MOZZART u favelama Rija: Bandere od milion žica, kanalizacija ispred prozora i Vrata Raja! (FOTO i VIDEO)

(Od specijalnog izveštača MOZZART Sporta iz Brazila)

Favela. Reč koja asocira na siromaštvo i kriminal. I na čuveni film "Grad bogova". Videti i doživeti Brazil nije kompletan ugođaj ako ne zakoračite u njegov podrum – favele. Načičkane kućice u brdima na obodu grada, u kojima živi siromašno stanovništvo. Svet za sebe, život koji nema mnogo veze s predstavom koju imate o prelepom i veselom Brazilu.

Još od Sao Paula me vuče želja da posetim favele, ali tamo je bilo suviše rizično. Takođe, u Riju su favele ipak "originalnije". Našao sam turističkog vodiča po imenu Leopoldinjo. Posle tri dana pregovora, konačno smo se "našli" i krenuli put favela po imenu Rosinja. Cena "samo za mene" je iznosila 100 reala (oko 33 evra), a na kraju se popela za još 50 reala kada se uračuna prevoz. 

Potrebno je da prođete najlepše delove grada: Flamengo, Botafogo, Kopakabanu, Ipanemu, Leblon, na kraju i uglednu Gaveu da bi izašli na krivudavi put koji vodi ka Rosinji. Serpentine, poput zlatiborskih, vode ka periferiji grada i brdima. Favela Rosinja, mesto na koje smo se uputili, broji oko 250.000 stnavnika i predstavlja najveću favelu u Južnoj Americi. Ime Rosinja je u stvari nadimak za reč Rosa što u prevodu znači farma. Tu su se nekada nalazile male farme, pa su je otuda i krstili Rosinja.

Od Flamenga do Rosinje je potrebno oko pola sata vožnje taksijem koji vas dovozi do ulaska u favelu i odatle krećete sami. Već s tog ulaska se pruža neverovatan pogled na panoramu Rio de Žaneira i Atlantik. Siromašni mogu sa visine da gledaju bogate.

Na startu vas dočekaju prodavci suvenira, ali već posle 50 metara ulazite "unutra" i postajete jedan od njih. Početni utisak je bio pozitivan. Nije to toliko loše kao što sam zamišljao. Imaju automobile, trgovine, barove, taverne... Pomisliš da se tu živi pristojno.
"Od ovih 250.000 ljudi, njih 25 odsto ima neki pristojan život, ostalih 75 odsto žive u teškom siromaštvu. Ja sam rođen i odrastao u Rosinji i znam kakav je život ovde", priča mi Leopoldinjo dok se penjemo uz jedan uspon. I to kakav uspon! Nešto slično u Beogradu sam samo video u ulici Pere Todorovića na Banovom Brdu.

Ovde je takvih ulica koliko hoćete. Da bi vas motociklista ili kombi odvezli tamo gore gde ste krenuli, potrebno je da platite tri reala (jedan evro). Ljudi u Rosinji nemaju pare za taj luksuz. Većina ide peške. Surovo nabijanje kondicije, ali i dobra stvar za oblikovanje tela, kako mi reče Leopoldinjo. Zato momci i devojke u favelama imaju dobre noge, kaže mi on.

Problem su stari i bolesni. Ko njih da poveze i ko da im pomogne? Kako da siđu iz kuća na vrhovima brda, pa da se ponovo vrate. Teško ili nikako... Uz mnogo muka siđu dole samo zbog birokratije, para ili lekova.

Na početku tog uspona, već imate prvu naznaku u kakvoj bedi se ovde živi. Hiljade strujnih kablova isprepleteno u jedno veliko klupko odakle se granaju na sve moguće strane. Ilegalni priključci za struju. Mesečno, plaćanje struje košta oko 10 evra, ali stanovnici Rosinje nemaju para ni za to. Moraju da kradu struju sa bandera i država im gleda kroz prste. Ne može da ih ostavi u još većoj bedi. Kad već ne može ili neće da im pomogne.

