INTERVJU NEDELJOM - Neđa Milosavljević: Bari je bio kosmička pravda za krađu iz Dizeldorfa kada su i Nemci skandirali "Roter štern"

Armiji navijača našeg najtrofejnijeg kluba, Nedeljko Neđo Milosavljević je ostao u naročitom sećanju zbog maestralnih rola koje je ostvario u nezaboravnom Zvezdinom pohodu na nesuđenu titulu prvaka Evrope. Blistao je Zvezdin plavi čuperak u finalu Kupa UEFA te tužne nemačke noći 23. maja 1979. godine, a briljirali su Pižon, Muslin, Blagoje, Dule Savić, Miletović, Jovin i družina. Ali ništa nije vredelo...

Sramna odluka sudije Mikelotija da dosudi penal nad Simonsenom, u kombinaciji sa odsustvom minimuma sreće, fenomenalnoj generaciji fudbalera Crvene zvezde, oduzela je pravo na neviđenu radost u megdanu sa Borusijom iz Menhengladbaha.

I dan-danas jedan od aktera veličanstvenog, epskog fudbalskoj boja, pamti svaki sekund meča po čijem završetku su brojni Jugosloveni bacali televizore kroz prozor!
“Stvarno smo obe utakmice odigrali dobro, posebno tu drugu u Nemačkoj. I kad se sve sabere, bili smo bolji i zaslužili smo taj trofej, jer smo odigrali sjajan ciklus mečeva. Podsetiću da smo izbacili brojne velike klubove, poput Arsenala, Herte, Vest Bromviča i Hihona”, kaže Neđo Milosavljević u intrevjuu za MOZZART Sport.

Kako ste se obuzdali da ne rastrgnete sudiju zbog onog presmešnog penala?
“U onakvoj atmosferi i transu, nemaš vremena ni da tuguješ, ni da se raduješ. Tek kasnije, kada smo pogledali snimak, videli smo da nije bio penal. To je Mikelotiju bila poslednja utakmica na evropskoj sceni i neka sumnja tu postoji. Ko to zna šta je tu tačno bilo! Došli smo na korak od ostvarenja sna, međutim, nismo ga ostvarili i mi nismo bili krivi za to. A o tome je najbolje govorila gromoglasna podrška nemačke publika koja je sve vreme skandirala „roter štern“, odnosno „Crvena zvezda“! To je bilo nešto nezaboravno i nešto što se malo kada dogodi.”

Šta vam je trener Branko Stanković Ambasador rekao posle utakmice?
“On je bio vrlo pravičan čovek i veliki gospodin. Sigurno ni njemu nije bilo lako, ali nije bio od onih koji će u takvim trenucima tugovati i zato nije dozvolio ni nama da oborimo glave. Krasio ga je ogroman autoritet i od nas je tražio maksimum i na treninzima i na utakmicama. U naročitom sećanju su mi ostale pripreme koje su kod njega bile paklene u pravom smislu te reči! I uvek je na teren slao one koji su u tom trenutku u najboljoj formi. Takođe, nikada ga nisu interesovala imena sudija. “

Da li su se tebi i tvojim saigračima dugo posle toga ređale scene diseldorfske drame pred očima?
“Srećom, kratko smo bili opterećeni tom nepravdom, jer su odmah došle sledeće utakmice i tako se najlakše prebole porazi.”

Jesi li 10 godina kasnije Bari i Tokio doživeo kao „kosmičku pravdu“?
“Da. Uveren sam da se ono što se nama nije dalo te 1979. vratilo toj šampionskoj generaciji koja je postala prvak Evrope i sveta. Zvezda je kao klub zaslužila da joj se tako posreći i svaka čast igračima.”

Vratimo se tvojim fudbalskim počecima. Kako si dospeo na Marakanu?
“Rođen sam u Aranđelovcu, da bih se ubrzo preselio u Rudovce, odakle sam otišao u Lazarevac. Počeo sam da treniram sa 10 godina u FK Kolubara i imao sam sreće da me na jednoj selekciji talenata iz cele Srbije primeti Toma Milićević, čuveni lovac na talente. Dok nisam završio osnovnu školu, dva puta sedmično sam putovao u Beograd na treninge, a onda sam upisao srednju školu u glavnom gradu.”

Ko ti je bio prvi trener?
“Dušan Maravić, od kojeg sam dosta naučio, pošto je bio dobar stručnjak i pravi pedagog. I ne samo on, nego čitava ta plejada tadašnjih trenera koji su bili vrhunski igrači.”

Ko ti je bio igrački idol?
“Dobro, ja sam igrao na tom mestu i zato mi je uzor bio Dragan Džajić. Čak sam jedno vreme, kada se vratio iz Bastije, igrao s njim u tandemu, što je za mene bila velika čast. Normalno, morao sam da se pomerim na poziciju leve polutke.”

Jesi li na treninzima i utakmicama budno pratio kako je Džaja „zavrće“?
“Tek sam ušao u prvi tim i sve sam „snimao“, počev od ponašanja u svlačionici i karantinu, a o terenu i pokušaju da ukradem taj njegov čuveni centaršut da ne govorim.”

