PRELAZZI: L’Ẻtẻ indien

Sledeći put kada se požalite da ste matori – u rano subotnje popodne, recimo, sa glavom koja buči od mamurluka i da nema onog engleskog para u 13:45 doslovno se ne biste mrdnuli iz kreveta – setite se King Kazua, poslednjeg fudbalskog samuraja.

Kazujoši Mijura, o kojem su s pravom ove nedelje govorili svi svetski mediji, nakon što je u 51. godini života produžio ugovor sa svojom Jokohamom na još 12 meseci, istinska je legenda japanskog fudbala, što nije mala stvar za zemlju koja nam je dala Hidetošija Nakatu, Šunsukea Nakamuru i, ispred i iznad svih, Jasuhita Enda, na kojeg su se svi oni, uključujući i matorog Kazua, ugledali.

Znamo, Japanci žive najduže od svih, a i ne izgledaju kao da im je toliko leta, na tim ostrvima se ionako bivstvuje kao na drugoj planeti, to će vam reći svi koji su se suočili sa epi-napadima od šljaštećeg Tokija i velikih manga-očiju na svakom ćošku; zato ovom prilikom, mada majstor to zaslužuje, nećemo pričati o Mijuri, već o čoveku koji je za njega mladić, ma šiparac.

Tek je uzeo 41. proleće, ima taj još ihaj-haj da gura da dostigne “kosookog majstora kožne lopte iz zemlje izlazećeg sunca”, kako bi to nekada govorili prevejani komentatori...

U Evropi smo, dakle, i japanskom čiki svaka čast što tera fudbal, pa ponekad postigne i gol u šestoj deceniji, ali on to čini u ligi J-2, dok junak ove priče, taj mlađani Brazilac od svega 40 godina, i dalje izgleda nepokolebljivo u jednom od pet najboljih prvenstava na Starom kontinentu (dobro, u petom najboljem prvenstvu na Starom kontinentu, onom koje je potpisniku ovih redova uvek bilo preteško za gledanje, pa je često čak i sada, uprkos najezdi miliona i punim stadionima).

On je Vitorino Ilton, kapiten Monpeljea i komandant najbolje odbrane u Ligi 1.

Tačno na polovini takmičenja koje je moćni Pari Sen Žermen već kupio, pardon oteo, hoćemo reći osvojio, i Monako, Lion, Marsej i ostali mogu samo da grcaju u izduvnim gasovima s mirisom nafte i zapaljenog novca, Monpelje je primio svega 13 golova – dva manje od PSŽ-a, pet manje do Ranijerijevog Nanta, šest manje od drugoplasiranih Kneževa i tako dalje.

Dobro, to što su dali samo 17, pa imaju gol-razliku koje se ne bi postideli ni u Superligi, to je drugi par rukava, koji trener, Jermen i bivši as Monpeljea Mišel der Zakarijan, uopšte ne nastoji da prekroji...

Postoji, inače, i o tome ćemo jednom drugom prilikom, neprekinuta i čudesna nit između Jermena i Francuza. Od genocida 1915. jermenska dijaspora u Heksagonu narasla je na skoro milion ljudi, a među njima ima mnogo onih koji su zanavek zadužili francusku kulturu i sport: od Šarla Aznavura i Alena Prosta do tandema osvajača Mundijala, Alena Bogosjana i Jurija Đorkaefa...

Ali neka nam zasad u fokusu bude odbrana, neka nam, matorijima svakog dana, sa mamurlucima koji su sve teži, sa krštenicom koja ne laže i sa borama koje će se pojaviti svakog trenutka na najnenadanijim mestima, i sa sedim dlakama na glavi koje ćemo juriti i poricati, neka nam bude dozvoljeno da slavimo čoveka koji je stariji čak i od nas, a igra kao mladić.

Igra kao da tek trči za loptom i protivničkim špicevima, tamo u klubu u kojem je ponikao.

Da, možda se tako danas i ponaša i tako nastupa i ne odustaje od fudbala i života baš zbog imena i značaja kluba u kojem je ponikao, jer nemaš pravo na odstupnicu, rezervni položaj ili dezerterstvo ako ti je u CV-ju na prvom mestu upisano Šapekoense...

Ilton je bio u timu i kada je Monpelje, u osvit ere Bliskog istoka, u eri posle Olimpika iz Liona, osvojio prvenstvo Francuske, godine 2012. – nije tada možda bilo toliko vrhunskih imena u Ligi 1, ali si uvek mogao videti mladog igrača, nekog ko će tek eksplodirati, i uvek se moglo desiti da se neka ekipa zaleti kao luda, počne da pobeđuje i na kraju bude krunisana – pod vođstvom i pod zaštitom verovatno najboljeg, ako ne samo najluđeg, predsednika kluba u Francuskoj, Lulua Nikolina.

(Konkurencija mu je i tu žestoka, pošto su Francuzi još tamo od sedamdesetih patentirali ozbiljne ekscentrike na čelu fudbalskih institucija.)

Čitava ova sezona zapravo je posvećena Nikolinu: predsednik je napustio svoje čedo i ovaj svet prošlog leta, iznenada, posle šloga u nekom restoranu, ostavivši iza sebe jedno neverovatno proleće kada je uzeta dupla kruna sa ulaganjima pedesetostruko nižim od onog što se trošilo na Parku prinčeva, ostavivši uzvraćenu ljubav čitavog grada ka svom fudbalskom klubu, i sijaset izjava koje će se prepričavati i ući u kompilacije šašavih rečenica.

