Gurović o suštini problema: Talenti nam nestaju, pa razigravamo strance! Posle Tea i Jovića - ništa

Imali ste u četvrtak priliku da čitate prvi deo velikog intervjua sa Milanom Gurovićem koji se odnosio na ovu sezonu Crvene zvezde, kluba čija je on legenda. U nastavku Gurović je odgovarao na pitanja MOZZART Sporta vezana za neke druge, teže, ličnije i komplikovanije stvari. Pretresao je svoj lični put, odgovarao na pitanja vezana za neuspeh na Evropskom prvenstvu za igrače do 18 godina čiji je bio trener, na stanje u srpskoj košarci u mlađim kategorijama, naslednicima Miloša Teodosića, problemima sa menadžerima, o zvižducima upućenim Željku Obradoviću u Pioniru, te svom životu u 37 kvadrata, neimanju patika, pa sve do svoje tetovaže s likom Draže Mihajlovića.

Za početak, šta se dogodilo u Turskoj u kojoj je Srbija osvojila 10. poziciju, što je okarakterisano kao težak neuspeh, ali mahom bez objektivnog pogleda na kompletnu situaciju.
"Ne znam odakle da počnem. Krivo mi je što znam da mi Srbi znamo da budemo pogan narod. Nekad čitam one komentare hejtera. Shvatam da ima i takvih ljudi. A da ne znaju koji je uzrok loših igara. Hvala što ste mi dali šansu da objasnim. Pre 10 meseci smo bili drugi u Manhajmu, gde sam imao ekipu na okupu. Sad paralela tog tima i ovog što sam vodio u Tursku. Mali Radović - u Americi. A bio jedan od nosilaca igre. Nije ga pustio koledž. Koprivica iz Amerike - isto. A mali će biti čudo. Miloš Glišić iz Partizana - nema tim. U Manhajmu je bio u Partizanu. Posle toga nema klub. I dalje nema klub. Ne igra 10 meseci. Aranitović znate da se povredio, krivo mi je. Radanov na mesec i po dana pred takmičenje slomio ruku. Dođe nespreman. I da nije slomio ruku, igra dva minuta u FMP-u. Boriša Simanić dođe na aerodrom Nikola Tesla, turista u Crvenoj zvezdi. Greška što igra tamo, on treba da bude u FMP-u. Znači ne igra... Momci, to su nosioci moje igre. Idem u Tursku da odigram šest utakmica za sedam dana. Šta ja da očekujem?"

Šta se dogodilo?
"Šta se dogodilo? Juniori Crvene zvezde, surovo realno pričam, kada odu u Čačak, Niš, Leskovac, Vranje, oni tamo nisu dominantni. A bili su veći deo tima. Oni odu i jedva dobiju tamo. I sad ti dođeš da igraš protiv Mušidija koji rešava utakmice u ABA ligi protiv Zvezde i Partizana. Onaj dečko se skida za Žalgiris. Italijani svi igraju A2 koja je sedam puta jača od KLS-a. Ja imam samo Musića iz KLS-a. Francuska, s kojom smo izgubili na loptu, da vidiš kako izgledaju. Kao odrasli ljudi izgledaju. Taj momak iz Strazbura igra 20 minuta A1 Francuske i Fibino takmičenje. Rusi - isto. Druga liga Rusije. Pitam ja jednog Letonca menadžera kakva je liga? Kakva? Imaš strance koji primaju 10.000-15.000 evra mesečno. To su ozbiljni igrači. Naši klinci se peglaju sa njima. Dobijemo Sloveniju sa igračima koji su jedva na klupi i posle očekuju da uzmem čarobni štapić, kao što me svi pljuju, i da budem Dejvid Koperfild. E sad, za pet dana ćemo da napravimo čudo. Ljudi, to ne postoji" , poruka je Gurovića.