Uspon traje dobrih 20 minuta i dolazimo do još jednog mesta odakle puca prelep pogled na panoramu Rija. Dalje od toga ne idemo uzbrdo. U stvari, može dalje, ali na lični rizik. Gore nije sigurno. Sa tog mesta sirotinja vidi vile i zgradetine bogataša. Ona bela zgrada s bazenom na vrhu je prepuna imućnih stanovnika Rija. Upravo onaj gornji sprat s bazenom koji vidite na slici pripada Ronaldu. Čuvenom Zubi. Ostali stanovnici su političari, pevači, biznismeni i plastični hirurzi koji spadaju u red najbogatijih ljudi u Brazilu.

Vide se i američke privatne škole u kojima školarina za jedan mesec košta 5.000 reala. Studenti imaju lične vozače i obezbeđenje... Inače, prosečna mesečna zarada u Rosinji je 600 reala (manje od 200 evra). I uglavnom rade jedna ili dve osobe iz domaćinsta. Postoji i državni program za ugrožene koji se naziva "bek pek". Ako u porodici niko nije zaposlen, država plaća po 100 reala mesečno za odrasle osobe, a po 50 za decu. Kada vidite cene u Riju shvatate da je to crna milostinja.

Videli smo i jedinu salu za fudbal. Oronulu, prepunu buđi i memle. Deca igraju fudbal na betonskom terenu, tinejdžeri puše i piju na tribinama, oni stariji roštiljaju. Sve u jednoj hali.

Dalji put nas vodi ka srcu favele. Ulice su sve suženije, dok ne dođete do toga da između načičkanih ruiniranih građevina možete da hodate samo trošnim hodnicima širine od jednog metra gde jedva možete da se mimoiđete sa prolaznikom koji dolazi sa suprotne strane. Lokalci nas gledaju, znaju o čemu se radi, pošti ih Leopoldinjo većinu poznaje i javlja im se. Izbegavaju fotografisanje, svi su u nekoj žurbi i jure da zarade neki dinar. Konačno, posle sat vremena hoda ziasta ulazimo u utrobu Rosinje. Usred bela dana tamo je mnogo mračnih hodnika i prolaza. Sa strane su ulazi u kuće, neretko vidite ljude koji ulaze i izlaze kroz prozore. Morate da pazite gde stajete, jer su rupe, prljavština i fekalije na svakom koraku. Sve to ispod prizora kuća u kojima lokalci vode nešto što se naziva životom.

Usred favele, između kuća, možete da vidite kako teče kanalizacija. Smeće je na svakih 50 metara. Leopoldinjo kaže da su svesni da ne bi trebalo da odlažu đubre tamo gde žive, ali jednostavno nemaju nikakav drugi izbor. I uverava me da nema razloga da se plašim. Bezbedan sam. Zapravo, lopovi ili kriminalci koje ljudi vezuju za ove krajeve ne rade taj posao u favelama. Štaviše, to je smrtni greh. Ne smeš da kradeš od svojih. Ne smeš da im otežavaš muku. Ako to uradiš, sledi ti nimalo prijatan progon iz favele i beleg za sva vremena. Doduše, ako bi se stranac sam zadesio na ovom mestu, ne verujem da bi se vratio sa svim onim što je uneo.

Ali i pored sve te muke i teškog života, ovde sam video najviše nasmejanih lica u Riju. Trojica momaka sviraju na jednom bubnju i dve zgužvane metalne kante, dok klinci i vrckaju neku mini sambu. Ne traže novac za to. Ako daš neki real dobro je, a ako si stipsa opet te neće uskratiti za osmeh. Time su bogatiji od svih drugih i bratski će to podeliti sa vama. Nemaju šta drugo da ti daju, ali na osmeh možeš uvek da računaš. Trojica Amerikanaca im bacaju po jedan real, mene nešto steglo, dajem im 20 i sramota me što nije više. Pitam Leopoldinja, kome idu te pare, rade li ti mladići i deca za nekog kriminalca?
“Ne, to zaista ide njima. I to ovim najmlađima koje si video. Starija braća i sestre će se svega odreći zbog njih. Istina, ima kriminala. Ima droge. Ali među stanonvicima vlada mir. Verujte mi da ovde droge ima toliko koliko i kod vas u Srbiji ili u nekoj drugoj državi. Uopšte nije istina da ovde vrvi od droge.“