Iza njega je ostalo i više od 4.500 dresova različitih timova koliko ih je imao u svojoj neverovatnoj kolekciji, eto toliko je voleo fudbal...

Der Zakarijan i momci kojima bi kapiten mogao bez problema da bude otac – a on se tako i ponaša – nisu želeli da unize sećanje na Luja Nikolina, naprotiv, ovaj bonvivan sigurno sa osmehom prevrće kanale i zafrkava svoje kolege tamo gore (i onamo mu, kako god se to zvalo, dozvoljavaju da ofarba kosu u boje sa grba), pošto Monpeljeu ide odlično; sem što su nepokolebljivi u odbrani, prošle srede su obezbedili i plasman u polufinale Liga kupa, a ovog vikenda čeka ih i velika bitka sa razigranim, mada varljivim Monakom.

Sve to “četvorka” Monpeljea posmatra staloženo, ali ne bez ponosa. Vitorino Ilton možda svakog dana gubi poneki kvadratni pedalj kose, ali još se u njegovom trku ne može primetiti da prohujalo vreme uzima danak.

U Ligi 1 sakupio je skoro 400 utakmica, a sem titule sa Monpeljeom pod Reneom Žirarom, ima i pehar iz one sezone kada je Marselj predvodio Didije Dešan.

Možda bi, da je ostao u tom većem gradu na Mediteranu, njegova karijera već odavno bila gotova; sreća u nesreći bila je kada mu je opljačkana kuća u Marselju. Kada ste u četvrtoj deceniji, imate malo manje strpljenja i malo teže tražite opravdanja za gradove u kojima cveta kriminal, i Ilton je odlučio da se povuče u mnogo pitomiji Monpelje.

Ko bi tada mogao pomisliti da će se 2017. na sva zvona ovog sveta pojaviti jedan Kilijan Mbape? A još manje da će u proleće iste godine Vitorini Ilton sa 39 i kusur godina dati gol i tako postati najstariji strelac u ligi u ovom veku, pa onda da će u jesen iste godine jedan četrdesetogodišnjak uspeti da uštopuje i Mbapea i Kavanija i Nejmara (bilo je 0:0 na Stadionu Moson), da se Baloteli neće čuti čitavih devedeset minuta (Monpelje je slavio 2:0), ili da će i dalje šampionski Monako morati da mu kolektivno preda svo oružje, i to u Kneževini.

Taj fokus na odbrani nije ništa čudno, i u stvari predstavlja povratak tradiciji: tim u plavim dresovima uglavnom je igrao defanzivno, i raja na domaćem bunjištu je navikla na to, i to im se zapravo dopada.

U ovim krajevima Francuske veoma je popularan, barabar sa fudbalom, ako ne i više, ragbi – od Tulona do Poa i Perpinjana načičkani su ragbi klubovi – pa je sasvim prirodno da vole i kada se neko “tuče” i na ovom nešto manjem travnatom terenu.

U stvari, sklonost defanzivi najbolje će otkriti jedan kuriozitet: najbolji strelac u istoriji Monpeljea je lokalni dečko, ponikao u podmlatku, po imenu Loran Blan, koji je zavalio više od 80 golova u deceniji u klubu. Doduše, tada je igrao u napadu, i tek će mu kratkotrajan boravak u Seriji A, gde nije mogao da dođe do daha od najboljih svetskih bekova, otvoriti oči i ubrzo će se, na radost nacije, prekomandovati natrag...

Der Zakarijan, koji je dugo vodio i Nant, notorno je defanzivan trener, koji i protiv slabijih timova ne preza od formacije 5-4-1 ili 5-3-2 – verovatno će se za takvu varijantu odlučiti i protiv Monaka – a u Vitorinu Iltonu ima svog ađutanta i generala, sasvim moguće i naslednika na klupi, uz kojeg mladi asovi poput Nordija Mukijelea svakog dana napreduju.

To ume, naravno, da dovede do frustracija, pošto je Monpelje prosipao već upisane bodove, ali niko to neće zameriti ni Jermenu ni njegovom vernom Brazilcu, što u 41. letu proživljava “L'Ete indien”, kako bi Francuzi metaforično, uz melodiju Džoa Dasena, opisali drugu mladost.

Ne mora kao Mijura, neka nasmejani Brazilac sa sve dubljim zaliscima tera makar do 45. godine, pa da se i njega setimo sledeći put kada se požalimo da smo previše matori, u rano subotnje popodne, dok jurimo bore koje se pojavljuju na najnenadanijim mestima...

FRANCUSKA 1 - 20. KOLO

Petak

Strazbur - Gengan 0:2 (0:2)
/Salibu 8, Beneze 16/

Subota
17.00: (3,80) Ren (3,45) Marselj (2,00)
20.00: (1,85) Dižon (3,50) Mec (4,40)
20.00: (2,65) Kaen (2,95) Lil (2,95)
20.00: (3,50) Monpelje (3,30) Monako (2,15)
20.00: (1,65) Nica (3,80) Amijen (5,50)
20.00: (3,10) Troa (3,10) Bordo (2,45)

Nedelja
15.00: (2,15) Sent Etjen (3,20) Tuluz (3,60)
17.00: (1,40) Lion (4,50) Anže (8,50)
21.00: (10,00) Nant (6,50) Pari Sen Žermen (1,25)

*** kvote su podložne promenama

Piše: Marko Prelević, urednik Nedeljnika i kolumnista MOZZART Sporta