INTERVJU - Miloš Simić: Jedina smo ekipa koja ne igra za pare, ali volimo što smo napustili fudbal

Istorija srpskog sporta je sa futsal rerezentacijom dobila novo poglavlje. Majstori igre na petoparcu su za nekoliko dana postali miljenici nacije. Među njima se voljom neke više sile istakao kapiten Ekonomca, Miloš Simić. Vižljasti pivot Orlova je volejčinom za pobedu protiv Ukrajine tri desetinke pre kraja ugravirao svoje ime u panteon srpskih sportskih božanstava. Njegov gol za večnost i najveći uspeh u istoriji srpskog fudbala je najbolji dokaz karaktera ove neustrašive ekipe koja nikada ne odustaje.

Skromni Kragujevčanin je epskim golom protiv Ukrajine nagarđen za sve one žestoke duele ispred gola protivnika. Za sve one udarce koje je primio od fizički superiornijih Ukrajinaca. Čekao ih je i naplatio im.

Dva dana posle istorijskog gola i uspeha, dok sedimo sa njim u lobiju Kraun Plaze deluje kao da mu je neprijatno zbog refleketora javnosti koji su tim golom usmereni ka njemu.
“Samo da se sklonimo od svega toga i da se fokusiramo na utakmicu. Ovo je nerealno koliku medijsku pažnju smo dobili, ne kažem da nije zasluženo, ali ja lično mislim da nisam zaslužio toliko pažnje. Stvari stoje nerealno…”, kaže Simić na početku razgovora za MOZZART Sport.

Simke, kako ga saigrači zovu razume futsalmaniju koja je zahvatila Srbiju.
“Svi vole da gledaju futsal, mnogi u Srbiji igraju termine. Imamo dosta ljudi koji su prvi put gledali futsal i imaju pozitivne utiske. Zove me drugarica iz Crne Gore i priča kako na internetu gleda futsal, rođaci iz Amerike zovu i kažu da i oni gledaju. Ljudi su zaintrigirani, a pogotovo što imamo i rezultat”.

Naši reprezentativci se majstorski nose sa pritiskom i pažnjom pod kojima se nalaze. Najveći problem im je kako da obezbede karte svima koji im znače.
“Karte? To je stvarno neverovatno. Ljudi misle da imamo dosta karata, a stvarno imamo ograničen broj ulaznica i uspevamo samo da najbližima podelimo ulaznice. Ostali kako se snađu… “

Posle meča sa Ukrajincima, Simić je dobrih pola sata delio autograme i ftografisao se sa klincima koji su želeli da dodirnu novog idola.
“Mislim da to samo trenutak slave, ali treba iskreno uživati u tom trenutku. I nije to samo moj trenutak, ceo tim je zaslužio. Ja sam bio samo rezultat timskog rada, sledeći put će neko drugi.”

Pored rezultata, najveći uspeh bi bio kada bi futsal dobio bolji tretman u našoj zemlji. To je ono čemu se Simić i saigrači nadaju.
“Treba da iskoristimo ovaj talas i nadam se da će pojavi još više klubova i ljudi u futsalu. I da će se ulagati u futsal. Trenutno je samo Ekonomac klub koji ozbiljno pristupa futsalu i jedini su pravi profesionalni klub u zemlji. Konkurencija bi dosta značila. Treba nam više ljudi koji će igrati fudbal, više ljudi koji će ga gledati i više ljudi koji će ulagati. Nadam se da će ljudi iz srpskog fudbala iskoristiti ovaj talas i pomoći našem futsalu. Ovo nije skup sport. Manje je igrača i manja su ulaganja. Potrebno nam je više igrača i navijača, a to kreće od ulaganja.”

Bilo je potrebno mnogo odricanja i gledanja nepravde da bi Simić i drugari došli do ovog gde su danas.
“Mnogi dolaze u situaciju da prestanu da se bave ovim sportom zbog takve situacije. Ja nisam nikada ni pomislio da odustanem, ali razumem neke koji su to uradili. Studiram ekonomiju na državnom fakultetu u Kragujevcu, paralelno polažem ispite i igram futsal, ali nije baš lako to sve izgurati.  U srpskom futsalu nema finansijskih sredstava i ako ćeš da se vodiš finansijskim motivima onda nisi na dobrom putu. Ovde para nema za razliku od fudbala gde možeš da obezbediš nekoliko sledećlih pokolenja. Ali u mom slučaju je odluka da pređem na futsal bila najbolja koju sam doneo u životu”.  

I dalje se novac zarađuje igrajući turnire u malom fudbalu…
“Ljudi počinju prelaze na futsal sa velikog fudbala, tako što na početku igraju neke turnire, onda im se to dopadne, a odmah se vidi ko ima talenta za ovaj sport i kako vidi samu igru. Najveću podršku pruža Ekonomac, ali futsal u Srbiji je u drugom planu. Sada imamo medijsku pažnju i to je dobro za futsal.”

