INTERVJU NEDELJOM - Aleksandar Trifunović: Rođen sam na Kopaoniku, negde tamo u divljini i postao profesionalni fudbaler!

Aleksandar Trifunović je vrhunac karijere dostigao u trenutku debija za reprezentaciju SFRJ, što je u ono vreme bila privilegija namenjena samo istinskim majstorima loptanja. Posle 28. godine života vrata „zlatnog kaveza“ jugoslovenskog fudbala otvorena su i za popularnog Acu, velikog fajtera u kopačkama koji je potom usijavao dlanove navijača italijanskog Askolija. Pri kraju bogate igračke karijere odigrao je malo i za svoju dušu, dve sezone u dresu Obilića, posle čega se posvetio trenerskom poslu.

Sedeo je Trifunović na klupi nekoliko renomiranih beogradskih klubova, da bi se posle izvesne pauze i udaljavanja od najvažnije sporedne stvari na svetu, preorijentisao na rad s mlađim kategorijama, preuzimajući brigu o kadetima BASK-a. Na početku razgovora prisetio se šezdesetihih godina prošlog veka, kada je učio prve fudbalske lekcije...
„Drugačija su vremena bila, druženje je bilo iskreno, stariji nisu odbacivali mlađe, pomagali smo jedni drugima. Živeo sam u kraljevačkom predgrađu u kome je postojao klub Mladi Radnik i obično im je falio igrač na treninzima, pa smo onda mi klinci popunjavali broj. Trajalo je to do polaska u srednju školu kada sam otišao na probu u Slogu“, kaže Aleksandar Trifunović.

Jesi li sam otišao ili s nečijom preporukom?
„Moj komšija je bio klupski ekonom, pa je nas nekoliko jednog dana odveo na stadion i zamolio trenera da nas testira. Neki tu probu nisu prošli, a ja sam ostao da treniram“.

Je l’ bilo treme?
„Onako mladi nismo ni znali šta je to trema! I ta trema, to je bre foliranje! Odeš tamo i želiš da budeš najbolji. Sad svi izmišljaju tremu čim nešto ne urade kako treba. Ili jesi ili nisi, nema ništa treće. Borio sam se na toj probi kao lav i dokazao se. Rođen sam na Kopaoniku, negde tamo u divljini i postao profesionalni fudbaler! Neko bi rekao nemoguće, a vidiš da je moguće. I moja dva brata su takođe bili dobri sportisti“.

Po čemu pamtiš igračke dane u Slogi koja je nekad bila magnet za gledaoce?
„Da, malo je nedostajalo da se Sloga domogne Prve lige, međutim, nisu uspeli u kvalifikacijama. Od tada je klub krenuo silaznom putanjom i nikada nije bio ozbiljniji faktor u srpskom fudbalu. Sada su tu gde jesu, vidim bore se za opstanak, uslovi na stadionu nisu dobri i ništa se značajnije tamo ne menja“.

Pod kojim okolnostima si prešao u Partizan?
„Postoji priča da je neko iz Partizana najavio dolazak na našu utakmicu, ali ne zbog mene, nego zbog jednog drugog Trifunovića iz tima koji je kasnije otišao u Vojvodinu. Ljudi iz kluba su mu rekli da neće da pogreši ako obrati pažnju i na mene. Mislim da je tu bitnu ulogu odigrao i Ilija Katić koji je živeo u Kraljevu i pratio moje igre. Tom prilikom se ništa nije dogodilo i otišao sam ubrzo u vojsku, te 1975. Godine“.

Da nisi bio vezista u vojsci?
„Nisam, bio sam protivartiljerac. Kao vojnika u jednom trenutku su me kontaktirali iz Vojvodine i baš su bili uporni da me angažuju. Rekao sam im da nemam ništa protiv i uputio ih na upravu Sloge. E tada se u priču iznenada uključio Aca Atanacković, dođe mi u posetu u Našice kod Osijeka. Pita me hoću li da dođem u Partizan i ja, normalno, bez razmišljanja odgovorim potvrdno“.

Sigurno si i bio navijač crno-belih?
„Jesam, ali nema to veze, jer tada si imao jednu šansu da te neko pozove i ako brzo ne prelomiš, doviđenja. Srećom, dogovor između klubova je brzo postignut i odmah sam potpisao za Partizan“.