DA SE NE LAŽEMO, NIKO NIJE HTEO DA UZME DA VODI TE MOMKE U REPREZENTACIJI! POSLE TEA I JOVIĆA - NEMA NIŠTA

Proslavljeni as nastavlja u dahu. Kaže da nije problem samo u ekipi. Sve vuče korene na višem nivou…
"U Savezu se ne radi ništa. Moram da pohvalim Dragana Đilasa, stvarno. Čovek je uradio vrhunski posao, bio profesionalac. Neki ga pljuju, ja se ne slažem sa tim. Pokazao je da može da se radi. Međutim, nije problem u njemu, već u trenerima mlađih kategorija, a oni snose odgovornost Savezu. Šta oni rade? Da uzmemo konkretan primer. Ne znam da li ste čuli za Nikolu Silađija? Taj momak je sa 17 godina bio u Železniku, 207 centimetara visine. Trebalo je da bude dvojka, trojka. Moderan prototip ol-araund igrača. I on i svi ti momci u mlađim kategorijama koji su visoki od 205 pa nadalje, a vidiš da može da igra trojku, ti treneri ili ne žele da prepoznaju to ili guraju sebe u prvi plan tako što će staviti tog malog da igra peticu. Da bi imao rezultat. Da bi se ‘ja’ prodao. A što ćeš ti za pet godina da ostaneš na petici, a nećeš moći da spustiš loptu u dribling? Nećeš moći da kreiraš, da igraš pik en rol. Nema veze što ćemo izgubiti, ali ću za dve godine da dobijem igrača poput Bjelice. To je druga stvar. U radu sa mlađim kategorijama je problem. A ne u Milanu Guroviću".

Da podsetimo, u pitanju je reprezentacija Srbije. Selekcija koja je decenijama po navici uzimala medalje. A koju ovaj put niko nije želeo da vodi.
"Da se ne lažemo. Prvo - niko nije hteo da uzme tu ekipu. Ja te momke volim kao što volim svoju decu. Niko nije hteo da uzme te momke. Ja sam rekao hoću. Ja ću. I bio sam svestan da će se možda jednog dana desiti to što se desilo, ali išli smo nešto da probamo da uradimo nešto".

Koliko je rezultat uopšte suštinski važan u tim uzrastima?
"Apsolutno je nebitan. Znate ko je to shvatio? Vlade Jovanović, bivši trener Partizana. Kaže, ja vijam rezultat, nerviram se, vidim trenera Francuza. Čovek sedi, gube 30 razlike - a on aplaudira. Kaže Vlade u tim momentima hoće da umre. Posle meča ga pita, pa šta je bilo? Ovaj mu kaže - šta da se nerviram, ja sam video trojicu šta mogu da urade. A ta trojica su Luvavu i ne znam, još dvojica koji su u NBA ligi. Imaš sutra igrače za reprezentaciju".

Kakva je situacija sa plejmejkerima. U javnosti tinja tihi strah, a pitanje je - ko posle Teodosića i Jovića?
"To je dobro pitanje. Imate Tea, Stefana Jovića, Markovića... Evo posle toga - nema. Nema. Ja vodim te klince, to jest vodio sam, nema od 17-18 godina tog ko može da ih zameni".

Ispod tog godišta?
"Nema ništa".

Kako je to moguće? Šta za 10-15 godina?
"Problem je što igrači sa 12-13 godina, bukvalno šesti, sedmi, osmi razred odlaze iz Srbije i vi nikada niste čuli za njih. Išli smo i mi sa 17, ali nas nisu ucenjivali recimo Grci da igramo za njih. Za razliku od sada. Uglavnom sada idu u Italiju i Španiju. U Grčku više ne idu. Taj koji ga dovede, roditeljima nađe posao da rade ljudi. Oni imaju ovde lovce za koje ne znate da su tu, ali oni odvedu njih 15-20 najtalentovanijih. Ako dvojica izađu, oni njih ucene: ‘Pa čekaj sine, ja sam u tebe ulagao, red je da igraš za nas´. I mi tako gubimo igrače. Ja ulažem u tebe, ne možeš ti da igraš za Srbiju. Ako sam te ja stvorio. To je veliki problem. To mora da se zaustavi. I Savez i država moraju da stanu tome na put. Ljudi, vaterpolo i košarka su naša dva najtrofejnija sporta. Moramo da ih gajimo. Bar nešto u ovoj zemlji što valja da sačuvamo", kaže Gurović.

AMERIKANCI SE KRSTE, NE ZNAJU KAKO NAM USPEVA

Ispričao nam je Milan i jednu anegotu posle utakmice sa SAD-om u Indijanapolisu koja je obeležila njegovu karijeru.
"Posle utakmice sa Amerima prilazi mi jedan od njih i kaže: ´Hajde molim te reci mi, video sam na internetu vašu zemlju, da li je moguće da vas ima 7.000.000?’ Ja kažem - moguće je! Pita me: ´Znaš li koliko Indijanapolis ima stanovnika?´ Ja kažem - ne znam. Ima jedno 2.000.000. Manji si od Njujorka. Oni se krste, ne znaju kako. Gde si bio do sada? Odakle vadiš više igrače? Mi smo genetski takav narod da ćemo i dalje, nadam se, imati igrače, plodno je tlo".