Ipak, medijska pažnja nije nešto konkretno. Čak ni matični FSS nema sluha da podrži futsal.
“Mi smo jedina reprezentacija koja ne dobija dnevnice. Sve ostale reprezentativne selekcije ih imaju. Sve ostale reprezentacije koje sada igra na EP imaju premije, mi nemamo. Tako stvari u Srbiji funkcionišu… Ne kukamo za parama, samo govorimo kakvu podršku imamo. I nije to problem jer igramo samo za nas i naš narod. Jači motiv ne postoji. Nije moj posao da pričam o tome. Navikli smo na ovakve uslove i to je tajna uspeha koji smo napravili jer iz toga je rođen ovaj timski duh koji je glavni faktor rezultata. A značilo bi nam da ima malo više sluha za futsal”, apeluje Simić na sede glave iz Stare Pazove da pomognu sportu u koji se Srbija zaljubila.

Koliko je ovo nadrealan uspeh što naši momci rade najbolje govore sledeće Simićeve reči…
“Španci kreću da se bave futsalom u osmoj godini, kod nas je najranije krenuo Kocić koji je tada imao 18 godina i to je najranije da je neko u Srbiji krenuo da se bavi ovim sportom. Svi ostali su futsal počeli da igraju kada su imali 21 ili 22 godine. Ja sam krenuo sa 22. Naravno, većina nas je krenulo da se bavi fudbalom, pa smo onda iz raznih razloga prešli na futsal. Počeo sam u kragujevačkom Radnčkom, potom igrao za lokalne klubove Šumadiju, Erdogliju… Igrao sam levog veznog.”

Ko se najbolje iz fudbala snalazi kada pređe na futsal?
“Velika je razlika između ta dva sporta. Neke stvari u velikom fudbalu možeš da iskompenzuješ, ali ovde je manji prostor, sve se brže dešava i potrebno je više fudbalske inteligencije. Veća je koncentracija u futsalu jer se kažnjava trenutak nepažnje. U fudbalu sa 11 igrača, jednog možeš da švercuješ i da ga sakriješ, a ovde sa četvoricom i golmanom ako jedan nije u liniju, onda ste u velikom problemu.”

Srbija nema Rikardinja ili brazilske majstore, ali ogromnim trudom i zalaganjem pokazuje da može protiv svih.
“Imamo i mi indivdualne kvalitete, ali uspeh je napravljen pre svega kolektivnom igrom. Pomerili smo sve granice. Ako poredite futsal kod nas i u Španiji, brojke su neumoljive. Kod nas ima oko 600 registrovanih igrača futsala u Španiji zajedno sa omladinskim školama preko 2.000.000 registrovanih igrača.”

Simićeva uloga na terenu je specifčna.
“U klubu sam igrač u polju i igram pozadi, ali selektor me u reprezentaciji koristi kao pivota jer sam ranije igrao na toj poziciji. Kao i pivot u svakom drugom sportu imam dosta duela. Navikneš da te tuku. Treba sačuvati loptu dok saigrači ne pristignu da pomognu. Naravno, svi koriste prednost u fizičkoj spremi, a ja koristim neke druge prednosti koje imam.”

Koliko je bitna podela na odbranu i napad i da li je jedno važnije od drugog?
“I odbrana i napad su kombinacija volje i kvaliteta. Naprimer, lakše će taktički neobučena ekipa u velikom fudbalu da postigne gol, nego u futsalu. Ovde, kada se ljudi ustreme da daju gol, naći će način da ga daju. Teško se odbraniti ako nisi taktički obučen. Možda Italija može da igra na 0:0 jer vrhunski igraju defanzivu. Možda to deluje lako kada se gleda sa strane, ali Italijani stvarno imaju sistem kako se brane. Dovoljan je trenutak nepažnje da primiš gol i to može da bude kraj utakmice.”

Uigranost je jedan od najvećih kvaliteta naše reprezentacije.
“Već sve godine smo zajedno, u međuvremenu smo oragnizovali brdo prijatelsjkih utakmica i na najbolji način ih iskoristili. Uigrali smo se i sada svako zna šta da očekuje od ovog drugog. Imamo pojedince koji povremeno iskaču, ali iskaču u pravom momentu i iz timske igre.”

Bilo bi mnogo da je i onaj gol protiv Ukrajine došao kao proizvod uigrane akcije.
“Protiv Portugala je bilo iz uigrane akcije koju često uvežbavamo, ali za gol protiv Ukrajine ne znam šta da kažem. Najbliže tome mi se desilo u Ekonomcu kada smo igrali protiv Luparensea i dali smo gol za pobedu 14 sekundi pre kraja. Ali ovako nešto nikad ranije… Definitivno gol karijere. U tom trenutku staje sve. Svi su krenuli na mene, a ja sam ostao na dnu gomile. Počeli su da urlaju, a ja sam bio bez teksta i samo sam se smejao“.

Možeš li da objasniš koliko je velika uloga selektora Ace Kovačevića za ovaj uspeh?
“Izuzetna. Njegov zadatak je da prepozna situaciju i kako može da nam pomogne. On je objektivniji jer kada gleda sa strane, vidi gde je problem i kako može da ga reši. Nemerljiv značaj. Selektor odlučuje o izmenama i diktira tempo igre. Ako nas češće menja, to je onda zato jer želi da drži visok tempo. Vodi računa ko je raspoložen za igru, ko je manje raspoložen. Selektor Kovačević je kao bitan za igru. Možda i najvažniji u celoj priči. Iza sebe je ostavio neverovatan trag, najveći je igrač u istoriji futsala na ovim prostorima.”

