INTERVJU NEDELJOM - Marko Perović: Zvezda je izgubila kult velikog kluba!

Marko Perović je u bogatoj inostranoj karijeri prvo dve sezone proveo u Kremonezeu, odakle se preselio u Vitese i ubrzo produžio u Sporting Hihon. Posle dve španske sezone, zaigrao je za bečku Austriju. Usledio je povratak u Srbiju, tačnije u Rad, posle čega se ponovo vratio u Italiju i nosio dres Ankone, Napolija, Groseta, Pistoje i Kasteljana u kojem je i završio karijeru. Danas je trener mlađih kategorija Kremonezea, gde primenjuje trenerska znanja koja je stekao radeći kao pomoćnik Zorana Milinkovića u Sremu, Spartaku i Vojvodini.

Na početku razgovora koji smo vodili u poznatom sastajalištu nekadašnjih fudbalera Crvene zvezde, kafiću „Roma“ na Voždovcu, upitali smo ga da li postoji odluka koju bi promenio, kada bi mogao da vrati vreme unazad...
"Postoji, jer je vreme pokazalo da sam pogrešio što sam napustio Vitese koji je bio stabilan prvoligaš i preselio se u Sporting Hihon koji je bio u Drugoj ligi i, ispostavilo se, u problemima. Sigurno bih ostvario još bolju karijeru da nisam dizao sidro iz Holandije", kaže Marko Perović. 

Čime si „kupio“ Italijane kada si tako dugo trajao na „čizmi“?
"Žena! Žena Italijanka je u pitanju, a-ha-ha".

Kako se zove gospođa?
"Barbara. A drugi „krivac“ za moju, da je tako nazovem, italijansku turneju, jeste čuveni trener Luiđi Simoni, nekadašnji trener Intera koji je sada predsednik Kremonezea. Cenio me mnogo kao igrača i uglavnom sam bio u klubovima koje je on trenirao. Evo, sticajem okolnosti, sada me forsira i kao trenera, pošto se posle niza godina vratio u Kremoneze i prihvatio se funkcije prvog čoveka kluba".

Kakvi su uslovi za rad u Kremoni?
"Železara stoji iza kluba i imamo fenomenalan sportski centar na kojem trenira i reprezentacija".

Imaš li PRO licencu?
"Još uvek nemam, posedujem šest godina ovu „A“ i najverovatnije ću u Italiji da nastavim školovanje za „profi“ licencu. Oni su veća zemlja i imaju tri-četiri kursa, pa ću negde sigurno uspeti da upišem".

Da li treneri svih mlađih kategorija moraju da igraju u sistemu koji koriste prvotimci?
"Donedavno smo tako morali, međutim, posle smene direktora škole dobili smo veću slobodu na tom planu i možemo da pravimo taktiku shodno mogućnostima igrača. U principu, kada napraviš dobar rezultat, kao što je italijanska reprezentacija godinama radila pomoću zatvorenih varijanti, niko ne pamti kako si igrao, nego šta si osvojio".

Oseća li se finansijska kriza u italijanskom fudbalu?
"Besparica je i tamo zakucala na vrata, samo ona ne može da se poredi sa krizom na našim prostorima. Ipak, kako više nisu u mogućnosti da kupuju velike zvezde, što im nije lako da priznaju, Italijani su sve više okrenuti produkciji igrača iz sopstvene omladinske škole. Vreme kada nisu imali strpljenja za mlade igrače, u želji da se što pre postignu rezultati, definitivno je prošlo, baš kao i period spavanja na lovorikama".

Branio si i boje Napolija. Kako ti je bilo u „Maradoninom gradu“?
"U Napulju sam proveo šest meseci i tamo mi je rođen Sin Luka, tako da je on Napolitanac".

Je l’ mali počeo da rola?
"Jeste i to uveliko! Ima 10 godina i baš voli fudbal, dok kćerka Mila, dve godine starija, ima ambiciju da trenira svašta nešto. A što se tiče Maradone, on je tamo bio i ostao bog. U to se svaki novopridošli igrač uveri u roku od nekoliko dana, pošto mu sa svih strana pričaju gde je Dijego sedeo u svlačionici, gde je izlazio uveče, šta je uradio ili rekao. Detalji s treninga i utakmica, priča su za sebe".