Izneo i jednu zanimljivu ideju, koja bi mogla značajno da popravi trenutnu situaciju.
"Juniori Zvezde, Partizana, Mege… Moraju pod hitno da igraju KLS ligu. Nema veze, ne možeš da ispadneš iz lige. Igraj majstore, gubi 30 razlike od igrača koji su dosta stariji. Treba da dobiješ  lakat, da osetiš čvrsto. Tako ćeš napredovati. Gudurić je igrao dve godine KLS. Ognjen Dobrić. Igrao Zagorac za Smederevo, Jaramaz, Davidovac, Apić. Pa su u Italiji osvojili zlato. Igrali su pre toga jake utakmice. Za taj nivo KLS je jako takmičenje".

Kakav je po njegovom mišljenju kvalitet KLS lige u kojoj je, recimo, vodio Vršac?
"Znate kako. Dobri igrači… Neki od njih možda mogu da igraju i ABA ligu. Neki ne mogu, definitivno. Liga kao liga, kada je gledaš sa strane i kada gledaš evropske okvire, dosta je slaba. Ali za razvijanje naših mladih igrača je idealna. Idealna! Malo nije propraćena. Dešavalo se da na konferenciju dođe jedan čovek. Malo izgubiš volju i htenje. Jednostavno nije to - to. A svi pominju važnost srpske košarke. Postalo je neminovnost da igraš ABA ligu. Da ne možeš bez nje da napraviš ništa. Mega je primer".

PITALI RADONJIĆA ZAŠTO SIMANIĆ NE IGRA? KAŽE - ´KADA ZASLUŽI´. VI MISLITE DA JE ON LUD ČOVEK? NARAVNO DA NIJE

Pitanja nije trebalo postavljati.
"Dejan Milojević, ne zato što je moj prijatelj, radi odličan posao. Razvija mlade igrače. E sad, stranci - a i ja sam bio stranac u tuđoj zemlji - došli smo u situaciju da razvijamo strance. Bio je to Jan Veseli, pa Dalo, Vesterman, pa Luvavu, Kaba, Čančar, pa u FMP-u... A znaš zašto? Mislim da nama polako nestaju talenti. Ne zato što nećemo naše da razvijamo, nego nema! A ima tu i druga strana medalje. Naši mladi igrači sa 18 godina, ne bih ih imenovao, nije korektno, misle da je svet i košarka stvorena zbog njih i da moraju da dobiju određenu minutažu. Ne sine, ne! Ti moraš da zaslužiš. Da zaradiš! Pitali Radonjića zašto Simanić ne igra? Kaže: ´Kada zasluži´. Vi mislite da je on budala, lud čovek? Nije. On zna tačno kada će i zbog čega da ga pusti. Na stranu što je Simanić po mom mišljenju najtalentovaniji evropski igrač u tom uzrastu".

Malo o Boriši Simaniću sa kojim je Gurović imao priliku da radi i sarađuje.
"Simanić je pre svega dobro dete. Pošteno dete. Najtalentovaniji igrač na ovim prostorima, a i šire. Ali mislim da mu nedostaje radna etika. Tu je malo slabiji. Svestan je koliko je talentovan. Ali to samo po sebi ne pije vodu. Bez rada i radne etike neće uspeti, postaće prosek. To sam mu rekao. Ne možeš da igraš kod Dejana ako nemaš to, ako nisi fajter. Jednostavno, na taj način, nemaš šta da tražiš tamo".

