INTERVJU - DANIJEL ŠARIĆ: Niko nam u Kataru nije obećao avione ili kamione, pošteno smo osvojili srebro

Hrvatska je Svetsko prvenstvo u Kataru završila na šestom mestu, Slovenija osvojila osmo, Makedonija se zaustavila na jednoj poziciji niže, Bosna i Hercegovina bila 20. od 24 učesnika tek drugog Mundijala na tlu Azije.. a Srbija i Crna Gora su samo gledale izdaleka. Ali četvorica igrača ponikla u jugoslovenskoj školi rukometa stigla su do finala. Crnogorski par Goran Stojanović – Žarko Marković i BiH tandem Eldar Memišević – Danijel Šarić uzeo je srebrnu medalju u dresu domaćina SP-a, s tim što je poslednji među njima bio „primaviolina“ u timu prvog vanevropskog osvajača jedne medalje u istoriji ovog sporta. 
“Krivo mi je što se Srbija nije kvalifikovala za Svetsko prvenstvo, jer je imala kvalitet za to, a neka od četiri reprezentacije učesnika takmičenja s prostora nekadašnje Jugoslavije ostala do kraja u borbi za medalje, ali eto nas četvorica osvetlali smo obraz balkanskog rukometa. Senzacionalno katarsko srebro na neki način pripada i našem delu Evrope. Za one koji hoće pozitivno da gledaju na stvari”, počinje priču za MOZZART Sport fenomenalni golman bliskoistočne selekcije i veteran među stativama slavne Barselone, nekada poslednji čovek odbrane rodne BiH i SR Jugoslavije.

Zvučiš kao da ti smeta što vas svi zovu legijom stranaca?
“Činjenice su činjenice. Za Katar igraju samo četiri domaća rukometaša, dok mi ostali dolazimo s Kube, Balkana, iz Francuske, Španije, Egipta, Tunisa, Sirije… Problematična je samo terminologija, odnosno njen uvredljiv kontekst. Nismo naoružani vodili ratove u tuđe ime, već sportski pomogli jednu zemlju u njenom pokušaju da na velikom takmičenju na svom tlu zadivi rukometni svet. Misija je uspela. Katarska država i narod dobili su promociju kao nikada pre. Oni kojima smo postali trn u oku ostaje da prebrojavaju strance u timu vicešampiona sveta, namerno prećutkujući davnašnju odluku IHF da dozvoli nastupanje za tri države tokom karijera, koju su druge reprezentacije davno iskoristile ili to još rade.”

A šta ste dobili vi stranci u njenom nacionalnom timu? Kako i zašto si postao deo te neobične priče?
“Predsednik tamošnje rukometne federacije i čuveni španski stručnjak Valero Rivera, zadužen za realizaciju planova ambicioznih Katarana, odavno su me hteli u svom projetku. Međutim, nije bilo realno da im se pridružim sve do isteka obavezne trogodišnje pauze posle nastupa za prethodnu reprezentaciju, dok sam azijska takmičenja u 2014. morao propustiti zbog preklapanja s mojim obevezama u prvenstvu Španije i evropskoj Ligi šampiona. Strpljivo su me sačekali, a ja dobio i iskoristio poslednju priliku da trofejnu klupsku karijeru zaokružim jednom reprezentativnom medaljom. Ne bih mirno otišao u penziju jednog dana da naslovu evropskog prvaka s Barselonom, silnim nacionalnim titulama i kupovima s Kataloncima i Crvenom zvezdom nisam dodao odličje sa Svetskog ili Evropskog prvenstva. Još da mi se ispuni san da učestvujem na Olimpijskim igrama. Da me nisu u poslednji čas šutnuli kao papka, „video“ bih sa jugoslovenskom selekcijom Sidnej 2000, ali daće bog da s Katarom odem u Brazil sledeće godine. Da parafraziram onu narodnu „nije kada mi je rečeno, nego kada mi je suđeno“.

Namerno ne pominješ milione, kamione i avione kojima će vas, kažu, darivati bogati emirat na ivici Persijskog zaliva?
“Razumem da su sportisti, kao javne ličnosti, izloženi očima i sudu javnosti, stalno u fokusu medija. Mogu da svarim i to da bi svi da zavire u naše kuće i džepove, ali ne mogu da pojmim potrebu za izvrtanjem stvari. Umesto da se priča i piše o našim uspesima na terenu zemljaci nam se bave nekim milionima, kamionima, stanovima, avionima, zlatom... Koje nam niko nije ni obećao ni dao. Da li će nas nagraditi? Sigurno hoće. Čime? Ne znam. Da li je nenormalno ako premiraju prvu medalju u istoriji svog rukometa? Nije. To je praksa u svakoj drugoj zemlji na svetu. Prvi čovek Katara nam se u blic razgovoru zahvalio što smo državu, narod i njega lično učinili ponosnima i srećnima.”

Mnogima su oči bole i neke odluke arbitara na utakmicama Katara. Jeste li imali „domaćinskije“ suđenje od prethodnih organizatora velikih takmičenja?
“Nismo imali ni manje ni više domaćinskog suđenja od prošlih organizatora Svetskih i Evropskih prvenstava. Nisu nam arbitri, IHF ili ne znam ko poklonili ovo srebro. Pošteno smo se izborili za drugo mesto. A ko gubi, ima pravo da se ljuti. Uvek je tako bilo i biće.”

