INTERVJU - BAJRO ŽUPIĆ: Merak je kad daš gol i ne trčiš ka praznim tribinama!

Bajro Župić, nekadašnji ljubimac navijača crno-belih, bio je poznat po neprestanom špartanju i uklizavanju na svakom delu terena. Zbog toga je uživao nepodeljene simpatije publike na stadionima od Vardara do Triglava. Po završetku karijere, umoran od jurnjave i borbe sa suparničkim kreativcima, Bajro je sebi propisao odmor od najvažnije sporedne stvari na svetu.

Izdržao je dve godine bez fudbala, potom se prihvatio uloge direktora omladinske škole Novog Pazara i na toj funkciji smo ga i zatekli kad smo „zakucali na vrata zaboravljenog asa“.
“Vreme provedeno u Partizanu za mene je nezaboravno, jer sam imao čast da nosim dres velikog kluba i da igram pored velikih igrača. Zahvaljujući „SOS kanalu“ koji prikazuje utakmice iz tog vremena, oduševljeno evociram uspomene na te dane i snimam ih za svoju arhivu, pošto ih do sada nisam imao. Okreni–obrni, ništa bez SOS-a”, u svom šeretskom stilu započinje Bajro Župić razgovor za MOZZART Sport u prijatnom ambijentu našeg uplatno-isplatnog mesta u strogom centru Novog Pazara.

Ko je bio zaslužan za vaš prelazak u redove crno-belih?
“Veliku zahvalnost za dolazak u Humsku dugujem Moci Vukotiću, tadašnjem direktoru kluba i Nenadu Bjekoviću koji je bio šef struke.”

Podsetite naše čitaoce ko vas je sve od majstora dočekao u svlačionici?
“Zvezde tima bili su kapiten Radanović, onda Radović, Rojević, Živković, Đelmaš, Vermezović, Varga, Vučićević i da ne nabrajam dalje. E već sledeće godine bili smo jači za Milka Đurovskog, Vokrija i Kataneca.“

Ko vam je najviše pomogao da vas ne zanesu svetla velikoga grada?
“Tih prvih dana sam se najviše družio sa Miloradom Bajevićem. Sećam se našeg prvog susreta u bašti stadiona i upoznavanja koje je ličilo na ono kada dođeš u vojsku. Ubrzo nam se pridružio Šćepović, pošto nam je kao Pribojac bio bliži nego ostali. Tom našem društvu iz provincije odmah se priključio i Uške Vučićević, iako je bio rođeni Beograđanin, a ha, ha. Lepo je i to moram da naglasim – do dan-danas sam ostao prijatelj i u kontaktu sam sa većinom iz te generacije.”

Ko su vam bili glavni konkurenti za mesto u timu?
“Smajić i Čapljić, a nešto kasnije i Brnović. Ta sredina terena je uvek bila jaka, ali ko god da je dolazio, uvek sam uspevao da se izborim za mesto u timu. Kod Bjekovića je bilo pravilo da se mesto u postavi dobija dobrim radom na treningu, a ja nikada nisam pravio razliku između treninga i utakmice. Pogotovo što nisam bio poseban tehničar i morao sam taj nedostatak da nadoknadim velikom borbenošću. Sa mnom je mnogo radio Radomir Antić i zahvaljujući njemu, dosta sam usavršio tehniku.“

Da li biste mogli da izdvojite neku utakmicu kao naročito dragu?
“Odigrao sam mnogo kvalitetnih mečeva, a ako već moram da se odlučim za jedan, onda bih izdvojio derbi sa Zvezdom koji smo 1986. godine odigrali na našem stadionu i na kojem smo pobedili sa 2:0. Golove su postigli Smajić i Milko Đurovski.”

Po čemu još pamtite godine provedene u Humskoj?
“Po podršci navijača, od starta su me zavoleli zbog moje velike srčanosti.”

Zbog čega niste imali bogatiju inostranu karijeru?
“Povrede su se bile baš urotile protiv mene. Naime, samo što sam prešao u redove austrijske Alpine, slomio sam rebro. Taman što sam se oporavio i počeo da igram, zadobio sam težu povredu pete. Usledila je nova pauza i to od godinu dana i zato sam doneo odluku da se vratim u Novi Pazar. Odigrao sam još dve sezone i 1994. godine stavio tačku na igračku karijeru. Dosta je, brate, i bilo, jer odigrao sam nešto manje od 600 prvenstvenih utakmica.”

Padnete li u depresiju kad vidite koliko današnji fudbaleri zarađuju?
“A da, šta ćemo, igrali smo kad smo igrali i zaradili smo šta smo zaradili! Doduše, dok gledamo neku utakmicu, često čujem moje ispisnike kako kažu: „E ako je ovaj uzeo 10.000.000, ja bih uzeo sto!“ U to vreme niko nije mogao ni da pomisli da će se u fudbalu vrteti tako velike sume. A igrao se strašan fudbal u staroj Jugi. Klubovi su imali isti „kostur“ ekipe po sedam-osam godina. Čak i trećeligaške ekipe su morale da imaju dobrog golmana, centarhalfa i „devetku“ i „desetku“! To se znalo. Neverovatni igrači su punili tribine na svim stadionima. Sigurno to ne bi bilo tako, bez onog propisa da pre punih 28 godina niko ne može u pečalbu.”

