Kucamo na vrata... Harija Kjuela (VIDEO)

Igrač koji je držao fudbalski svet pod nogama.

“Ne znam šta to pokušava da izvede, njegov položaj tela je bio očajan”, govorio je australijski komentator. Godina je 2013, finiš je australijske lige, a Melburn Hart gostuje Sidneju. Pri rezultatu 2:0 za domaćina, gostujući tim je nenadano dobio priliku da se vrati u meč, jer mu je dosuđen penal. Krajnje sumnjiv.

Loptu je u ruke zgrabio čovek koji je upravo tih dana bio proglašen za najboljeg fudbalera Australije svih vremena. Bio je to verovatno najgore izvedeni penal koji ste ikada videli.

Reči komentatora dovoljno objašnjavaju ovaj sramotan šut, kojeg bi se iskreno postideli i petlići, a ne fudbalski profesionalci. Hari Kjuel je nekoliko stotina puta izvodio penale u karijeri, ali je izgleda bilo suđeno da ovo bude njegov poslednji kontakt sa aktivnim fudbalom i da se cela njegova karijera okonča odlaskom te lopte pored desne stative.

Mnogo je argumenata koji opravdavaju izbor Čarobnjaka iz Oza za najboljeg fudbalera svoje nacije. U periodu od 1998. do 2004. godine, bio je to momak kojeg je prosto bila milina gledati na terenu. Svi koji se sećaju Kjuelovog fudbalskog puta znaju da je najbolje godine karijere proveo u dresu engleskog Lids Junajteda.

Iako je i Harijeva prva sezona u Livepulu bila krajnje obećavajuća. Prelepi gol protiv Evertona na Gudison Parku upotpunio je uspešan debi u Mersisajdu, gde je kao napadač uspeo da postigne 11 golova na 49 utakmica. 

Bio je to sjajan nastavak rapsodije iz perioda provedenog na Eland Roudu.

Ali je nakon te uvodne sezone njegova karijera doživela veliki obrt. 

Momak rođen u Sidneju zadržao se na Enfildu još četiri sezone, ali je to bio period u kojem su dominirale serije malera i konstantnih povreda. Sve se završilo serijom morbidnih i očajnih utakmica u dresu Liverpula, a među njima je, nesumnjivo, ironično samo po Harija, ono blistavo finale Lige šampiona u Istanbulu 2005. godine.

Posle samo 20 i kusur minuta Kjuel je zamenjen, a Liverpul je nastavio pohod ka jednom od najneverovatnijih finalnih preokreta i titule koja im je na kraju pripala. Prepona je izdala Australijanca, mada su navijači Liverpula na stadionu otvoreno sumnjali u njeno postojanje. Mnogi i dan danas veruju da je Kjuel sam napustio igru, jer su mu smetali zbižduci koji su se čuli sa tribina na kojima su bili smešteni navijači Crvenih.

Povreda je, naravno, bila istinita, ali znate kako je to, optužbe stoje do današnjeg dana.
“Lično, bila je to noć horora. Noćna mora. Pokušavate da budete srećni zbog ekipe, ali čim se vratite u hotel, to je to. Nema ničega”, govorio je o tom trenutku Australijanac.

Činjenica vezana za Harija Kjuela je da je on vrlo retko, ako i ikada, bio očajan na terenu kada nije bio u formi. Njegov prvi dodir s lotpom i tehnika bili su besprekorni, ali mu je s vremena na vreme falila energija, koju nije uvek imao. Ponekad, izgledalo je kao da igra pod ručnom, u prvoj brzini, i da samo čeka da mu se desi trenutak inspiracije, koji bi ga obuzeo.  

U tom smislu, njegov pad u karijeri i dalje je misteriozan slučaj.
“Bio sam blizu da batalim fudbal nekoliko puta dok sam igrao za Liverpul. Samo su moja supruga, menadžer i moj najbolji prijatelj znali koliko sam želeo da okončam karijeru”, otkrio je Kjuel.

Međutim, njegovi problemi nisu bili samo fizičke prirode, krenule su glasine da ima dosta problema i u samoj glavi. 

Čak i nakon što se oporavio od povrede, Kjuel je i dalje sumnjao u stanje svog tela. Rafa Benitez se često žalio da je puno puta ratovao s njim, te u ponedeljak ga boli butni mišić, u utorak zglob i tako svaki dan, Australijnca je mučila druga povreda. Sve to rezultiralo je uvek istom odlukom – Kjuel nije igrao za Liverpul. 

Ljudi oko Australijanca, posebno njegov lični asistent Berni Mandić, verovarno neki naš čovek, jedva je dočekao da optuži slavni klub da je u njima problem, a ne u njegovom pulenu.

Mandić je tvrdio da je Liverpulov medicinski tim nekompetentan i da nema osnovna znanja o oporavku igrača. Ipak, pitanja vezana za Harijeve prčeste izostanke sa treninga nastavila su da se postavljaju. Nagađanja su išla od artritisa, pa sve do stadijuma u kojem je Kjuel, zbog čestih povreda, utripovao da ga boli sve živo.

Kratak povratak u formu usledio je 2006. godine, uključujući i sjajan volej protiv Totenhema, kao i odlično izdanje na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj. Sve to odagnalo je na kratko stare probleme. Na kraju, doktori širom planete zainteresovali su se za Kjuelov slučaj pa su pokušali da nađu objašnjenje za česte probleme sa povredama ovog fudbalera. Rezultat potrage bio je da Hari Kjuel u naredne dve godine nije odigrao nijedan meč ni za klub, ni za reprezentaciju.

