INTERVJU NEDELJOM - Leo Lerinc: Dejo ne bi bio Dejo, da je slušao trenere

Famozne partije Lea Lerinca i kompanije, u sezoni 1998/1999. kada su Lale cvetale širom Evrope u Intertoto kupu bacajući u trans vojvođanske ljubitelje fudbala sve do finalnog okršaja s Verderom, preporučile su ga Crvenoj zvezdi. Visoki vezista je tri godine korakom gazele gazio travu Marakane, dajući veliki doprinos trijumfalnom nizu od 32 utakmice crveno-belih bez poraza. Po završetku karijere, Lerinc se vratio u rodni Novi Sad, gde vodi mirni i porodični život uz suprugu Aleksandru i troje dece.

O fudbalskim počecima, zlatnim danima u Vojvodini i Crvenoj zvezdi, povredama koje su ga omele da ostvari znatno bolju inostranu karijeru, trenerima mlađih kategorija koji u korenu sasecaju kreativne klince i poslu s kojim se trenutno bavi, razgovarali smo u jednom beogradskom kafeu, nekoliko sati pred početak poslednjeg derbija između Crvene zvezde i Vojvodine...
„Nedavno smo supruga i ja dobili treće dete, posle Elene (6) i Lazara (3) 27. februara na svet nam je došla i Sofija. Ušao sam „u formu“ s prva dva deteta i sada smo slavili tri dana i tri noći, a-ha-ha. Imao sam specijalno napravljene majice za tu priliku, bilo je svega i kako red nalaže rakije i pesme s prijateljima“, kaže Leo Lerinc.

Vratimo se sad u vreme kada si bio dete. U kom periodu odrastanja si postao svestan popularnosti tvog oca Lasla koji je za Vojvodinu odigrao ni manje ni više nego 420 utakmica?
„Koliko je bio dobar igrač i kakav se nekad fudbal igrao na našim prostorima, definitivno sam shvatio kada sam sa Crvenom zvezdom bio na pripremama u Australiji. Naši ljudi koji tamo dugo žive sa ushićenjem su mi pričali o njegovim partijama protiv tadašnjih najvećih jugoslovenskih klubova. Bio sam zapanjen i prosto nisam mogao da verujem koliko njih mi je odrecitovalo prvi tim Vojvodine iz tog perioda.“

Na kojoj poziciji je igrao Lerinc senior?
„Bio je desno krilo. Žao mi je što nisam uspeo da nabavim neke kasete s njegovim partijama, pre nego što je u bombardovanju TV Novi Sad dosta tog materijala uništeno. Uglavnom, igrao je 10 godina u Vojvodini i posle je otišao na kratko u Galatasaraj, pošto su Turci u jednom momentu zabranili klubovima da angažuju strance. Odatle je otišao u Sidnej, u Sent Džordž, gde je doživeo potres mozga, posle čega se vratio u Bačku Topolu, odakle ga je Vujadin Boškov svojevremeno i doveo u Novi Sad, iz ekipe AIK-a.“

U kojoj meri je otac uticao na tebe da zavoliš fudbal?
„Uopšte me nije usmeravao u tom pravcu, čak je govorio da od mene neće biti neki fudbaler. Imao sam 10 godina kada sam ga pitao da me odvede na probu u Vojvodinu. Lakonski je odgovorio da znam gde je stadion i da se sam prijavim, što sam i učinio. Od 150 dečaka ostao sam među izabranima. Kasnije, kada je trener Josif Ilić zapisivao naša imena, nije mogao da veruje da sam Laslov sin i da me on nije doveo na stadion. Tata je prvi put došao da me gleda kada sam debitovao za prvi tim. On ima svoj ritual kad dolazi na utakmice, što znači da seda na bicikl i stiže minimum 45 minuta pre početka i onda seda na svoju stolicu na zapadnoj tribini, pošto u ložu ne bi ušao ni za kakve pare.“

Jesi li u debiju osvetlao očev obraz?
„Odmalena sam skupljao lopte na stadionu Vojvodine, divio se Šestiću i šampionskoj generaciji, a ta titula je nešto najlepše što sam doživeo kao dete. Iz tog razloga sam intenzivno maštao o trenutku kad ću zaigrati za prvi tim i postići gol. I te večeri sam živeo taj san, preplavljenim emocijama, pred ispunjenim tribinama i pod svetlošću reflektora. Igrali smo protiv Budućnosti, ušao sam 15 minuta pred kraj meča i servirao sam Samardžiću loptu za gol. Debitovao sam više nego uspešno.“

Kada si postigao prvi gol?
„U prvom kolu Intertoto kupa, protiv norveškog Stabaeka, bio sam dvostruki strelac i taj period u Vojvodini je bio nezaboravan. Prvo smo demolirali Bastiju sa 4:0, da bi nas u finalu protiv Verdera gledalo 25.000 ljudi i taj okršaj se i dan-danas pamti. Nikoga se nismo bojali. Ludnica je bila prava!“