OVI SADA AUTOMOBILOM NA TRENING, A GASOL I NAVARO IŠLI AUTOBUSOM

Napravio je Gurović malu paralelu sa nekadašnjim košarkaškim vremenima. Malu, ali koja dosta objašnja i slikovito opisuje trenutno stanje.
"Poredim moje saigrače i ove sada. Sada sa 18 godina razmišljaju kako će milione da uzmu. Koji su to klubovi koji ih zovu? Mi smo u naše vreme išli stepenik po stepenik, a pare će doći. Sada si došao u situaciju da on razmišlja da li želi da igra za reprezentaciju. Nebitno da li si kadet, junior… Čekaj, bre, druže, zar ima nešto vrednije od toga da igraš za reprezentaciju? Ali za to su krivi roditelji koji ih huškaju i koji nikada nisu igrali košarku, misle da znaju, a nisu držali loptu u ruci. I naravno, najgori su menadžeri koji truju tu decu i kažu: ´Ma daj, pusti ti Gurovića, on nema pojma, ne zna da te iskoristi. Slušaj ja ću da ti kažem´. Ja koji pijem kafu svaki dan u kafiću i koji sam tata, ja ću da ti kažem kako to ide. I naravno dete će poslušati svoju mamu i menadžera pre nego mene. Jer ko sam ja, razumeš? I to tako ide. I tako jedan, tako drugi, peti…"

A kako se ponašao Pau Gasol sa 18 godina?
"Dolaze kolima sa 18 godina na trening… Brate, ja kada sam bio u Barseloni, Pau Gasol je imao 18 godina i išao je autobusom. Pa sa 20 godina je otišao u Memfis. A ko je Pau Gasol? I Navaro isto. I kakvi su i dan-danas. Normalni. Staloženi. Sa Gasolom možeš da popričaš iako je ultra, mega giga zvezda. J…ga, to je tako".

Milan Gurović u ovom trenutku nema klub, ali je u proteklom periodu osetio svu težinu trenerskog poziva.
"Mislio sam da je teže biti igrač nego trener. Tako sam mislio dok sam bio igrač. Grdno sam se prevario. Ovo je jedan rudarski posao. Koji iziskuje da si bukvalno 24 časa van svoje porodice. Hajde to, to je manje bitno. Znate šta je problem? Problem je što svi vrhunski treneri ljudi imaju zdravstvenih problema. Svi do jednog imaju ugrađene stentove. Šećer imaju. Milion nekih problema. To je sve od stresa, od nerviranja, prevelikog naprezanja glave. Znate, onda se zapitam nekad da li je vredno uopšte da to radim? Ja to volim, a opet sa druge strane mnogo trenera, menadžera koji prave kombinacije... I ja imam problem što - i tu sam slab - a to je ulizivanje nekim ljudima. Svestan sam da sam tu slab, a bolje prolaze takvi. Imam mnogo dobrih drugara… Pa sam slušao kako gazda tog trenera pred svim igračima nagrdi i kaže mu svašta u lice... Ja sam tu jako slab. Nisam to trpeo ni kao igrač. I svestan sam da će me to kočiti u karijeri, ali ujutru kada se probudim pogledam se u ogledalo i kažem: ´Care, ali ti si car´. Nema tih para, nema toga što može da me... Čist sam pred sobom", rekao je Gurović.

ODRASTAO U 37 KVADRATA, PODSTANAR DO 14. GODINE, MALTENE - BOS

Priča oko ponašanja i odnosa današnjih mladih košarkaša prema životu i košarci odvela nas je i do rane mladosti našeg sagovornika. Da biste razumeli današnjeg Gurovića, treba i ovo da znate.
"Potičem iz radničke porodice, u 37 kvadrata smo živeli kao podstanari do moje 14 godine. Nema mame, tate... Sve što sam uradio, uradio sam sam. Patike nisam imao. Bio sam maltene bos. Mama mi jednom kupila ‘New balance’. To je kao neko ferarija sada da mi pokloni, mada ne treba niko ništa da mi poklanja. I pošto smo igrali napolju, menjao sam đonove kod jednog šustera komšije. Samo stavi nove đonove, zaheftaj i cepaj. I ja to kada pričam ovim igračima oni me gledaju kao da sam pao s Marsa. Je..., tako je bilo".

Današnji momci, i dobro je što je tako, nemaju ovakve probleme.
"Sada su dolazili recimo u Tursku, svaki od njih, sa po četiri para novih patika. Ja kažem momci nije problem, nemojte da mislite da sam ljubomoran. Povredićeš se majstore. Ne možeš da igraš u novim patikama. Ne možeš da ih za sedam dana koliko traje prvenstvo razgaziš care. Poslušajte me nešto, valjda sam nešto više prošao od vas. Ali ne... Jednostavno jak uticaj imaju menadžeri. To je veliki problem".