Pratiš li situaciju u Crvenoj zvezdi i velike probleme s kojima je klub suočen?
"Na Marakani nisam bio između 10 i 15 godina, ali otkako je moj drug Žile (Bratislav Živković, prim. aut.) u stručnom štabu crveno-belih redovno sam pratio sve utakmice i od srca navijao da osvoje šampionsku titulu. Nekako imam utisak da je Zvezda vremenom izgubila kult velikog kluba, pošto smatram da se veličina kluba ogleda i u odnosima među ljudima koji ga vode, nekim kodeksima ponašanja. Ono što se dešavalo u poslednje vreme i što je moglo da se pročita u štampi, nekada je bilo nespojivo sa našim najtrofejnijim klubom".

Da li se u italijanskim medijima pojavila kakva informacija o događanjima u Zvezdi?
"Pisalo je u „Gazeti delo Sport” da Crvena zvezda ima velike novčane probleme i Italijanima je to bilo čudno, pošto oni Zvezdu doživljavaju kao pravu instituciju. Evo jedan primer... Žile je mom Luki poklonio Zvezdin dres i kada smo išli na jednu utakmicu, redar je to odmah registrovao i uzviknuo: „Stela Rosa, Belgrado, Mihajlovic“!

Maštaš li da jednog dana postaneš Zvezdin šef struke?
"Naravno. Svi mi koji smo nekada nosili crveno-beli dres živimo za dan da se na Marakani oprobamo kao treneri".

Kakav se fudbal, prema tvom mišljenju, igrao tokom Mundijala?
"Dobar, nema šta. Bio sam oduševljen, na primer, posle utakmice Belgija - SAD, kada su i jedni i drugi u 120. minutu trčali kao da su na motoru. Naročito mi se svidelo što se niko nije adaptirao na taktiku rivala i nešto korigovao kod sebe, nego su svi forsirali svoj stil, pokušavajući u prvi plan da stave sopstvene kvalitete".

Kako bi prokomentarisao bum južnoameričkih reprezentacija?
"Hmmm... Mnogi su njihove sjajne rezultate tumačili boljim i bržim prilagođavanjem na tamošnju klimu, ali ja nešto nisam pobornik te teorije. Uostalom, kako klima nije zasmetala Holanđanima ili Nemcima. Južnoamerikanci su igrali na gol više i ta strategija im se isplatila. Ruku na srce, Argentinci nisu nešto bogzna šta pokazali, nego su se više oslanjali na moći Mesija i Di Marije. Bilo kako bilo, zasluženo su stigli do polufinala".

Ko je za tebe najprijatnije iznenađenje šampionata?
"Alžirci, bez dileme. Imaju sijaset kvalitetnih igrača koji igraju po jakim ligama širom Evrope i Vahid Halilhodžić ih je uspešno uklopio u kolektiv. Izvukao je maksimum od njih".

Dolaziš li često u Srbiju?
"Uvek kada mi se ukaže prilika. Majka mi živi u Leskovcu, a imam i dosta dobrih drugara s kojima se rado sastanem i ispričam".

Sviđa li se Barbari naša zemlja?
"Stalno sam nešto radio poslednjih godina i tek nedavno smo porodično došli u Srbiju koja se mojoj supruzi baš dopala. Posebno Beograd koji je meni uvek bio fenomenalan, baš kao i Novi Sad. Generalno, Italijani se baš oduševe našim glavnim gradom. Znam to iz priča kolega trenera koji su dolazili na letnji kamp Milana, na stadionu OFK Beograda. Više od grada dopadaju im se naše devojke, za koje kažu kako su najlepše na planeti".

DA NISAM MORAO, NE BIH MRDAO SA MARAKANE

Zašto si u Crvenoj zvezdi plesao samo jedno leto?
"Na Marakanu sam stigao 1994.godine, kada je Ljupko Petrović drugi put došao u klub. Imali smo strašnu generaciju na čelu sa Rambom Petkovićem, Jovanom Stankovićem, Mitkom Stojkovskim, Ivanom Adžićem, Nenadom Sakićem, Dejanom Stefanovićem, Darkom Kovačevićem...Na kraju sezone je ukinut embargo prema našoj zemlji i skoro svi smo otišli preko. Uvek je tako kada imaš dobru sezonu iza sebe, jer prodaš 10 i više igrača. Jednostavno, tako je moralo, mada bih bio najsrećniji da su postojali uslovi da karijeru završim na Marakani".

Piše: Milorad Plazinić