Koga si zatekao u svlačionici?
„Od ovih starijih su bili Vukotić, Bjeković, Golac, Antić, Kozić, Pejović, Istatov, Ivančević... i da ih ne nabrajam sve. Kao član reprezentacije Druge lige imao sam čast da igram protiv pomenutih asova dok sam u timu JNA igrao pored Blekija Bogićevića, Nikezića i Ivezića, tih malo starijih igrača i to mi je pomoglo da se brzo priviknem na činjenicu da igram u istom timu sa fudbalerima koje sam koliko juče gledao na TV. Druga stvar, došao sam pri kraju prvenstva i odmah su me gurnuli da igram u ekipi koja je bila na prvom mestu“.

Da li je bilo trenutaka kad se „stvar lomila“ hoćeš li biti pravi ili prosečan igrač?
„Ne, nikad! Već sam rekao da sam veliki borac i da verujem u sebe i ništa nije moglo da me zaustavi u mom neprestanom napredovanju i dokazivanju. Za mene je glupo kad neko kaže mrzeo me ovaj ili onaj ili da su povrede krive što nije uspeo“.

Čak 11 godina si nosio crno-beli dres. Koliko je bilo teško igrati na visokom nivou i čekati 28. godinu za odlazak u pečalbu?
„To pravilo o odlasku u inostranstvo posle 28. godine života bilo je glupo po sve. Hajde da kažem da je bio kvalitetniji fudbal, međutim, da li bi neko otišao iz svog kluba ako bi imao približno iste uslove kao na drugoj strani?! Koliko sad imamo igrača po nekim divljim zemljama, gde zarađuju tek duplo više nego ovde i time se zadovoljavaju. U ono vreme, prvoligaški i drugoligaški igrači su mogli lepo da žive i ništa više. Bude jedna godina lošija, druga bolja i sve se kompenzuje“.

Je l’ bilo napetih perioda kada nije bilo para?
„Drugo je vreme bilo, mogle su da kasne eventualno premije, ali plate su bile redovne i nisu bile previsoke, kao što ljudi umeju da pričaju. E kad bi stigle premije, živelo se mnogo bolje“.

Po čemu najviše pamtiš večite derbije?
„To su oduvek bile specifične utakmice od kojih si bukvalno mogao da živiš šest meseci. Ako si slab u  prvenstvu, protiv Zvezde se vadiš i sve ti je oprošteno, a ako si na prvom mestu tabele, uspeh je potpun. Najbolje kada se poklopi sve“.

Da li je tačno kako su se nekada igrači Zvezde i Partizana međusobno intenzivno družili?
„Ma ja verujem da se druže i danas, samo na drugi način i moraju javno drugačije da se ponašaju, što mi je totalno glupo. E sad, tu bitnu ulogu igraju navijači koji nekada nisu pravili probleme između sebe. Sve se svodilo na dža-bu, vikanje i čak su sedeli zajedno na tribinama. Isti slučaj je bio sa igračima i ja se dan-danas družim sa zvezdašima. Isto tako, nismo gledali ko je veliko ime, nego smo bili drugari s onima koji su nam odgovarali kao ljudi. To moje društvo je volelo život, kafanu, ovo-ono, ali samo posle odigrane utakmice u tom periodu oporavka. Neki drugi možda su više preferirali pozorište ili nešto treće“.

Šta se još promenilo u odnosu na stara fudbalska vremena?
„Sve se izokrenulo! Nekada si mogao da ako imaš problem u jednom klubu, odeš u drugi i kažeš: ’Dobar dan, imam problem taj i taj, da li možete da mi pomognete?’ I uvek si na taj način dobijao pomoć, a danas ako neko tako zamoli, kažu mu: ’Ko si ti? Beži bre,seljaku!’ Totalno su poremećeni odnosi i priliku da vode sport dobili su ljudi koji veze nemaju sa sportom. Realno, sve je teže i teže voditi brigu o klubovima, pošto se sve svodi na pare. Što je još gore, brojni čelnici umesto da donose neki novac, oni samo gledaju neki lični interes, zajedno sa menadžerima“.

Je l’ to nemaš visoko mišljenje o menadžerima?
„Ne da ih kritikujem, naprotiv, menadžeri su potrebni, međutim, ispada da kod nas imaju veliku ulogu u sastavljanju tima i ostalo. To je isto veliki problem. S vremenom će sve to leći na svoje mesto, ekonomija će sve naterati da drugačije razmišljaju“.

Zaigrati za reprezentaciju nekadašnje Jugoslavije, makar i jednu utakmicu, a ne 11 kao ti, značilo je da si čudo od igrača. Da li si baš tako doživeo prvi poziv selektora?
„Konkurencija je bila vrlo jaka, ali sam se izborio za adekvatan status zahvaljujući mojoj omiljenoj devizi: ’Volim, hoću i uspeću!’ Tu devizu danas prenosim na dečake koje treniram“. 