Poljaci drugačije misle, čim su onako dugo i ironično aplaudirali sudijskom paru iz Srbije posle izgubljenog polufinala s tvojom ekipom. Šta kažeš na to?
“Kažem da je to bio jedan mnogo ružan gest, da ne upotrebim neku težu reč. Ne mogu im oni biti krivi za propuste u odbrani, upropašćene kontre, tehničke greške, promašene zicere... Kada bi mirnih glava seli da analiziraju meč videli bi i sami gde su grešili. Koliko ih je sve to skupo koštalo, a mi bili bolji za tih nekoliko golova.”

Objasni nam onda kako ste napravili svoje rukometno čudo, kada osim tebe u ekipi nema igrača top klase?
“Istina je da samo nekoliko nas ima iskustvo osvajanja trofeja u klupskoj kategoriji i nastupa na velikim takmičenjima, ali to je nadoknađeno velikom srčanošću, spartanskom disciplinom, vrednim radom, ogromnom motivacijom, iskrenim odnosima u svlačionici, timskim duhom i pravilnim pristupom mečevima. Niko nas nije pritiskao rezultatskim imperativima, ali smo svaku utakmicu tretirali kao finale. I „rasli“ u svojim glavama sa svakom sledećom pobedom. Rivera je sklopio neverovatan mozaik.”

Nije, međutim, bilo realno da dobijete moćnu Francusku, zar ne?
“Poraženi jesmo, ali pregaženi i poniženi nismo. Naprotiv. Za dva-tri gola i(li) jednu stativu ostadosmo bez najsjajnije medalje. Pa opet, kada se sve sabere i oduzme pehar je završio u pravim rukama. Francuska je rukometna velesila, a moj klupski saigrač i prijatelj Nikola Karabatić sa svojim momcima je prosto mleo protivnike do finala. Imponuje mi njegova rečenica posle naše utakmice „Šaro, umalo da nam na kraju uprskaš stvar“. Toliko o „guranju“ Katara.”

Plašiš li se da će katarska bajka potrajati koliko i letnji muzički hitovi?
“Mislim da nas neće snaći takva sudbina. Jer čega se Rivera prihvati, to mora da uspe. Naš selektor važi za čoveka koji razmišlja mnogo unapred. Kod njega se tačno zna zašto, kada i kako se šta radi. Mesecima unapred. I uvek ima plan B, C, D... Kod Španca nema improvizacije, ništa se ne prepušta slučaju. Siguran sam da već sada ima precizan plan plasmana na Olimpijske igre, koje su nam sledeći veliki cilj. Imaćemo dovoljno prilika da izvadimo vizu za Rio.”

Stvarno misliš da će se rukomet „primiti“ u tom kutku Azije?
“Ko je gledao naše utakmice mogao je da vidi kako je poseta rasla iz meča u meč. U početku su dvorane bile do pola pune, a već pri kraju prve faze turnira tri sata pre početka mečeva ispunjene do poslednjeg mesta. Ljudi su na svakom koraku pričali samo o rukometu. I ko nije znao pravila, shvatio ih je i, rekao bih, preko noći zavoleo ovaj atraktivni sport. Ne, nećemo biti prolazni hit.”

Ne prolazi ni tvoje vreme u Barseloni. Nameravaš li u njoj da završiš karijeru?
“Barselona je već šest-sedam godina moja rukometna kuća i porodična baza. Dao sam joj najbolje od sebe, a ona mi se odužila dugom saradnjom i ulogom prvog zamenika kapitena, inače njihovog Katalonca. Ne mrdam odavde do kraja karijere, a ni posle te dve-tri godine. Želja mi je da u budućnosti svoje znanje i iskustvo prenosim nekim novim klincima. Uveliko učim Višu trenersku školu, a planiram i edukaciju u sportskom menadžmentu, koji me takođe privlači. Ja sam ti uvek pun ideja i željan akcije. Ovo srebro mi je samo dalo novi impuls. “

Pravo slavlje u domu Šarića tek treba da usledi, a razlog je daleko ličnije prirode od svetskog srebra glave četvoročlane porodice.
“Supruga Danijela uskoro će mi podariti kćerkicu, a našim sinovima Kristijanu i Filipu sestricu. Svi joj se mnogo radujemo i nestrpljivo čekamo dan kada ćemo je ugledati. Njeno rođenje mi je najveća nagrada.”

Tridesetsedmogodišnji čuvar mreže ne zna broja primljenim čestitkama iz rodnog kraja, regiona i druge domovine Španije, ali najviše mu laskaju uživo izrečene pohvale srpskog ministra omladine i sporta Vanje Udovičića.
“Došao je s Predragom Peruničićem da me vidi i čestita. Rekao mi je da je ponosan na mene, na časno i pošteno sportski uspeh koji sam ostvario. I način na koji sam, igrajući za Katar, predstavljao svoj kraj i ljude. Malo je reći da su me dotakle njegove rečenice. Takvo priznanje ima posebnu težinu kada dođe od vrhunskog sportiste i čoveka kakav je Vanja.“

(FOTO: Action images)