I, šta sad?

Da je srpskoj košarci iznad svega bio potreban uspeh reprezentacije, možda i najbolje potvrđuje činjenica da ni danima posle osvojenog svetskog srebra „zlatnog sjaja“, euforija među poklonicima „kraljice igara“ i dalje nije opala. Pet godina bez značajnijeg uspeha na velikoj sceni za narod pobedničkog mentaliteta i velike košarkaške tradicije trajalo je kao večnost, pa je veliki podvig zapalio srce nacije i kompletno društvo doveo do stanja delirijuma.

Slavlje ispred Starog dvora i dolazak srpskih „gladijatora“ na čuveni balkon, koji po nepisanom pravilu pripada samo njima još od varljivog leta 1995. godine, bio je logičan sled događaja. Blizu 30.000 duša ujedinilo se bar na jedno veče i svojim junacima podarilo zabavu koju će pamtiti celog života. Samo retki majstori svog zanata imali su tu čast da radost podele sa svojim sunarodnicima sa legendarne terase, a srpski košarkaši su još jednom pokazali da su njeni neprikosnoveni vladari. Da samo njihovi uspesi mogu da probude narod na tako jedinstven i gotovo bajkovit način.

Dok srpski narod i dalje slavi, asovi o kojima sada govori ceo svet polako se vraćaju u realnost i bude iz najlepšeg sna. Posle završenog reprezentativnog ciklusa čekaju ih klupske obaveze i za njih počinje jedno novo, važno poglavlje u karijerama. Ono u kojem će probranoj košarkaškoj publici, kritičarima i poslodavcima morati da pokažu i dokažu da igre prikazane u Madridu nisu bile „za jedno leto“ i da je dalji napredak i te kako moguć, realan za svakog pojedinca.

U njih, naravno, ne sumnjamo! Interesantno, naša košarkaška reprezentacija dugo nije imala 12 pojedinaca od kojih je svaki, ponaosob, imao kontinuitet igara i veliku minutažu u sezoni koja je odavno iza nas. Kada je sastavljao konačni spisak putnika za Španiju, selektor Aleksandar Đorđević uspeo je da prepozna taj momenat i uprkos svim, dobro poznatim problemima, 12 elemenata spoji u jedan, gotovo besprekoran sistem. I uprkos tome što je gotovo kompletan tim tokom leta promenio sredinu, verujemo u to da bi ovo mogla da bude godina srpskih košarkaša u najjačim ligama Evrope.

Generacija predvođena velemajstorom ovog sporta postavila je određene standarde i svetu demonstrirala kako se igra srcem, dušom i telom, da magija jugoslovenske škole i dalje postoji i da Srbija zaista igra najlepšu košarku na svetu. Sada je samo potrebno da svaki pojedinac sa sobom ponese i delić te čarolije i sjajne reprezentativne partije pretoči u velike klupske role.

Nažalost, euforija zbog pobeda srpskih dugajlija na parketu Palate sportova u Madridu, nezaboravna slika jedinstva u timu koja nije viđena ko zna koliko dugo, nasmejana lica igrača i stručnog štaba, neverovatna radost navijača... sve će to prestati kad-tad, ali jedan problem će ostati. To je činjenica da se košarka u „zemlji košarke“ nalazi „na aparatima“ i da je samo odabrani borci drže u životu.

A onda dolazimo do ključnog pitanja:

I, šta sad?

Na to pitanje verovatno niko nemapravi odgovor.

“Mislim da Srbiju čeka lepa budućnost. Već je tu „blok“ igrača koji dugo igraju zajedno, a neki od njih imaju ispred sebe još mnogo godina u reprezentaciji. Tu su Teodosić i Bjelica, vratio se Raduljica koji pokazuje kvalitet, Bogdanović je jedan od nosilaca iako mu je tek druga godina u reprezentaciji. Dolaze nam generacije rođene od 1994. do 1998, gde imamo mnogo talentovane igrače, a oni će doneti dodatni kvalitet. Možda će se već sledeće godine nametnuti selektoru i doneti nešto. A ovde nam nedostaju Nedović, Micić, Lučić, Dangubić. S njima bismo bili još jači”, bila je poruka potpredsednika Košarkaškog saveza Srbije Dejana Bodiroge.

Nesumnjivo – uspesi svih mlađih reprezentativnih kategorija tokom prethodnih meseci, koji su krunisani srebrom Orlova, dokaz su da Srbija ne mora da brine u godinama koje dolaze, ali... Mora da se gleda u budućnost!

Stvorena je baza tima koji bi vrlo lako mogao da dominira u Evropi narednih godina. Ali samo u slučaju adekvatnog rada s igračima reprezentativnog kalibra možemo da se nadamo uspesima i na sledećim velikim okupljanjima. Ključ drži Sale Nacionale – čovek u kojeg su svi sumnjali pre početka Mundobasketa, a sada klupu Orlova ne mogu da zamisle bez njega.

Zato, prvi sledeći korak morao bi da bude da jedan od najboljih plejmejkera svih vremena momentalno bude vezan kao stena čvrstim ugovorom! Jer najbogatiji evropski klubovi sada će se boriti svojim milionima kako bi perspektivnog stratega doveli u svoje redove. Njegovim odlaskom reprezentativna košarka vratila bi se tri koraka unazad. Samim tim i klupska.

Činjenica je da ostanak Saše Đorđevića ne može da reši niz gorućih problema koji je godinama prisutan u našoj zemlji – od toga da klupska košarka hrli ka propasti, preko trenda odlazaka mladih igrača u daleko bogatije sredine, u potrazi za što boljim uslovima individualni razvoj, do toga da je sve manje novca za adekvatnu opremu, termine u halama, plate igrača... Ekipe su praktično prepuštene same sebi, a sve veća kriza preti da potpuno uništi profesionalni rang u našoj zemlji i tako, poput kule od karata, uruši sve ono što su mnogi velikani decenijama gradili.

Ali od nečeg mora da se počne. Jasno je da bi nove medalje, uspesi nacionalne selekcije i osmesi na licima ljudi koji žive za košarku podigli nivo opšte svesti o tome gde nam se nalazi najtrofejniji sport. Možda će neka nova zlata, srebra ili bronze konačno naterati one sa vrha da naprave sisteme, planove i programe rekonstrukcije srpske košarke i povratka na staze stare slave.

Možda je baš ovo srebro iz Španije bilo potrebno da se trgnemo i zapitamo šta bismo mi mogli da uradimo za šampione i one koji će to tek postati... A ne samo da očekujemo i kitimo se onim što je jedna grupa fajtera sprovela u delo.

Da citiramo našu staru poslovicu: „Zlato se kuje dok je vruće“. Tako moramo i da reagujemo.

Zato je sada došlo vreme da se zasuču rukavi i uradi nešto kako bi srpska košarka i dalje imala budućnost - da se i u narednim godinama šampioni dočekuju ispod balkona, da se slavi ne samo pobeda jedne generacije, već čitavog društva.

Srpska košarka to zaslužuje.

(FOTO: MN Press)