Imao si privilegiju da kradeš zanat i od Maradone. Kako je dole na terenu izgledalo njegovo majstorstvo?
“Protiv Maradone sam igrao tri-četiri puta, pošto smo ista generacija. Prvi put smo se namerili jedan na drugog 1979, tokom SP u Japanu za mlade reprezentacije. Već tada je on prešao u Barselonu i videlo se odmah da je svetska klasa. Sa strane kada gledaš, sve deluje nekako lagano kada je lopta kod njega, jer što igraš jednostavnije, to je bolje. Bio je eksplozivan, brz, čak je imao i dobar skok.”

Je l’ pričao za vreme igre?
“Nije odavao utisak bezobraznog i arogantnog tipa. Čak smo jednom na aerodromu u Španiji, posle nekog turnira, popili kafu. Maradona je bio sasvim normalan i u vreme najveće slave.”

A kako si doživeo onaj čuveni njegov lob, kada mu je Marakana priredila ovacije?
“Ono je bilo majstorstvo! Ja sam ga pojurio na centru, ali nisam mogao da ga stignem, uklizam ili sapletem. I onda se dogodio taj maestralni gol...”

Da li ti se čini da su vezni igrači i napadači ranije mnogo više uklizavali od ovih danas?
“U to vreme je liga bila jaka i morao si često da radiš i neke stvari koje ti ne „pripadaju“, samo da bi ekipa pobeđivala. Drugačije nisi mogao da opstaneš u startnih 11 i stoga mi uopšte nije bilo teško da uklizavam, niti da udarim nekog. Isto tako su i mene udarali, možda i više, ali ćutiš i trpiš.”

Iako si imao zavidnu igračku reputaciju, nisi direktno iz Zvezde otišao u inostranstvo. Zbog čega?
“Imao sam nesporazum s Gojkom Zecom i zato sam prešao u Proleter. Put me dalje odveo u Austriju, gde sam odigrao četiri sjajne godine, možda još bolje nego u Zvezdi. Davao sam između 10 i 15 golova kao vezni igrač. Čuveni Ernst Hapel je jednom prilikom izjavio kako sam za njega tada bio najbolji vezni igrač Austrije. Generalno, koliko su za uspešnu karijeru bitni talenat i rad, toliko je bitna i sreća. U to vreme po isteku ugovora nisi bio slobodan igrač i stalno me previsoko obeštećenje sprečavalo da pređem u neki veći klub. Karijeru sam završio u grčkoj Doksi.”

Ko je od poznatih igrača u to vreme drmao austrijskim fudbalom?
“Sećam se najbolje Hanzija Milera, Prohaske i našeg Mihajla Petrovića koji je sada trener u Japanu.”

Zvezda odavno nije ono što je nekad bila. Veruješ li u bolje dane na Marakani?
“Finansijska situacija blokira ceo klub. Sad, ko je kriv i zašto, glupo je da se mi bavimo time. Šteta je da jedan takav klub toliko tavori. Čini mi se da je bilo mnogo bolje da su nas iz evropskih takmičenja izbacili pre pet godina, a ne ove sezone! Danas bi sve bilo drugačije da smo tada podmladili ekipu sa pet-šest klinaca kao danas. Totalno pogrešno je i što poslednjih 10 godina vlada trend dovođenja stranih igrača, od kojih su možda dvojica odigrala prema očekivanjima. Ostali dođu za debele pare i samo prođu dalje, ne ostavljajući igrački trag. Sigurno bi sve bilo drugačije da je taj novac usmeren u omladinsku školu. Jednostavno, da bi se igrač dokazao, mora da dobije adekvatnu šansu.”

Jesi li upoznat s idejom da nekadašnji igrači Crvene zvezde, posebno oni koji su dosta zaradili, osnuju fond za pomoć klubu?
“Pročitao sam u novinama i ne znam čija je to ideja. Sve je to individualna stvar, svako bi trebalo da pomogne na svoj način. Čak ne mora to da bude ni novčana pomoć. Oni koji ne žive u Srbiji i imaju mogućnosti, mogli bi da pozovu Zvezdine klince i plate troškove puta i smeštaja, kako bi odmerili snagu s vršnjacima u Evropi. Jedini način da se deca iskale je da što više igraju jake utakmice.”

Za razliku od Zvezde, vaše komšije iz Humske ulice više vraćaju nekadašnje igrače, prvo u tim, a posle na mesto trenera ili u klupsku administraciju. Da li je u tome tajna njihove vladavine minulih godina?
“Partizan se u tom smislu bolje organizovao i iskoristio činjenicu da su se u Zvezdi malo opustili i razmazili kako igrači, tako i članovi uprave, zbog višegodišnje dominacije. Pritom je mnogima Marakana bila samo usputna stanica. Masa tih igrača koji su bili u Zvezdi i otišli i zaradili velike pare, više ne dolaze u klub, jer nemaju osećaj pripadnosti. Partizan je to dobro uradio. Evo, na primer, taj Saša Ilić koji dan-danas igra dobro.”