Da li ste se po završetku karijere brzo privikli na život bez treninga i utakmica?
“Jesam, prvo sam odmarao jedno dve godine, da bih se 1998. prihvatio uloge direktora omladinske škole Novog Pazara.”

Ima li talentovane dece?
“Darovitih klinaca uvek ima. Međutim, veliki problem predstavlja činjenica što bi i roditelji i deca hteli da se obogate preko noći. Određenom broju njih to i pođe za rukom, samo malo ko od takvih ostane obema nogama na zemlji. Jednostavno, slava i novac ih uzmu pod svoje i na taj način završe pravu karijeru već sa 20 godina.“

Hoćete li da kažete kako je samo jedan Adem Ljajić?
“Slobodno se tako može reći, pošto je Ademu fudbal bio i uvek će biti na prvom mestu. Ova popularnost ga nimalo nije promenila, tako da je ostao dobar i izuzetno korektan dečko. Uostalom, samo takvi momci i mogu da  postanu veliki igrači. “

U kom trenutku ste shvatili da radite s budućim asom?  
“Adem je kod nas počeo da trenira kad je imao devet godina. Iako je bio krhke građe, čim bi dobio loptu, jurišao bi pravo s njom na znatno krupnije i više igrače. Čim sam to primetio, počeo sam malo-pomalo da ga ubacujem u igru i protiv onih koji su bili i po tri godine stariji od njega. A onda, posle jedne utakmice na Kopaoniku, Dušanu Trbojeviću, aktuelnom skautu Partizana, skrenuo sam pažnju na Ademov talenat. Nedugo zatim me je nazvao i saopštio da prihvataju sve uslove koje smo zatražili, a koji su se odnosili na troškove puta, smeštaja, hranarinu... “

Pratite li redovno višegodišnju dominaciju Partizana?
“Retko idem na stadion, ali ipak imam osećaj kao da sam u Humskoj svaki dan. Baš pomno pratim sva dešavanja. Odgledao sam nekoliko prijateljskih utakmica koje su odigrali na pripremama u Turskoj i Ilić i kompanija su me oduševili. Sviđaju mi se posebno Malbašić i Drinčić. Skockani su kako treba i dosta su jaki, kako u odbrani, tako i napred. Na osnovu toga mogu da kažem da je i sedma uzastopna titula na horizontu. Teško da Zvezda može da parira ovakvom Partizanu, bez obzira što crno-beli nisu pobedili u Novom Pazaru.”

Vaš Novi Pazar je postao bitan faktor na superligaškoj sceni, što je i dokazao igrajući nerešeno s Partizanom na startu prolećnog dela šampionata. Šta očekujete do kraja prvenstvene trke?
“Nalazimo se pri vrhu tabele i očekujem još bolje partije nego jesenas, kao i borbu za izlazak na evropsku scenu. Polako se pakuju svi potrebni preduslovi za tako nešto. Sve je na igračima koji imaju redovna primanja i uživaju podršku brojne i divne publike. Od kada se lopta prvi put zakotrljala u Novom Pazaru, publika je nosila naše igrače do pobeda i ništa se u međuvremenu nije promenilo. Merak je kad postigneš gol i proslaviš sa navijačima, a ne da trčiš ka praznim tribinama i bacaš se na glavu!”

Šta biste rekli o situaciji u našem državnom timu?
“Imamo dosta mladih i perspektivnih igrača reprezentativnog kalibra, oni bi morali malo da se istrpe. Što se tiče selektora, ja se tu ne bih mnogo razmišljao. Ljubinko Drulović je osvojio titulu evropskog prvaka sa juniorima i smatram da ne bi trebalo da bude vršilac dužnosti, nego pravi selektor! Treba mu dati šansu i verujem da će umeti da je iskoristi.”

Bajro, uplatite li pokoji tiket u kladionici?
“Nisam neki veliki ljubitelj klađenja, ali volim da s mojim saradnikom Bakijem Tutićem navratim u MOZZART i nešto odigram, čisto razonode radi. Obično to bude preko vikenda.”

Imate li omiljene šampionate?
“To su engleska i nemačka liga, pošto njihove klubove najbolje poznajem i tamo se često tresu mreže. Volim da igram i lige iz našeg regiona – Crnogorce, Bosance, Hrvate, Slovence i Makedonce.”

Pomoću kakve taktike pokušavate da ojačate direktorsku platu?
“A-ha-ha... Volim da igram na golove - 3+, 4+, 5+ i ubacim obavezno poneki fiks. Do sada sam najviše dobio 20.000 dinara.”

Čitate li MOZZART Sport?
“To se zna, svakog petka ga kupujem i pročitam od „A do Š“. Takođe, moram da kažem kako sam i verni čitalac „Sportskog žurnala“.”

Recite nam nešto o svojoj porodici?
“Supruga i ja imamo trojicu sinova i svi su krenuli mojim stopama, pa treniraju fudbal u Novom Pazaru. Najstariji Sead (19) vezni je igrač i trenutno je na pozajmici u Jošanici. Krasi ga dobra levica i visina od 195 cm. Srednji sin se zove Semir (18) i golman je u podmlatku, dok je najmlađi Emir (14)  i on igra levog beka za pionire. Imamo i kćerkicu Dinu od 10 godina koja trenira odbojku i po svemu sudeći biće čudo od igračice. Iako je tek treći razred, trenira sa devojčicama koje su pet godina starije.”

(FOTO: MOZZART Sport)