Podseti nas nekih imena iz te generacije?
„Na golu je bio Žilić, igrali su Lazetić, Drinčić, Mićo Vranješ, Cilinšek, Aleksić, Dragić... Dosta je tu bilo igrača s kojima sam bio u mlađim kategorijama. Odrastali smo zajedno i zato smo taj trijumfalan evropski niz i proboj u finale i te kako umeli da proslavimo.“

Pod kojim okolnostima se odigrao tvoj prelazak u redove Crvene zvezde?
„Tom transferu su prethodili neki ružni događaji, pošto sam posle svega lepog završio sa Vojvodinom na sudu. Naime, tri dana pre utakmice sa Milicionarom Lazetić i ja smo rešili meč protiv Hajduka iz Kule i zato sam na teren ušao sa klupe. Izgubili smo taj meč sa 2:1, da bi ispalo kako Cilinšek i ja nismo hteli da igramo. Neko je hteo da ukalja 10 sezona mog oca u Vojvodini i moj boravak u klubu od 10. godine života i ulogu kapitena u svim mlađim kategorijama! Nisam dozvolio da mi udare na obraz i završili smo na sudu.“

Je l’ moglo to i drugačije da se reši?
„Moglo je i dobio sam ponudu za tako nešto. Međutim, insistirao sam da se do istine dođe zvaničnim putem, na sudu i u tome sam uspeo.“

Vratimo se na temu tvog dolaska na Marakanu. Ko je zaslužan za to?
„Opet moram da napomenem kako sam prvo imao ponudu Liteksa iz Loveča. Dva puta sam bio u tom gradiću i odmah uvideo da u njemu ne bih izdržao duže od dva meseca. Jednostavno, uprkos korektnoj ponudi, vlasnika tog kluba, nisam sebe tamo video. Na moju sreću, ubrzo je usledio poziv Dragana Džajića i prešao sam u Crvenu zvezdu.“

Po čemu pamtiš te prve dane u Ljutice Bogdana?
„Bez ikakve dileme, po povratku Dejana Savićevića! Legendarni igrač kojem sam kao klinac dodavao lopte kada su igrali Vojvodina i Zvezda ili reprezentacija, odjednom je bio tu pored mene i to mi je bilo totalno fascinantno. Sećam se naših priprema u Italiji, gde se na pravi način moglo videti kolika je on zvezda. Prepoznavali su ga čak i u nekim malim, planinskim mestima i odmah se stvarala neverovatna euforija. E tada smo svi videli ko je i šta je Dejan Savićević.“

Kako je izbliza izgledalo njegovo majstorstvo?
„Fenomenalno je bilo gledati kuda i kako je sve Dejo gurao loptu „ispod trave“ i spajao Drulića, Pjanovića i ostale sa golom. To je bila neka druga dimenzija. Svi smo bili presrećni što je tu pored nas i što imamo čast da mu dodajemo loptu, a-ha-ha. Oduševio me i tom svojom prirodnošću, jer se ponašao kao da je na početku karijere kao i mi, baš se ni po čemu nije izdvajao.“

Ko ti je od trenera najviše pomogao?
„Svi su mi dosta pomogli. Prvo Vojin Lazarević, posle je jedan kratak period bio Ostojić, da bi potom stigao Muslin kod koga je sve bilo kao iz bajke. U naročitom sećanju mi je ostao meč protiv Čukaričkog u gostima kada sam dao gol i kada smo načinili prevagu i krenuli u poteru za Partizanom koji nam je bežao sedam bodova. Na kraju smo ih prestigli i ta generacija s Kocićem, Dudićem, Gvozdenovićem, Lalatovićem, Vitakićem, Ilićem, Boškovićem, Aćimovićem, Drulićem, Pjanovićem i mojom malenkošću i ostalim igračima, uspostavila je nezaboravni niz od 32 meča bez poraza u svim takmičenjima.“

U kakvom sećanju ti je ostao prvi večiti derbi?
„Taj megdan s Partizanom za mene je nezaboravan. Pre svega zbog naše pobede od 2:1, onda zbog 65.000 navijača i predivnog ambijenta, a posebno zbog trenutka kada sam izašao iz tunela i začuo veličanstven huk s tribina.“

Postoji li nešto u karijeri zbog čega žališ?“
„Krivo mi je što nisam ostvario zapaženiju inostranu karijeru, jer gde god sam bio više sam se mučio zbog povrede leđa, nego što sam igrao. Stalno sam pravio neke pauze koje su me sprečavale da odigram onako kako znam i uhvatim kontinuitet koji sam imao u Vojvodini i Zvezdi.“

Jesi li psihički bio spreman za trenutak kačenja kopački o klin?
„Odmah sam znao da me trenerski posao ne interesuje, pošto je to u startu sedam-osam godina odricanja i rada s mlađim kategorijama, dok se ne ispeče zanat. Nekako se poklopilo da se pred kraj karijere zaljubim, supruga Aleksandra je ostala trudna, tako da nisam želeo da moja porodica ispašta i odlučio sam da budem uz decu dok rastu i kad sam im najpotrebniji.“