Smatraš li da se mi olako odričemo veterana?
“Protivnik sam priče kako je neko star za klub ili reprezentaciju. Kakve to veze ima?! Ti kad izađeš na teren, ne piše ti na čelu koliko imaš godina, nego se vidi možeš li da trčiš i da izdržiš tempo. Maldini je vrhunski igrao i posle 40. godine i bio kapiten Milana.“

Na koji način doživljavaš situaciju u našoj reprezentaciji?
“Svi danas treniraju i igraju, a pobeđuje ko više trči i više želi pobedu. Malo je danas utakmica koje se dobijaju iz slobodnjaka ili kornera. Protiv Jermenije smo imali mnogo sreće da izjednačimo. Imamo dobru generaciju i iskusnog selektora. Samo, nije opravdanje za njega to što neko kaže kako mu treba vremena, jer je bio selektor u Rusiji i Holandiji i znao je gde dolazi. Raspitao se valjda o našem mentalitetu, kulturi i aktuelnoj situaciji. Uglavnom, imamo dobru generaciju i bila bi prava šteta da preskočimo još jedno veliko takmičenje. Svi bismo bili na gubitku.”

Kako bi prokomentarisao odluku odgovornih iz UEFA da nam daju i oduzmu tri boda posle prekinutog meča Srbija - Albanija?
“Ja mislim da oni namerno stavljaju u istu grupu reprezentacije čije države nisu u najboljim odnosima. Na taj način oni pokušavaju da ustanove na kom je to tačno nivou. A njima je najlakše da izreknu kazne. Zato je prava milina gledati utakmice po Evropi, gde niko nikoga ne dira, dolaze i mladi i stari sa zastavama i obeležjima klubova, pa se svi skupa prepuste uživanju u igri.”

S kim si u kontaktu od nekadašnjih saigrača?
“Redovno se družim s Boškom Đurovskim i posetio sam ga u vreme njegovog boravka u Japanu. Trenutno je selektor Makedonije i redovno pratim njihove utakmice. Viđam se i sa kumom Zoranom Jovičićem, onda sa Zlatkom Krmpotićem, Miletovićem, Šestićem, Borovnicom...”

S kakvim utiscima si došao iz Zemlje izlazećeg sunca?
“Japan je neka druga dimenzija, za nas nešto nezamislivo. Pojedinci imaju predrasude o toj zemlji i stoga ona mora da se doživi na licu mesta. Što se tiče fudbala, organizacija je na vrhunskom nivou u svakom pogledu. Oni čak nemaju ni službu koja čisti stadion, pošto po završetku utakmice svi očiste za sobom.”

Proveravaš li nagomilano fudbalsko znanje u kladionici?
”Odigram poneki tiket. Malo iskombinujem fikseve i golove 3 +, ali ne ulazim mnogo u analize. Najviše volim da se kladim na Ligu šampiona, da bih dodatno uživao u gledanju utakmice.”

Jesi li imao problem po završetku karijere po pitanju toga čime češ se baviti?
“Odmah sam znao da trener ne želim da budem, jednostavno sam osetio da nisam za to. Najlakše je biti igrač, jer kao trener vodiš brigu o 20 igrača i 20 karaktera, imaš komunikaciju s Upravom, navijačima, novinarima... Okrenuo sam se privatnom biznisu, svojoj firmi i to je to.”

Imaš li omiljene kafiće i restorane?
“Kafić „Princip“, ovde u ulici Gavrila Prinicipa, mesto je gde se sastajem s drugarima, a često navratim u „Sokolac“ na Vračaru, kod mog druga Duleta, nekadašnjeg upravnika „Avalice“ koja, nažalost, više ne radi.”

Izgleda da je „Avalici“ krenulo loše u isto vreme kad i njenoj komšinici Zvezdi?
“Baš tako, sve je to povezano. Najveći deo slobodnog vremena moja supruga Slađana i ja posvećujemo unucima kojih imam petoro. Tamara i zet Vlada su nas obradovali Matejom (7), Teom (4) i Lavom (10 meseci), a druga kćerka Tijana i zet Marko Krunom (4) i Srnom (10 meseci). “

Vidiš li u Mateji i svog fudbalskog naslednika?
“Za početak je važno da voli fudbal i sport, izuzetno je pedantan, ne voli da kasni na treninge i to mi govori da će se ozbiljno baviti fudbalom. Osim toga, levonog je na dedu i videćemo da li će jednog dana postati dobar igrač. Zasad je na nivou igre i treneri ne bi isuviše rano trebalo da im ubiju volju i opterete taktikom. Moram da priznam kako zajedno sa Matejom nestrpljivo iščekujem svaki trening, pošto se tada u mislima vratim u srećna fudbalska vremena kada sam maštao o debiju u dresu Crvene zvezde.”

(FOTO: MOZZART Sport, MN Press)