ljubaznošću odgovaraju svim novinarima. Svi osim Džeka koji prolazi bez reči uprkos molbama sa svih strana. Ovi ostali bi odgovarali celu noć da je bilo potrebno. Čekam da probam i da uhvatim nekog Argentinca, ali čim su izašli okupirali su ih njihovi novinari. Tačnije nekoliko igrača koji su pristali da pričaju poput Aguera, Maksija, Roha, Fernandeza... Mesi izlazi okružen obezbeđenjem i izaziva pravu uzbunu među novinarima koji se umalo ne polomiše da ga zaustave, ali uzalud. Stao je tek pred kamerama na nekoliko trenutaka. Umrla je i ta mala nada da bi nekako mogao da ga pogledam u oči. Ali dobro. Makar sam video Mesija. Malog đavola koji ovako na nekoliko metara izgleda kao neki dobri student, a koliko je dobar čovek, to je već neka druga priča...

Kraj posla i nazad u hotel. Krenuo sa Đoletom i Pavlom na metro i neko nam 150 metara pre stanice kaže da požurimo jer poslednji upravo pristiže u stanicu. Majko mila, te frke. Narod kreće u stampedo, mi za njima. Nema vremena ni da se kupuju karte, već svi preskaču one brojače na kapijama. U poslednji čas smo uskočili u vagon i polako ka hotelu...

Divan prvi dan u Riju, nadam se da će takvi biti i sledeći. Pišemo se!

(Sve tekstove Aleksandra Gligorića iz Brazila možete pronaći OVDE)

(Foto: Aleksandar Gligorić, MOZZART Sport)