Da li će Gurović da traži angažman u Srbiji ili u inostranstvu?
"Uglavnom preko. Ovde je jako zatvoreno. Nema gde za nešto ozbiljno. Drugo, velika je tenzija. Pored svega što sam uradio kao igrač... Treba pohvaliti upravu Crvene zvezde. Za razliku od prošlih godina, kada su stalno menjali trenere na pet utakmica - hajde sledeći, hajde sledeći - sada su napravili pravi potez zato što su istrpeli Radonjića godinu-dve dana”.

PRVI BIH STAO U ZAŠTITU ŽELJKA OBRADOVIĆA

Nažalost, i dalje se provlači situacija posle pobede Crvene zvezde nad Fenerbahčeom kada se Željko Obradović žalio na povike sa tribina. Gurović je svakako neko ko je pozvan da to komentariše. Poznato je koliko je bio na udaru navijača Partizana. Ističe da nije bio u hali, ali ne odobrava ako su se povici ka Obradoviću zaista dogodili. I kaže da takve stvari moraju da iskorene. Što pre.
"Od 7.000 u Pioniru naći ćeš uvek 10 ljudi koji će da te vređaju. I to je neminovno. I to ne možeš da kontrolišeš. S druge strane, nije u redu da vređaju veličinu kakva je Željko Obradović. Ipak je on dao mnogo i za evropsku, a posebno za našu srpsku košarku. Dao je najviše. Nije u redu da čoveka vređaju, ja sam prvi koji bih mu stao u zaštitu. Takođe, moram da kažem i da nisam bio u hali, ne mogu da pričam, ali nije to tako delovalo, možda je to bila manja grupa, možda je zbog Bogdana... Možda ga je pogodila i utakmica što su izgubili. Jednostavno nije korektno ni sa jedne ni sa druge strane. Problem je što je ovo Balkan. Što je ovde mentalitet drugačiji. Malo zadrt. Ovde se neke stvari ne praštaju. Moraš da si odan, veran do kraja. Ljudi ne shvataju da je to posao kao i svaki drugi. Kao što vi možda sutra pređete u drugu redakciju, pa mi onda ne treba da sednemo na piće zato što ste prešli tamo... To ide iz generacije u generaciju, to mora da se izvadi iz korena. Igrao sam i u Grčkoj, u Turskoj gde su isto fanatici. I možeš da vidiš da sede zajedno navijač Fenerbahčea i Galatasaraja. Nije to ta tenzija. Ovde je to nemoguće. To bi moralo da se promeni pod hitno, međutim ne verujem da može u dogledno vreme".

Možda na sve to utiče i standard i kvalitet života...
"Bravo. Ima i toga. Ljudi nezadovoljni dođu i onda hajde da se istresemo na nekom igraču. Turci i ostali dobro žive. Izgubiš - nema veze, idemo dalje. Kod nas je to više od same košarke".

VOLEO BIH JEDNOG DANA LJUDI KAŽU ´ZNATE, OVO JE TATA VUKMANA I DIMITRIJA GUROVIĆA´. TO MI JE ŽIVOTNA ŽELJA. ONDA MOGU DA UMREM

Malo lakše teme. Kako Gurović provodi slobodno vreme?
"Ujutru odbacim klince. Onda idem u teretanu sa ženom. Ne dižem tegove, nego idem na traku. Tegove nisam voleo ni kao igrač, ma kakvi.  Ako sam negde zabušavao, onda sam tu zabušavao. Ali sam pošteno govorio trenerima da me oslobode te muke. Plašio sam se da ću se usporiti, nagruvati, izgubiti osećaj za šut. Dalje, viđam se sa prijateljima. Nemam hobi, ali volim da idem na pecanje. Međutim sada kako se zaledili i Sava i Dunav pa mi mrsko otići, ali čekam mart da otopli".

Neki trening kung-fua?
"A-ha-ha. Ne, to je ranije bilo. Išao sam bogami tri godine, međutim košarka je nadvadala u 12. godini. I mislim da nisam pogrešio”.

Na internetu se pojavio snimak kako njegov sin Vukman šutira 21/21 sa linije penala. Da li ćemo za 10 godina imati novog Gurovića u reprezentaciji?
"Iz vaših usta u Božje uši. Ja bih stvarno voleo. Sada ih prepoznaju po tome što su to sinovi Milana Gurovića. Voleo bih jednog dana ljudi kažu: ´Znate, ovo je tata Vukmana i Dimitrija Gurovića´. To mi je životna želja. Onda mogu da umrem".