Koliko još energije je ostalo u vama?
“To pitanje više ne treba da se postavlja. Idemo na maksimum jer igramo pred našom publikom, našim ljudima i ovo je jedinstvena prilika. Neverovatan je osećaj kada imaš takvu podršku. Problem je bio protiv Slovenije, mnogi na tribinama su se prvi put susreli sa futsalom, a mi smo osećali veliki pritisak. Morali smo to da dobijemo jer nikako ne bi valjalo za prvenstvo da smo izgubili prvu utakmicu. To je definitivno bila najteža utakmica u glavama.  Nakon toga smo uspeli da ta očekivanja pretočimo u pozitivnu energiju. I publika uči na ovom turniru… Ali nema dileme da nas nosi.”

Najveća podrška vam stiže od “kopa” u crvenim majicama sa belim vaterpolo kapicama. Ko su ti ljudi?
“Oni nas bodre od početka. To je grupa od oko 600-700 ljudi iz Kragujevca. To su nam drugari, poznancici, navijači i članovi uprave Ekonomca, rodbina… Ljudi koji vole futsal. Ali u poslednjim mečevima je počela da stiže i aktivna podrška sa ostalih delova tribina.”

Protiv Ukrajine je Arena proključala posle nekih spornih sudijskih odluka i kao da ste dobili krila u tom trenutku.
“Krenuli mo napred i zahvalio bih se sudijama jer su do tada imale drugačiji kriterijum prema nama i prema Ukrajincima. Mislim da je Miki svesno dobio žuti karton. Isprovocirao je sudije, nakon toga se publika uključila i dala nam krila. Bio je to svestan rizik i u tom trenutku je krenuo pozitivni naboj. Ne bih rekao da nismo mislili o našem golu, ali smo bili uvereni da ćemo mi pre njih dati gol.”

I dok naš reprezentaztivci moraju da plate svaku kafu i sok koje popiju u hotelu jer nikoga u FSS ne zanima da bilo čime nagradi momke od kojih neki zarađuju po 300 evra, primera radi, Rumuni su imali obećane premije od po 3.000 evra po igraču samo da su uspeli da se kvalifikuju za EP. Azerbejdžanci su zaradili po 10.000 evra samo za plasman u četvrtfinale, o Rusima i Kazahstancima da i ne pričamo... Upravo je zemlja koja godinama najviše ulaže u futsal sledeći rival Srbije.
“Rusi preplaćuju kvalitet. Kada prepoznaju kvalitetnog igrača, ne mare za cenu. Španci imaju novac ali umeju bolje da odmere i umereno ga troše. Španci kada vide igrača koji zablista na prvenstvu ponude 75.000, Rusi odmah odgovore sa 150.000 evra. U Rusiji se okreće veliki novac, ali što se tiče kvaliteta rada mislimo da su Rusi i Španci na istom nivou.”

Na terenu neće biti tajni, naši momci odlično poznaju sutrašnjeg protivnika u polufinalu.
“Preiskusna ekipa koja je godinama u top četiri. Robinjo - Eder Lima je najopasniji tandem na prvenstvu. Igraju zajedno u klubu i mnogo su opasni. Brazilci uz rusku školu su sjajna kombinacija. Dižu formu kako se bliži završnica, imaju kontinuitet i umeju da igraju na rezultat. Prošlo prvenstvo ime je izmakla titula pošto su eliminsali Špance u polufinalu, a onda na iznenađenje mnogih su poraženi od Italijana. U poslednjih nekoliko utakmica koje smo igrali sa njima, svaka je bila tesna. Gubili smo, ali 1:2, 2:3, 3:4… Možemo da igramo sa njima. Pogotovo u Areni. Mislim da je vreme da ih pobedimo. Definitivno nam odgovaraju više nego Španci.”

Za kraj, zaštitni znak ovog prvenstva je i portugalski čarobjak Rikardinjo koji je poručio da će do kraja navijati za Srbiju i poželeo joj plasman u finale.
“Ogromna je šteta što je ispao ovako rano. Definitivno najbolji na svetu, a videli ste koliko je Portugal drugačija ekipa sa njim i bez njega. Mnogo znači za ceo ovaj sport jer svako voli da vidi lep potez i publika zbog takvih stvari dolazi na futsal. Plus što je sjajan momak van terena. Drago mi je i zbog načina na koji ga je srpska publika primila i ispratila. Pokazali smo da smo sportska nacija”, zadovoljno konstatuje Miloš Simić.

Golovima u poslednjem minutu, odnosno sekundu protiv Portugalije i Ukrajine, Simić je postao fatalno oružje srpske futsal reprezentacije koje protivnike baca na kolena. Ostaje samo da mu poželimo da nastavi seriju. I da mu se posle toga srpska publika zahvali na čuvenom skupštinskom balkonu.  

(FOTO: MN Press)