Marko Pavlovski: Zvali me Zvezda i Partizan, ali je tata rekao - OFK Beograd!

Do titule prvaka Evrope na omladinskom fudbalskom šampionatu u Litvaniji Srbija je stigla potpuno neočekivano i apsolutno zasluženo. Svaki od 18 pulena selektora Ljubinka Drulovića može da bude ponosan do neba zbog učinjenog, a prvi među jednakima je kapiten Marko Pavlovski, momak sa novobeogradske Fontane. Zato nas uopšte nije začudilo što tokom našeg druženja ofanzivni vezista OFK Beograda nije skidao osmeh sa lica, kao da se tek pre koji minut završila finalna utakmica protiv Francuske.

Taj osmeh oslikava ogromno zadovoljstvo i nadoknadu za sve što je prošao u poslednjih 12 meseci. Prirodno, kao tinejdžer koji je u februaru napunio tek 19 leta, Pavlovski ne može da se pohvali sadržajnom biografijom, ali "pasus" u kojem stoji "omladinski šampion Evrope" u njegovim godinama nisu imali mnogi od slavnih prethodnika.

Na početku razgovora pitali smo ga koliko je svestan rezultata koji je sa 17 drugara iz reprezentacije ostvario u Litvaniji?
“Gledajući reakcije u javnosti, čini mi se da tek sada shvatam šta smo uradili. Takođe, mnogo je lepo kada te ljudi sretnu na ulici i ne kriju emocije zbog nečega što si ti sa grupom vršanjaka napravio. To je istorijski uspeh“, rekao je Pavlovski.

Kada ste shvatili da možete do titule?
“Dva koraka su bila važna. Prvi u meču s Turskom, a sledeći u polufinalu protiv Portugalije. Skapirali smo da možemo mnogo posle pobede nad Turskom, do tada se osećala tenzija koju smo pokušavali da smanjimo čestim razgovorima. Turci su po mnogima bili glavni favoriti za titulu. Polufinale s Portugalijom je bilo pakleno, 120 minuta na terenu, kao da smo trčali maraton. Još je većina nas pre toga odigrala sve tri utakmice u grupi. Lično, mislim da mi je to najteži meč u karijeri. Nisam mogao da dišem, temperatura je bila 37 stepeni na početku, a na kraju 33. Portugalija je po meni bila najjača ekipa na prvenstvu i teže je bilo polufinale od finala“.

Možeš li bar malo da nam dočaraš vaš šok prilikom intoniranja pogrešne himne uoči meča s Portugalijom?
“Pogledali smo se i nismo verovali šta se dešava. Ćutali smo i slušali, svi osim Mitrovića. Okrenuo se prema orkestru koji je bio iza nas i rekao: „Alo, šta radite to vi, jeste li normalni?!“ Posle toga smo se skupili po običaju i spontano otpevali “Bože pravde“. 

Svi ste nosili podjednak deo odgovornosti, ali traka je tebe ipak stavljala u prvi plan, kao lidera generacije. Kapiten ne može da bude bilo ko?
“To je velika čast i obaveza, ogromno iskustvo. Za nas je najvažnije sada da ne poletimo, moramo da ostanemo na zemlji. Tek nas očekuju dokazivanja, borba za mesto u klubovima. Mnogo više će se pratiti naš učinak, da ne kažem kroz lupu. Imamo šansu i moramo da se nosimo sa pritiskom“.

Imao si gol iz slobodnog udarca protiv Francuza za prvo mesto u grupi,  pa stativu u penal ruletu protiv Portugalijom. Na kraju si prvi podigao istorijski pehar prvaka Evrope?
“Samo mogu da budem zadovoljan. Uključujući i kvalifikacije odigrao sam osam utakmica na visokom nivou. Na tako velikom takmičenju nije lako biti konstantno u formi. Šta da kažem za gol protiv Franucza? Znaš da te svi gledaju u Srbiji, da roditelji i prijatelji navijaju za tebe, osećaj je mnogo lep. Gol je ušao u izbor za tri najlepša na šampionatu. Stativom protiv Portugalije nisam bio toliko razočaran, jer sam šutnuo najbolje što sam mogao. Bio je to školski udarac, nekad se od stative odbije van gola, nekada u gol... Rekao sam i pre polufinala da bih potpisao da budem najgori na terenu, samo da prođemo. A podizanje pehara – to je jednom u karijeri. Neopisivo!“ 

Pred početak kvalifikacija dobio si poziv od Fudbalskog saveza Makedonije za A tim?
“Za tako nešto je postojala mogućnost zbog mog dede. Videli su šansu, što je bilo i logično, jer dugo nisam bio ni u jednoj reprezentativnoj selekciji Srbije. A uporedo sa pozivom iz Makedonije konačno je ponovo stigao poziv i za omladinski tim Srbije. Stvorila se dilema, lomilo se mnogo toga i posle brojnih razgovora s porodicom dobio sam odrešene ruke da sam odlučim. Presudilo je srce i ljubav prema Srbiji. Hteo sam da pomognem drugarima. Otišao sam na pripreme i nisam znao šta me čeka. Posle tako duge pauze dobio sam mesto u startnoj postavi i kapitensku traku. Tome je prethodio razgovor sa selektorom u kojem mi je rekao da veruje u mene i da me vidi kao vođu ekipe. Nadam se da sam opravdao poverenje. Verovatno je rano o tome govoriti, ali posle svega, možda je odluka da igram za Srbiju ključna u mom životu“.

Mlad si momak, možda za kraj i nešto o tvojim fudbalskim uzorima?
“Ronaldinjo je fudbalski mag. Izmislio je uživanje u fudbalu. Impresionira me Inijesta, igra kao vanzemaljac. Neprevaziđen smisao za igru. Dodao bih i Rojsa iz Borusije kao uzora“.

Da li bi možda posebno izdvojio nekog od trenera s kojima si radio od kada si u OFK Beogradu?
“Za mene je uvek bio tu kondicioni trener omladinaca Zoran Zdravković. Vrlo važna ličnost u mom životu. Inače, ne radi samo s fudbalerima, kod njega se spremaju teniseri, atletičari, košarkaši, možda bih eto pomenuo Bobana Rajkovića, Đokovića, Troickog... Prijatelj za ceo život! Čujemo se svakodnevno, pričamo o raznim stvarima. Prati me od kada sam stigao u OFK i radi sa mnom od početka na fizičkoj pripremi, što je kod mene prepoznao kao nedostatak“.

ROMANTIKA PRE VEČITIH

Već nekoliko godina nosiš dres OFK Beograda u seniorskoj konkurenciji, pre toga si igrao i za mlađe kategorije. Kako se dogodio dolazak među Romantičare?
"To bi moj otac mogao detaljno da opiše, ne sećam se najbolje. Uglavnom, znam da sam imao ponude Crvene zvezde i Partizana, ali eto tata je dobro procenio. Smatrao je da ću imati veću mogućnost da redovno igram u OFK Beogradu i to se ispostavilo kao pun pogodak. Moj klub je poznat po radu sa mladim igračima i to ukoliko govorimo o svetskom nivou. Bio je to pravi potez zbog kojeg mogu samo da se radujem. Učio sam od sjajnih trenera i stručnjaka, među kojima je i Dževad Prekazi s kojim sam često, dok sam bio u omladincima, ostajao posle treninga i vežbao slobodne udarce", zaključio je Pavlovski.

Kompletan intervju pročitajte u aktuelnom broju magazina MOZZART Sport. 

(Foto: MOZZART Sport, Branko Starčević)