INTERVJU - Fredi Haus: Iskreno, mogli smo da osvojimo Evroligu da one sezone nisam slomio ruku

Malo je igrača, a pogotovo stranaca, tako brzo osvojilo srca Partizanove košarkaške publike kao što je to pošlo za rukom Frederiku Hausu. I danas, 13 godina kasnije, kada pitate, ogroman broj njih bi upravo ovog Teksašanina nazvao najboljim strancem koji je obukao dres kluba iz Humske.

Nije ni čudo, s obzirom da se radi o jedinom američkom košarkašu koji je spojio dve sezone u Partizanu. Utisak je da je odličnim partijama u periodu od 2002. do 2004. godine otvorio vrata i mnogim drugim inostranim igračima koji su do tada manje ili više bili retkost. A i oni koji su pre tog perioda dolazili, veoma brzo bi napuštali srpske klubove.
"Kad sam dolazio, nisam znao ništa o Partizanu, niti sam poznavao bilo koga u klubu. Svi su mi pomogli i bili prijateljski nastrojeni. Dočekali su me raširenih ruku, kao brata. Tek kada sam prvi put ušao kod Danilovića u kancelariju i video sve one trofeje, shvatio sam gde sam. On mi je objasnio da Partizan mora stalno da pobeđuje i da ne sme da bude prosečan. Mnogi velikani su igrali pre mene u Partizanu i drago mi je ako sam bar malo uspeo da održim tu vatru. Takođe, meni je bilo važno da se pokažem, bio sam prvi crni košarkaš u istoriji kluba koji je imao veliki uticaj na igru", rekao je Haus na početku razgovora za MOZZART Sport.

Za Hausa je dolazak u Beograd predstavljao prvi susret sa Evropom, drugačijom kulturom života, ali i navijanja. I sve to je na njega ostavilo veoma upečatljiv utisak.
"Navijači su uvek bili sjajni, glasni. Pravi šesti igrač. Oni su mi stalno davali snagu, osećao sam se neverovatno kada su mi pevali pesme. Bolji su i od onih navijača na Superboulu, ma najbolji na svetu. Oni su bili naš doping, terali nas da skačemo više, igramo bolje. Žao mi je jedino što ih još više nismo obradovili, jer iskreno, mislim da smo mogli da osvojimo Evroligu one sezone da nisam slomio ruku."

U pitanju je sezona 2003/2004. Partizan nije prošao u TOP 16 fazu zbog koš razlike. Imao je skor 6/8...

U priči o Hausovom boravku u Beogradu jedno od centralnih mesta zauzimaju tadašnji trener Duško Vujošević, ali i sadašnji šef struke Aleksandar Džikić.
"Da nije bilo Duleta nikada ne bi uradio u košarci ovo što jesam. Doveo me je u Partizan onda kad su me otpustili u Atlanti. Prvi put sam stigao u Srbiju, zemlju u kojoj su tada još bila sveža sećanja na bombardovanje, ratove... Dule mi je pričao o tome kako se raspala Jugoslavija, ko su Srbi, Hrvati... A Džile je sve to prevodio. Mislio sam da znam sve o košarci, a onda sam upoznao Duleta i video koliko još moram da učim."

Podjednako sa onim što je učio na terenu, Haus je u Beogradu, kako kaže, pod Vujoševićevim nadzorom, otkrivao i neke druga stvari.
"Pokazao mi je da postoje i važnije stvari od košarke, da moramo da budemo srećni i zahvalni, jer ima ljudi koji nisu bili te sreće, nemaju obe noge ili ruke, ili su u invalidskim kolicima. Motivisao me je da čitam knjige, posećujem umetničke galerije, pokazao koliko to smiruje i oslobađa od stresa. Sećam sa da mi je za jedan Božić poklonio dve knjige, jedna je bila na engleskom o Beogradu. Sada ja to pokušavam da objasnim klincima koje treniram."