Je l’ to znači da si fudbal u potpunosti ostavio po strani?
„Naravno da nisam. Redovno gledam utakmice svih mlađih selekcija Vojvodine i prvog tima, a pojedinim igračima pomažem brojnim savetima, kako bi imali pravilan razvoj u karijeri. A kad se steknu uslovi, onda im pomognem i preko svojih prijatelja i kontakta koje sam napravio u inostranstvu. Rečju, trudim se da im budem kao drugi otac ili brat.“

Nećeš valjda da kažeš kako i ti neumereno forsiraš svoje „sinove“, mešaš se treneru u posao i vileniš pored terena na sudije i roditelje dece iz suparničkog tima?
“A-ha-ha... Nažalost, danas je mnogo takvih roditelja koji preko dece leče svoje frustracije i pokušavaju da reše egzistencijalne probleme.“

Čime te prvo „kupi“ neki talentovani fudbaler?
„Fizički izgled mi je vrlo bitan, posle čega detektujem koliko je lucidan i da li je sklon preuzimanju odgovornosti na sebe, jer ne cenim previše ziheraše. Uveren sam da bismo imali mnogo više kreativnih igrača kada im treneri ne bi u korenu sasecali maštovitost.“

Misliš da to rade sa insistiranjem na čuvenim taktikama 4-2-3-1 i njima sličnim?
„Upravo tako, kao i zahtevima da lopta uvek ide po tačno utvrđenim kordinatama, pri čemu zaboravljaju da jednoj klasičnoj „desetki“, veznom ili špicu, ne možeš striktno da narediš šta i kako da odigra.“

Da li bi Dejo postao Dejo da je slušao takve trenere?
“Trenerima nikad nije bilo u glavi 10 odsto onoga što je bilo u Dejovim mislima u pojedinim trenucima. Takođe, sigurno da Piksiju nijedan trener nije rekao da šutne u gol direktno iz kornera, to ja potpisujem! Ko danas Mesiju može da kaže šta  da uradi?!“

Kako su tebe učili u Staroj dami? Jesi li smeo da budeš lepršav?
„U mlađim kategorijama trener mi je bio Aleksandar Kozlina koji je svojevremeno, pored Šekularca, bio jedan od najvećih tehničara stare Jugoslavije. Stalno mi je govorio da slobodno driblam i ne bojim se greške, dok ovi današnji odmah viču: „Zašto kroz noge, šta zalamaš?“ Pogrešno je u startu ubijati nešto što dete krasi i po čemu su igrači s naših prostora decenijama unazad bili prepoznatljivi. Grehota je to, jer trener prvo treba da bude pedagog, psiholog i na kraju trener. Podrazumeva se da prvenstveno treba da bude pošten čovek koji neće da uzima novac od roditelja, nego će se najbolje i najiskrenije ponašati prema deci, kao da su njegova.“

Koliko je blizu dan kada će svi treneri biti takvi?
„Po prirodi sam optimista, čovek koji stalno vidi svetlo na kraju tunela i stoga živim u nadi da će se to dogoditi uskoro. Zaista je žalosno gledati kako stravičnu presiju na decu vrše roditelji i treneri. To je strašno. Dobro, biće tu čeličnih dečaka koji će svu tu torturu da izdrže i naprave karijeru, ali šta ćemo sa ogromnim brojem onih koji neće biti te sreće? Od tih klinaca prvenstveno treba napraviti dobre ljude i na vreme ih usmeriti kako je važno završiti i školu!“

Na koji način obično iskoristiš slobodno vreme? Imaš li neki omiljeni kafić u kojem se sastaješ s prijateljima?
„Naravno i to je kafe „Familija“ u centru Novog Sada koji je u vlasništvu supruge i mene. Što se tiče slobodnog vremena, sedmično odigram po tri-četiri termina malog fudbala i moram da se pohvalim kako sam još uvek u dobroj kondiciji i da me lopta sluša. Ranije sam voleo da svratim u kladionicu, međutim, kako mi se proširuje porodica, imam sve manje vremena da se i na taj način malo razonodim.“

Kako bi prokomentarisao situaciju u Crvenoj zvezdi i Partizanu?
„Tužno je šta preživljavaju navijači i Vojvodine i Zvezde i Partizana, odnosno ljubitelji fudbala uopšte! Ljudi jednostavno nemaju volju da se vrate na stadion. Isto tako fudbaleri sve manje izlaze na teren da uživaju i da bi zabavili publiku, nego samo da bi rešili neke probleme. I tako su svi na gubitku. Klupska previranja su se odrazila i na reprezentaciju. Mislim da neki lični interesi ne bi smeli da se stavljaju ispred svetinje zvane državni tim. Savez nije ničija privatna svojina i zato bi svi prema njemu trebalo da se ophode domaćinski! Bez mirnoće u klubovima i nacionalnom timu, nema željenih rezultata.“

(FOTO: MOZZART Sport, MN Press)