U leto 2008. godine prešao je u Galatasraj kao slobodan igrač. Bio je to potez koji je uvredio navijače Lidsa jer su dvojica njihovih navijača ubijeni u Istanbulu kada su dva tima igrala 2000. godine, ali zato u Liverpulu niko nije zaplakao za njim.

Frustracija je bila osećaj koji je nadjačao svu briljantnost Australijanca, koju je iskazao pre dolaska na Enfild iz Lidsa. Postoje nezaboravni trenuci magije koji su obeležili Kjuelove dane u Jorkširu.

Lep primer je jedan od poslednjih mečeva u dresu Lidsa, polu-volej protiv Arsenala na Hajberiju. Gol je bio posebno važan jer je imao dvostruko značenje. Ne samo što je slavnom klubu obezbedio opstanak u Premijer ligi i još jednu sezonu u engleskoj eliti, već je istovremeno doneo i šampionsku titulu Mančester Junajtedu.      

Kjuelov procvat  u dresu Lidsa, koji je zasenio sve prethodne velike asove kluba sa Eland Rouda, privukao je pažnju elitnih evropskih klubova. Izgledalo je u jednom trenutku da će Australijanac pojačati tim koji je krunisao kao šampiona utakmicom na Hajberiju, ali je nakon svega šokirao svet izborom novog kluba i prelaskom na Enfild, u klub za koji je navijao kao dečak.

To leto 2003. godine, vladao je pravi rat za njegov potipis, a i odluka je bila iznenađujuća, za mnoge nelogična. Ali, Hari je majstorski znao da natera i navijače i komentatore da zbog njegovih poteza ispuštaju čudne zvuke. Njegov odlazak sa Elanda suštinski je pokrenuo jedno od najvećih propadanja nekog kluba koje pamti fudbalska istorija, takozvani “Doing a Leeds”, o kojem je na ovim stranicama briljantno svedočio i naš kolumnista Marko Prelević. 

Tako se pamti i njegov spoljašnji felš sa leve strane protiv Šefild Venzdeja, kao i solo-prodor protiv Kristal Palasa, kada je pokupio loptu duboko na polovini protivnika, pretrčao nekolicinu deanzivaca i smestio je u gornji ugao gola rivala.

Način proslavljanja golova Harija Kjuela govorio je sam za sebe – spuštanje štucni na dole i sedanje na travu, pre nego što je mirno odšetao do kruga na centru igrališta, pokazujući pritom samo minimalno zadovoljstvo i skoro nezasitu lepotu svojih intrigantnih sposobnosti.

Za razilku od pojedinih, možda i talentovanijih fudbalera od njega koji su igrali za svoje repreznetacije, Kjuel je ponosno nastupao za čuvene Kengure. Na prijateljskom meču sa Engleskom na Apton Parku, bio je najbolji u šokantnom trijumfu Australije od 3:1. Najlepši trenutak bio je potez kada je osramotio Rija Ferdinanda pre nego što je ćušnuo loptu ispod golmana Gordog Albiona. 

Čista magija.

I taj kvalitet je upravo pomogao Australiji da se plasira na Mondijale 2006. i 2010. godine, kada je Hari Kjuel predvodio zlatnu generaciju tamošnjeg fudbala.

Njegova karijera predstavlja fascinantnu fudbalsku bajku. Na jednoj stani, tu je simpatični dečačić iz Smitfilda (deo Sidneja) koji je rano otišao od kuće i napravio fudbalski bum.

A na drugoj strani, tu je žrtva okrutne fudbalske statistike koja kaže da je zbog povreda Hari Kjuel propustio čak tri značajna finala u dresu Liverpula – protiv Česlija u Liga kupu 2005, protiv Milana u Ligi šampiona 2005. i protiv Vest Hema u FA Kupu 2006. godine.   

Kjuel je Sidnejsajder (sleng naziv za momka iz ovog grada) koji nije potrčao pune dve godine, ali je zato, kada se vratio u akciju, postigao preko 20 golova u nešto manje od 60 nastupa za Galatasaraj. Hari Čuel kako su ga Turci zvali, igrao je za slavne istanbulske Lavove kao krilni napadač ili lažna devetka, a da mu fudbalsko majstorstvo nije iščezlo.

Uprkos mnogim sumnjama u njegov karakter i kritike u javnosti, Australijanac je i posle odiseje na Bosforu nastavio da igra fudbal, a karijeru je okončao u poznim 30-im godinama. Penzionisanje je objavio uoči Svetskog prvenstva 2014. godine ostavivši naciju da razmišlja da li bi bili jači sa njim na Mundijalu u Brazilu.

Po okončanju karijere posvetio se golfu, još jednoj svojoj ljubavi iz dečačkih dana, ali je ostao i u fudbalu, kao trener. Nakon što je godinu dana vodio sopstvenu akademiju u domovini, prošlog leta se zaposlio u Engleskoj, kao trener Votfordovog tima do 23 godine.

Ko zna, možda uskoro Australijanac dobije priliku da radi i sa nekim prvim timom. Važno je da Hari Kjuel ostaje sigurno jedan od najboljih fudbalera koje je ta zemlja ikada videla, mada i fudbaler nad čijom karijerom i dalje stoji pitanje - da li je iskoristio sav talenat koji mu je podaren? 

(FOTO: Action Images)

Pratite MOZZART i na Vajberu