I tako nešto, kako kaže, nije sreo ni u jednom klubu u kojem je igrao. A igrao je na raznim meridijanima - Lijetuvos Ritasu, Baskoniji, Valensiji, Lokomotivi iz Rostova, Azovmašu, Dnjepru i Peći.
"Vujošević je bio poseban i po tome, svi ostali treneri u mojoj karijeri su stalno i samo pričali o pobedama..."

Pravila je, ipak, kao i svi u ekipi morao da poštuje, a Vujošević je bio poznat kao neko ko je insistirao na disciplini i van terena.
"Sećam se, pošto sam više voleo da šetam nego da vozim po Beogradu, često sam peške išao malo kasnije uveče do jedne palačinkarnice u centru grada. Dešavalo mi se tako da naletim na Duleta koji je izlazio da prošeta svoje pse. I svaki put me je proveravao: Ideš li kući? Da, gospodine! Svaki put bi glasio moj odgovor”.

U to vreme pomoćni trener u Partizanu bio je Aleksandar Džikić, a Haus kaže da mu je mnogo pomogao, ali i dao jedan od najboljih saveta tokom vremena provedenog u srpskoj prestonici.
"Aleks Džikić mi je otvorio mnoga vrata u Beogradu, pa jedno vreme sam redovno jeo u njegovoj kući! Stalno smo razgovarali o košarci, savetovao me je kako da komuniciram sa saigračima. Rekao mi je: Ako ih povedeš, oni će da te prate“.

Imao je Haus, kako kaže, još jednog "brata" u vreme dok je igrao u Partizanu i to predsednika Predraga Danilovića.
"Danilović je sjajan tip, pričali smo o svemu - košarci, porodici, doživljavao sam ga kao starijeg brata. Nisam hteo da ga izneverim. Sviđalo mi se kod njega što nikad nije hteo da se povuče, ni na terenu, ni van njega".

Jedno od značajnijih novih iskustava koje je doživeo u Partizanu i srpskoj košarci je derbi sa Crvenom zvezdom. Priznaje da mu je bilo potrebno vreme da bi shvatio koliko je to važan meč u svakom smislu.
"Derbiji su velike utakmice, mada je to u prvom trenutku nisam shvatio. Sećam se i da su za Zvezdu igrali moji prijatelji Skuni Pen i Obine Ekezije. Svi ostali su mi govorili igramo derbi, sutra je derbi, čeka nas derbi... Sećam se da sam morao da vozim kola do stadiona, pa smo odande svi zajedno autobusom išli u halu. Blokirane ulice, kordoni na sve strane, policija u opremi za razbijanje demonstracija. Izađemo tako iz autobusa, a policija nas u koloni sprovodi od parkinga do hale. Ispred mene ide policijski konj, a u sebi razmišljam: 'Samo da me ne šutne ili ne us..e sada'."

MOZZART KVOTE ZA DANAŠNJI DERBI PARTIZAN-CRVENA ZVEZDA

Ali uzbuđenjima u debitantskom derbiju nije bio kraj tu, jer je za Hausa ova utakmica imala i svojevrsno treće poluvreme, doduše sa srećnim krajem.
"Posle prvog derbija, ušao sam u svlačionicu, pa pod tuš i to je potrajalo. Kad sam završio video sam da sam ostao sam, svi su već napustili halu. Bilo je kasno, napolju mrak i puste ulice. Onda sam se dovijao kako da se vratim, nekako sam izašao iz hale pa 'hvatao' taksi do stadiona gde su mi ostala kola."

Jedna od partija po kojoj ga navijači Partizana pamte je i ona iz novembra 2003. godine, kada protiv Cibone u Evroligi postigao čak 39 poena.
"Sećam se tog meča kao da je bio juče, stalno vrtim film u glavi. Pre meča mi je Kecman objašnjavao da je Cibona iz Hrvaske, kakvi su odnosi između Srba i Hrvata, zašto nam je to velika utakmica. Da moram da razumem. Posle su mi sa sličnom pričom prilazili i ostali saigrači i na kraju sam im rekao: 'U redu je ljudi, pobedićemo'. I kad sam izašao na teren samo mi je pala roletna. Rekao sam saigraču Džeraldu Braunu: Hajde da pobedimo, da pokažemo zašto smo dovedeni u Partizan".

