Loše vreme za navijače Partizana: Spremite se za još jednu izgubljenu sezonu

Trebalo je da bude obračun golmana i centarfora. Fudbal u svojoj biti. Pa ko pobedi u tom duelu „jedan na jedan“ nek’ poleti svojima u zagrljaj. Da proslavi. Kako pre vek i po, tako i danas. U uljudnim državama i sređenim društvima. Samo, kako Srbija i fudbal u njoj odavno ne liče na zajednicu u kojoj se nazire red, nisu mogli Ivan Ćurković i Nenad Bjeković da odigraju ni minut utakmice koja je trebalo da iznedri pobednika.

Poraženi su. Obojica. Iako su se, to se mora priznati, držali gospodski. Ovi oko njih ne da nisu gospoda, nego su ponašanjem pre, za vreme i posle skandalozne skupštine Partizana pokazali da su nedostojni bilo kakve funkcije, ostavljajući utisak da se sa njima - ko god i kad god da trijumfuje na izborima - crno-belima piše - crno!

Bez imalo belog.

Pretpostavimo da to za mesec, možda čak četiri, kad nova sezona uveliko počne i dok Crvena zvezda, zašto ne i Čukarički, odmaknu na tabeli, bude Ivan Ćurković. U njegovom timu ima toliko nesposobnih ljudi da nisu u stanju da prebroje ni koliko je delegata došlo na skupštinu. Takvi vode ili hoće da vode klub.

Pritom viču, urlaju i ako se, kao Miloš Vazura, ponašaju na Skupštini u prisustvu ljudi s kojima su se do pre neki mesec grlili, ljubili, zajedno putovali po Evropi, kako li onda pregovaraju s nepoznatima? Potencijalnim sponzorima, dobavljačima, menadžerima? Zaposlenima kad generalnog direktora pitaju: kad će plata? Dere li se i na njih, izbacuje li ih iz kancelarije kad mu se nešto ne dopada, „pukne“ li mu film, poželi li da ih otera sa stadiona?

Povrh svega, kako će oni koji požele da ubuduće s njim bilo šta razgovaraju, da se postave, znajući da ispred njih stoji čovek koji nije u stanju da kontroliše emocije na sednici najvišeg organa kluba?

Da je Ćurkovićev tim slab ili slabiji nego što se činilo da se zaključiti i po tome što je u njemu Žarko Zečević, nekrunisani kralj izbornih radnji, koji za ovu priliku nije mogao ili stigao da namakne većinu. U međuvremenu je izgubio uticaj kakav je imao za vreme vladavine u Humskoj. Bilo da su na to uticale političke, ekonomske ili čisto sportske prilike, njegova reč nije ni izbliza snažna kao nekad. Čak i da postane potpredsednik teško je očekivati da bi jednim pozivom mogao da „nabavi“, recimo, 1.000.000 evra. Ili da u pregovorima sa bilo kim bude nadmoćan i da ga svi slušaju. Stekao se utisak da se pretvorio u fudbalskog dinosaurusa, kome sve više ljudi osporava uticaj u sportskim forumima.

Ili, na primer, Mile Jovičić, kome Ćurković velikodušno nudi potpredsedničku funkciju, zaboravljajući da je na istoj toj poziciji ovaj učestvovao u bacanju kluba u dužničko ropstvo, za vreme predsednikovanja Dragana Đurića. Juče je taj čovek sedeo uz bok baš Zečeviću. Istom onom Zečeviću na koga je bio kivan na Skupštini decembra 2014, kad je taj skup nazvao političkim. Tad protiv, sad za. Sutra - ? Verovatno ni sam Mile zna kojom prugom da krene. Kao što ne bi znali ljudi oko njega kad sednu za sto da li da mu veruju ako tako olako menja stavove.

Pobedi li Nenad Bjeković, to će biti samo maska nagoveštajima da se Partizan vratio sportistima. Ili oni njemu. Tačno je da u ekipi opozicionog predsedničkog kandidata sedi više bivših istaknutih fudbalera, čak iz najslavnije generacije kluba, međutim, ako je Zečević oslabio u organizacionom i uticajnom smislu, onda je Vladicu Kovačevića, Mustafu Hasanagića, čak i Momčila Vukotića, vreme pregazilo u onom, još tragičnijem, životnom smislu. Bolno jeste. Istinito, još kako. Daleko od tokova savremenog društva nijedan od njih nema više - nekad su imali o-ho-ho - takvih organizacionih sposobnosti ili sportske mudrosti da izabere igrača, dovede ga u klub, pregovara sa sponzorima.