Ko su ti bili glavni konkurenti za plavi dres?
„Na mom mestu su igrali Cukrov, Gudelj, Staja iz Zvezde, a uvek su iz Želje, Sarajeva i Slobode imali odlične zadnje vezne. Nijanse su tu odlučivale i naše mesto u timu je bilo takvo da si morao da trčiš za dvojicu, zbog čega smo bili na ceni. Naše se znalo, da presecamo napade, iznosimo loptu, nameštamo šanse i da dajemo golove! Velike smo obaveze imali“.

Da li si po završetku karijere odmah znao da ćeš se baviti trenerskim poslom?
„Namestilo se da u tom periodu Radomir Antić bude kandidat za trenera Partizana i on me je planirao za pomoćnika. Ipak, Antara tom prilikom nije imenovan i ja sam po povratku iz Italije odigrao još dve sezone za Obilić, da bih po završetku karijere uplovio u trenerske vode“.

Kako stojiš sa trenerskim diplomama?
„Imam A licencu, mogu da sedim na klupi Prve lige i da vodim sve do Treće lige. Zapravo, odavno imam završenu Trenersku školu s kojom sam svojevremeno mogao da treniram prvoligaške klubove. A  da bi se dobio klub, morao si da budeš u kanalu s nekim ko te drži i gura, a ja nešto nikad nisam znao da radim tako. Da budem iskren, nisam mnogo poslušan“.

Kako bi prokomentarisao situaciju u našoj reprezentaciji?
„U velikim klubovima, hteo ne hteo, moraš da igraš dobro, jer si plaćen ili te u suprotnom sklone. A ovi naši kad dođu da igraju za reprezentaciju, to im dođe kao odmor. Sigurno da među njima ima i malo ljubomore. Druga stvar, čak i najveći igrači na svetu igraju loše za reprezentaciju, jer im je teško da se motivišu. Generalno, naš problem je što stalno menjamo i dopunjavamo startni tim, tako da ni dve utakmice ne sastavimo u istoj postavi. O glavoboljama koje nam prave navijači, da ne govorim. Jednostavno mi ne ide u glavu da neko tvrdi da voli državni tim, a napravi veliki problem reprezentaciji“.

Šta obično radiš u slobodno vreme?
„ U Velikom Mokrom Lugu imam balon i tu se često sastajemo, odigramo partiju fudbala i posle se družimo. Dođe Uške Vučićević, Ješić, Bane Smiljanić, Zekić i Tomić iz OFK-a, onda Šestić redovno i Borovnica. Pojavi se i Neđo Milosavljević“.

Pratiš li u kakvoj meri politička zbivanja?
„Ne volim politiku i nikada nisam poželeo da se nešto bavim njom. Jesu mi kao igraču Partizana diskretno stavljali do znanja da bi bilo dobro da se učlanim u Savez komunista, ali sam uvek uspevao da ih isfoliram! Ništa mi nije trebalo da idem na sastanke i dižem dva prsta. Samo, to ne znači da sam protiv tog sistema i kamo sreće da se vrate mnoge lepe stvari iz tog doba. Kao na primer da svi ljudi imaju posao i da primaju platu“.

PARTIZAN JE NEMOĆAN DA ZADRŽI IGRAČE

Prošetaš li do Humske? Kako doživljavaš turbulencije u redovima crno-belih?
„Kad sabereš, ne mogu da budu nezadovoljni onim što postižu u Srbiji, a za veće domete očigledno im ponestaje para. Iz tog razloga ne možeš da im prigovaraš nešto ili kritikuješ. Jednostavno, nemoćni su da zadrže igrače. Jedini izlaz bi bio u privatizaciji i dovođenju iskusnih igrača, uz koje bi ovi mlađi sazrevali. Taj recept koriste Kiprani i redovno učestvuju u Ligi šampiona. Ispadnu u prvom krugu, ali im pođe za rukom da prodaju nekog mlađeg igrača. Očigledno da rade pametnije od ovih naših“.

KOLIKO PARA – TOLIKO DOBROG FUDBALA!

Gde si u poslednje vreme?
„Jedno vreme nisam uopšte bio u fudbalu. Ma da se ne zavaravamo, sve je ovo foliranje, laži i prevare koje nemaju veze sa pravim sportom. Srećom, više nema kriminala kao nekad i s te strane je malo drugačije. Takođe, klubovi imaju bolje uslove, više terena, više mlađih kategorija, međutim, sve to ne znači puno kad se nema para“.