Kucamo na vrata... Horhea Kamposa

"Golman je usamljen. Osuđen da utakmicu posmatra iz daljine. Ne miče se od gola, sam samcit, između tri grede, i iščekuje sopstveno pogubljenje. Ranije je nosio crninu, kao sudija. Sada više ni sudija nije maskiran u gavrana, dok se golman u samoći teši šarenim bojama...."

Ovako je pokjoni Eduardo Galeano, verovatno najveći pesnik među sportskim novinarima, ako se on uopšte može ukalupiti u tu zanatsku profesiju, opisao svu zlu kob koja od početka pa do kraja visi nad glavama golmana. Njegove reči kao neko prokletstvo lebde nad čuvarima mreža širom sveta. Ali ima i izuzetaka koji su uspevali da se oslobode stega zarobljeništva na gol liniji. I verovatno nigde u istoriji fudbala nećete pronaći drastičniji primer od Horhea Kamposa.

Jer ako postoji oličenje radosti u jednom igraču onda je to baš Kampos. Mada on i nije klasičan golman. Stariji ljubitelji bubamare sigurno se sećaju, mlađi su prosto morali da čuju za jednog od retkih, a svakako najpoznatijeg igrača koji je lutao između dva kaznena prostora. U stvari "lutao" nije baš najbolji izbor reči, jer je Kampos uvek dobro znao šta radi. I kada je stajao na gol liniji. I kada se šaltao u ulogu napadača da  hitrinom i urođenim osećajem za prostor unese neku novu energiju u navalu tima. I kada je glumio libera od kojeg počinju sve akcije. I kada se poput nekog modernog beka kao ispaljen iz topa zatrčavao iz svog kazenenog prostora ka protivničkom, bez namere da se vrati ako njegova zamisao ne uspe iz prve. Kampos je u svakom svom timu bio i prvi i 12. igrač! Iako je najviše volio da nosi devetku,

A sve je počelo zato što mu se u Pumasu smučilo da čeka šansu pored Adolfa Riosa. Zamolio je trenera  za veću minutažu. Na krajnje neuobičajen način – zamolio je da igra špica. Trener Miguel Mehija Baron, kasnije i selektor Meksika, mora da je bio hrabar tip. Dao je zeleno svetlo za nesvakidašnji dogovor, a Kampos je uzvratio sa 14 golova u prvoj profesionalnoj sezoni. Kad je Rios dve godine kasnije, tačnije 1990, napustio klub šef je Kamposa vratio među stative. Ali uz još jedan kompromis – omaleni golman insistirao je da ponekad promeni rutinu i zaigra napred. Baron je opet pristao, a posle toga povratka nije bilo. Tvrdoglavi golman je isterao svoje. Takav je bio i kao dečak pošto su ga kao najmlađeg brata uvek stavljali na gol samo da bi on uporno išao u napad. Te prve godine kada je stao na gol liniju Pumas osvojio je titulu u Meksiku.
"Volim da preuzimam rizik. Tako živim. Tako igram. Što veći rizik – to veća dobit".

Kampos je uvek bio drugačiji. Svoj. Dovoljno je pogledati snimak bilo koje njegove utakmice. Onaj fluorescentni dres je vrištao: "Ja sam Horhe Kampos, ja igram svoju igru". Pokupio je taj slobodni stil života još na plažama Akapulka zaljubljen u talase i surfovanje.
"Ometa protivnike i oduzima im koncetraciju", pojašnjavao je domišljati golman govoreći o dresovima koje je sam dizajnirao, a zbog kojih je za one koji su ga prvi put videli izgledao kao klovn na terenu.

Njegova rešenja su po navici bila jedinstvena. Zvanično se vodilo da je visok 175 centimetara, iako mu je u stvari bilo svega 168 zbog čega se na timskim fotografijama pred početak utakmica ponekad može primetiti kako balansira na lopti kako bi izgledao viši. Varao je valjda i sebe. Kao što je varao i protivnike kada izbiju pred njega, a on poput boksera pero kategorije skakutao tamo vamo pa su zbunjeni napadači neretno umeli samo da šutnu pravo u njega. Imao je refleks mungosa, skok skakavca, pa ni lopte koje su išle pod samu prečku nisu bile neuhvatljive. Govorio je da može da se “obesi” za obruč na košu.