U vreme dok smo prolazili tim lavirintom, igrao se meč Urugvaj – Italija i lokalci su bili iskreno srećni zbog uspeha Urugvaja. Ne verujem da bi i oni Brazilci dole u gradu imali isti stav. Oni baš i ne vole komšije. Mundijalska groznica drma i favele. Nećete videti Nejmarov dres od 200 reala, ali na svakom štriku visi neka majica, neki dres lažnjak, nešto žuto ili zeleno. Njima je gledanje fudbala zaista lek za dušu. Nema svaka kuća televizor, pa komšije ulaze kao u svoju kuću. Zbog ovih ljudi bi Selkao trebalo da "izgine" na terenu. Izbledeli i okrnjeni grafiti govore da se ovde fudbal voli stalno, ne samo tokom Mundijala. I uglavnom navijaju za Flamengo...

Usred tog uskog hodnika i mraka, stajemo pred vratima na kojima piše: "Kapija raja". Zar u ovom paklu ima izlaz u raj? Platiš dva reala, a ne znaš šta te čeka iza. I tek kad zakoračiš, vidiš da su to dva najbolje uložena reala u životu. Pogled koji se odatle pruža je nešto neverovatno. Neograđena terasa, ispod koje su redovi i redovi kućica, a ispred Rio de Žaneiro na dlanu. Tada zaboravite na sve loše što ste videli, osećate se zaista kao u raju. Kao da ništa iznad ne postoji. Pokušavate da se prstima uhvatite za nebo.

Iz raja se opet vraćate u pakao i nastavljate da spuštate kroz katakombe u kojima ljudi provode životni vek. Negde je miris toliko neprijatan, da se zapitate kako ljudi uopšte mogu tu da žive. Ali, ubrzo shvatite da nemaju drugog izbora.

Alpinizam se nastavlja i strmoglavim stepenicama idete kao civilizaciji. U jednom delu, Leopoldinjo smrtno ozbiljan govori meni i trojici Amerikanca da fotoaparate i telefone vratimo u džepove i da mnogo ne pričamo na engleskom. Ćuti i idi dalje. Prolazimo kroz kraj u kojem su "gangovi". Crnci tupih pogleda u trik majicama sede na ogradama, puše marihuanu, nekima se vide i pištolji za pojasevima. Okolo istrulele automobilske školjke, hoću da se pojedem što ne mogu da fotografišem. Ali Leopoldinjovo upozorenje je delovalo veoma ozbiljno. Konačno dolazimo i do dela sa novoizgrađenim zgradama. Država je podigla 140 stanova za najugroženije, lokalci se nadaju da je to samo početak i da će ih biti još. I nijedan o njih nam nije rekao nešto protiv organizacije Mundijala. Oni koji žive u bedi i siromaštvu se ne bune što su milijarde upumpane u izgradnju stadiona. Nekako ravnodušno konstatuju da bi od tog novca bogati bili samo još bogatiji. Sebe ne vide u toj raspodeli.

Dolazimo i do kraja favele. Na njeno samo dno odakle se račvaju široke saobraćajnice, To je i najbogatiji deo favele, ovde sve može da se kupi i većina prodavnica radi 24 časa dnevno. Tu vam nude sve i svašta po cenama znatno povoljnijim nego u gradu. Iste "japanke" sam pazario po 30 odsto nižoj ceni nego na Kopakabani. Žena na ulici prilazi i nosi neke namotuljke na štapićima. Kao da su lizalice. A u stvari su ženske tanga gaćice!? Neka hvala, drugi put...

Kada dođete da širokog bulevara, konačno ste izašli van favele. Pre ulasku u nju, mislio sam da ću biti srećan kada dođe ovaj momenat jer sam živ i zdrav. Sada su mi osećanja pomešana. Voleo bih da sam još ostao unutra i još toga video. Čini mi se da nisam upoznao ni delić te atmosfere iako sam unutra proveo tri sata. Ali teško da bi mi sati i sati unutra pomogli da osetim i razumem ono sa čime se susreće Rosinja. Jedna od 800 favela koliko ih ima na teritoriji Rija. Makar sam stekao iskustvo za ceo život i urezao u glavu film koji nikada neću zaboraviti.

Pročitajte i kako je reporter MOZZART Sporta obradovao klince iz favele.

(FOTO: mozzartsport.com/Aleksandar Gligorić)