Kako za sada idu stvari?
"Vukman trenira. Pokazuje talenat. Nije mi se to svidelo, moja ćerka ga je snimala, a on je završio na internetu. Ne volim da pričam o tome. Ako bude zaslužio - biće. Bavi se time. Samo da nije na ulici, da nisu na ulici. Da idu u školu. Engleski pod obavezno. Ako budu igrali - igraće. Ja sam tu samo da savetom pomognem. Sve je na njima".

Kao na tebi kada si krenuo iz 37 kvadrata.
"Evo da vam ispričam nešto. Prošlo leto odemo kod moje majke u Novi Sad. Živeo sam na Detelinari u garsonjeri u prizemlju, pa reko hajde momci da vas odvedem da vidite gde je tata živeo. Oni su prvo negodovali, ali sam uspeo. Namerno sam ih odveo da bi cenili šta imaju. Dođemo tamo, a tamo devojka na terasici. Ona me prepozna. Pita me otkud ja ispod njihovog prozora. Ja kažem: ‘Tu gde stojite Vi, tu sam nekada ja stajao’. Nije mogla da veruje. I onda ja pokažem stan momcima. Oni kažu: ´Tata, ovde ima samo jedna i po soba´. Ja im kažem: ´Vidite ovaj ćošak. Tu je nekada bio ne krevet već kauč. I tu smo ja i vaš stric spavali na krevetu. I bila je jedna bolja, feder je ispao, pa smo se gurali ko će da leži na njemu. Živa istina´. A oni aha - pa tata bio si siromašan. Tako je bilo. Šta da radim. Ali je važno da su shvatili i videli".

STAVIO BIH TETOVAŽU DRAŽE BLIŽE SRCU! TUKAO SAM SE TRI PUTA NEDELJNO

Kakav je Milan Gurović danas u odnosu na onog vatrenog sa parketa?
"Mnogo drugačiji. Mene ljudi drugačije shvataju. Obično misle da sam neki negativac. Da sam loš čovek. Pamte me kao igrača. Imaš igrače koje si morao da moliš da igraju, ja sam bio od onih kojima si morao da kažeš ´stani mali, je..., stani´. Previše sam imao životinjski nagon. On me je gurao, ali i pravio problem da ulazim u konflikt. Imao sam previše izraženu želju za pobedom. Gazio sam preko mrtvih da bih pobedio. A to sve vuče iz mladosti. Odrastao sam u delu grada koji je radnički, sirotinja. Imao sam bar dve-tri tuče nedeljno. Onako, odemo pa se potučemo iz dosade. Osmi razred. Pa dobiješ batine. Nekada daš. Tu sam očvrsnuo kao momak. Samo da sam imao nekoga da me koči. Da mi neko kaže ´nemoj da se tetoviraš, da radiš ovo ili ono´. Zašto. Zato što u Srbiji, sada gledam sa 42 godine, ljudi drugačije doživljavaju istetovirane. Gledaju te kao propalicu".

Kako je došlo do te čuvene tetovaže Draže Mihajlovića?
“Imao sam 25-26 godina. Slagaću te. To je onako nepromišljeno s moje strane. Ali ne žalim što sa istetovirao. Ipak, to mi je oduzelo mnogo toga u karijeri. Tipa, da su ljudi mislili da sam budala, ovakav, onakav. Na početku mi je smetalo, ali posle sam navikao i nisam obraćao pažnju na to. Sada bih to malo drugačije gledao na neke stvari”.

Da imaš ponovo šansu da biraš, to ne bi uradio?
“Naravno da bih. Samo bih ga stavio bliže srcu. A-ha-ha. Da se ne vidi. Ideš u Hrvatsku, tamo ovamo, pa da ne bude problema. Stavio sam ga na vidljivo mesto. Samo bih ga sada stavio bliže srcu”.

To što je bilo na vidnom mestu donelo je Guroviću dosta problema.
“Doživljavali su me ljudi kao idiota. Ne znam da li sam idiot. Sve što sam napravio… Nemam fakultet, ali govorim engleski, španski, grčki kao srpski. Mogu i da prevodim. Sutra ako nemam posla, ne daj Bože, biću prevodilac. Njihovo je da misle. Meni je bitno da moji drugari i meni drage osobe da znaju kakav sam ja. I ogledalo ujutru kada se probudim.To je ipak malo važnije nego neke druge stvari”.

To je, zapravo, najvažnije.

Priredili: Nenad Jovanović i Strahinja Klisarić