Imao je – iznad svega – dar da nasmeje ljude. Ko se seća njegovih utakmica ne može, a da se ne seti kako je iskakao iz fotelje i hvatao se za glavu kada Kampos posle kornera uzima loptu rukama baca je ispred sebe, sam kreće u kontru i protivničkoj, ali i svojoj odbrani, oduzima sposobnost orijentacije . Dešavalo se, a priznaćete da to zaista nestvarno zvuči, da utakmicu počne na golu, a ako rezultat ne bude povoljan skine rukavice, zameni dres i finiš dočeka kao najistureniji u timu. Na jednom takvom meču, 1997. godine u dresu Atlantea, postigao je i gol makazicama kojima bi se dičio i Marko Van Basten.

Havijer Klemente, čuveni selektor Španije koga u Srbiji pamtimo i po nesrećnoj avanturi na klupi Orlova, čak se pred početak Svetskog prvenstva 1994. godine žalio na Kamposovu svestranost tvrdeći da je njegova transformacija iz golmana u napadača nepravedna prema drugim ekipama, da je Meksiko povlašćen. Tražio je od Fife da uvede pravilo po kojem bi golmani morali da budu samo to – golmani. Svetska fudbalska federacija je ignorisala njegov zahtev, a Kampos je do kraja karijere sakupio čak 130 utakmica u dresu A reprezentacije Meksika. Na tom istom Mundijalu tradicionalisti su kukali zbog Kamposove "Las Vegas garniture" i isticali da ona stvara konfuziju kod protivnika jer se ne razlikuje dovoljno od šarenila na tribinama. Kampos je terao po svome odbijajući da se učauri u ulogu glinenog goluba bez identiteta, a Meksiko je stigao do osmine finala i na penale ispao od Bugarske Hrista Stoičkova. Pre i posle tog turnira Kampos je po jednom osvjao Konkakaf Zlatni kup, igrao je finale Kopa Amerike 1993, a 1999. prigrlio i trofej Kupa konfederacija (te godine su mu pripradnici Narodne revolucionarne armije kidnapovali oca, ali su ga vratili nepovređenog).

Postao je idol nacije. David Estrada, 27-godišnjak koji je ceo dosadašnji tok karijere proveo u MLS ligi u kojoj se kao član LA Galaksija i Čikaga oprobao i Kampos, svedočio je o odrastanju malih Meksikanaca u Kalifirniji.
"Uglavnom smo igrali fudbal na parkingu. Kad god je neki golman zaustavio neki opasan šut vikao bi – Kampos!".

Sa tako karakterističnim stilom prosto je morao da bude obožavan i na drugim delovima planete, pa nije nikakvo čudo što se zajedno sa asovima kakvi su Erik Kantona, Paulo Maldini, Ronaldo i ostali našao u verovatno najčuvenijoj fudbalskoj reklami ikada – Najkijevoj borbi dobra i zla.

Ali Kampos je, uprkos tim "holivudskim" izletima, uvek bio sasvim običan čovek koji je svaku priliku koristio da skokne do porodice u Meksiku. Deci je savetovao da igraju fudbal samo dok uživaju u tome, trenerima i roditeljima da zaborave na rezultate i dozvole deci da se zabave. Slava ga nije promenila.

"Pritisak? Naravno da osećam pritisak svaki put kad izađem na teren. Ali mnogo veći pritisak osećam dok surfujem. Šta ako je neka ajkula u vodi?", prostodušno je objašnjavao Kampos, koji je pored talasa voleo i konje.

Najviše je ipak voleo fudbal. I svako ko je voleo fudbal morao je da voli Kamposa, Morao je da voli kako je izgledao, kako je igrao. Ili je možda bolje reći kako se igrao. Kako je živeo i disao fudbal. I kako je drugima usađivao gotovo patološku ljubav prema igri. Ko je video Kamposa nikada ga neće zaboraviti. Radost života krila se u tim ludim nogama.

GDE JE DANAS

Po završetku igračke karijere Horhe Kampos je radio u stručnom štabu Rikarda Lavolpe kao trener golmana u meksičkoj reprezentaciji. Kao pomoćnik direktora nacionalnog tima bio je član delegacije na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj 2006. godine. Pojavio se i na humanitarnoj utakmici "Mesi i prijatelji" 2011. godine, a radio je i kao komentator na meksičkoj TV stanici Acteka. Ponosni je vlasnik lanca restorana Sportortas-Kampos u kojima možete da naručite i sendviče po imenima čuvenih fudbalera poput Pelea i Maradone. Speacijalitet kuće "La Horhe Kampos" kombinacija je piletine, šunke, tri vrste sira i ananasa.

Totalno drugačiji od drugih. To je Horhe Kampos.

(FOTO: Action Images)