Okrene li se Nenad Bjeković oko sebe, shvatiće da taj ili bilo koji drugi posao ne može, tačnije, ne bi smeo, da radi ni Savo Milošević. Čovek kome do pameti nikako da dopre da se na javnom mestu ponaša uljudno izgubio je, pokušajem tuče i neprestanim urlanjem na protivnike, ono malo kredibiliteta koje bi ga preporučilo na neku od funkcija. Ako se zaleteo na svoje partizanovce, zašto ne bi i na protivnike u, recimo, loži, kad mu rezultat ne bude po volji.

Važi to i za Zvonka Vargu, Dragana Veljića, pa i Slobodana Stanojevića, koji viču, buču, skaču, govore šta hoće i kad hoće. Mora da su to videli od Dragana Đurića, koji se, izgleda, uželeo vlasti. Ne reda. Ni morala, pa sad podržava istog onog Bjekovića koga je izbacio iz kancelarije.

Dok jedni drugima budu spočitavali da su bagre, sramote, stoke, lopovi i ko zna šta još, počeće kvalifikacije za Ligu Evrope u kojima - ruku u vatru spremni su mnogi da stave - Partizan neće dogurati do grupne faze, jer nema ko da ga vodi. Ivan Tomić i Ivica Iliev sad, a bilo koji trener ili sportski direktor sutra, može biti, imaju dobre ideje, međutim, sa ovima oko sebe neće moći da ih realizuju. Neće imati ni vremena ni prostora, važnija će biti borba za vlast od borbe za dobro Partizana. Neće dobiti nijedno valjano pojačanje, nego „polovnjake“. Neće imati mir da se posvete terenu, jer će slušati i čitati iste one reči koje su čuli dok su obarali pogled i ničice gledali u zemlji, postiđeni što su tu.

Isto važi i za Ivicu Kralja, Igora Spasića, Dušana Trbojevića ili bilo kog drugog sa suprotne strane, jer ni taj „kopač zlata“, čika Trba, neće moći da pronaće novog Ljajića, Jovetića, Nastasića. Neće mu dati, pošto će trpeti pritiske vlasti. Opozicija će opet, kao što radi svih ovih meseci, „minirati“ svoj klub kako bi se dokopala fotelja, pa sve neodoljivo podseća na scenario haosa u kome je pre deset godina bila Crvena zvezda. Samo što su se uloge promenile: Zvezda će, dok se Partizanovi kadrovi smisle koga da ubace u Radno predsedništvo i važe li ta čuvena punomoćja, odmaći na tabeli, postaviti svoje ljude u savez i razne komisije, baš kao što je Partizan donedavno kadrirao, prodavaće igrače, jer će ih i imati, a crno-beli kad „utope“ Mihajlovića ili Vlahovića neće, probiće se možda do Lige šampiona ili Lige Evrope, a klub iz Humske ostaće zapetljan u svojim sukobima, zluradim komentarima, zajedljivošču, zatupljenosti, oholom ponašanju i nestručnosti.

Ostaće zarobljen i zavađen. Bez Evrope. I bez titule. Bez igrača. Neće imati sponzora, jer niko razuman neće hteti da da ni pet para tamo gde vlada haos. Neće imati ni publiku, kao što je nema mesecima. Shodno tome, neće imati ni rezultate, jer u tom najosetljivijem sportskom sektoru nema mađioničare poput Aleksandra Stanojevića ili Duška Vujoševića, koji su i bez novca, uprkos svakojakim pritiscima, osvajali titule, punili stadione i hale.

Neće imati ništa.

Najveći poraz Partizana je što od 2007. do danas, od zvaničnog povlačenja Žarka Zečevića, Nenada Bjekovića i Ivana Ćurkovića - mada, nikad nisu ni otišli iz kluba suštinski - nema kadar sposoban da ga vodi. Nema čoveka oko koga bi se okupili drugi, da mu bezrezervno veruju. Ubaciće, za godinu ili dve, u tu Skupštinu i jadnog Sašu Ilića ili će mu dati neku funkciju, a onda će ga za godinu - ma, šta godinu, koji mesec - sa iste smeniti neki Đura, Vazura, Mile, Vučela, Zeka, političar, privrednik, pravnik...

Jer, oni znaju. Jedino ne znaju da vide kako Partizan, baš sa njima, propada.

(FOTO: Star sport, MN Press)