Ostao je Hausu sa te utakmice u sećanju i duel sa protivničkim bekom Davorom Kusom. Partizan je na kraju u hali Pionir slavio u tom duelu u Evroiligi, a iste sezone Haus je bio i najbolji kradljivac lopti u Evroligi sa prosekom od 3,3.
"Na toj utakmici sam imao duel sa Davorom Kusom, on je počeo sa ‘treš-tokom’. Rekao sam mu: 'Čoveče, kaži mi to na normalnom engleskom, ne razumem te'. I tako dobijem loptu, pa šutnem trojku i pogodim. Jednu, pa drugu, pa treću, pa sve ostalo... Na kraju meča se nismo rukovali, ali sam posle zvao Skunija Pena koji je igrao za Cibonu, on mi je dao Kusa na telefon, pa smo se razjasnili, kako to nije ništa lično i da je sve bilo u žaru borbe".

Haus nema dilemu ni ko mu je, gledajući celu karijeru, bio najbolji saigrač. Mada je to izbor koji će samo za laike predstavljati iznenađenje.
"Najbolji sa kojim sam igrao je Dušan Kecman. Nije bio najatraktivniji, ali je sve znao i u napadu i u odbrani. Ja nikad ne bih bio tako dobar da nije bilo njega. Naučio sam mnogo od Kecmana. Terao me je da budem bolji i idem napred. A najspektakularniji igrač za gledanje sa kojim sam igrao je Vujanić, davao je trojke kao od šale, kao da je u pitanju video igrica. Drago mi je i što su Krstić i Perović otišli u NBA ligu, jer dok smo igrali zajedno stalno su o tome pričali".

Haus kaže i da je Partizan jedini tim iz kojeg je i dalje ima kontakte sa bivšim saigračima.
"Ostao sam u kontaktu sa Milojevićem, stalno mi priča. 'Dođi kod mene da mi pomogneš, da naučiš klince da igraju odbranu onako kako si je ti igrao", naveo je Haus i dodao da mu je cilj da napreduje kao trener i jednog dana se oproba u Evropi.

On je otkrio i da mu je velika želja bila da igračku karijeru završi u Partizanu, ali se nisu poklopile baš sve kockice.
"Čak sam bio spreman da igram i besplatno. Naravno, ako nekad dobijem priliku da se vratim u klub, iskoristiću je. Inače, sadašnji igrač Partizana Frenk Robinson je moj prijatelj, pa smo nekoliko puta i razgovarali o crno-belima."

Očekivano, Haus prati i mečeve NBA lige koliko mu to obaveze dozvoljavaju, a pitali smo ga i šta misli o srpskim igračima koji su trenutno preko bare.
"Momci rade veoma dobar posao. Dobra je stvar što su izabrali ekipe u kojima nema baš nekih superzvezda, a to im daje priliku da imaju pristojnu minutažu. Ako budem u prilici gledaću ih kad dođu do Dalasa."

A upravo u jednom predgrađu Dalasa, naš sagovornik radi kao trener u islamskoj srednjoj školi Brajter Horajzons Akademi.
"Treniram srednjoškolski tim. To je islamska škola, do dolaska ovde nisam mnogo znao o toj religiji, ali sam dosta toga naučio. Moj glavni posao je da naučim decu da se snađu u životu. Iskreno, nema tu sad nekih prevelikih košarkaških talenata, ali deca rade i trude se na svakom treningu. I to je najvažnije što mogu da ih naučim".

Fredi Haus - čovek koji je zaslužio Partizanovu peticu na dresu. A to nije malo kada se zna ko je nosio ovaj broj u beogradskom klubu - Dragan Kićanović, Predrag Danilović i Haris Brkić i Veselin Petrović. Nije zadužio crno-bele kao neki od pomenutih, ali nema sumnje da će Partizan za Hausa uvek biti druga kuća.

(FOTO: MN Press, Star Sport)