FANATIK: Mundijalski dnevnik jednog Škota

Pošto je Svetsko prvenstvo stiglo do kraja, pokušali smo da "guglanjem" nađemo neku zanimljivu priču iz Brazila, ali ne o favelama, fudbalu na pesku, sambi i guzama sa Kopakabane. O tome i sličnim temama nas je danima s mesta događaja izveštavao kolega Aleksandar Gligorić, a  mi smo pokušali da pronađemo nešto drugačije i – uspeli smo. Naišli smo na mundijalski dnevnik Endrjua Daunija, novinara i vernog navijača reprezentacije Škotske, koji se kroz zanimljive priče podsetio nekih svetskih prvenstava koja nikada neće zaboraviti. Neke turnire je ispratio uživo, neke preko TV ekrana, ali krenimo redom...

Endrju Dauni je rođen u Edinburgu, a od svoje 23. godine živi i radi u Latinskoj Americi. Sedam godina je proveo u Gradu Meksiku, gde je i počeo da se bavi novinarstvom, od 1993. do 1995. bio je na Haitiju i izveštavao o građanskom ratu u Port o Prensu, a od 1999. živi u Brazilu.

Pored političkih i ekonomskih tema, često piše i o svojoj velikoj ljubavi – fudbalu. Otuda i ovaj njegov dnevnik posvećen određenim Mundijalima...

1974. ZAPADNA NEMAČKA
– Moje prvo sećanje na Svetsko prvenstvo. Imao sam sedam godina i Škotska se kvalifikovala na Mundijal prvi put od 1950. Takmičenje smo počeli protiv Zaira i sećam se da je utakmica igrana u petak uveče. U grupi su bili još Brazil i Jugoslavija. Učiteljica nas je pustila kućama ranije da bismo stigli na prenos. Nikada neću zaboraviti koliko sam bio uzbuđen dok sam trčao kući da gledam Škotsku kako igra na Svetskom prvenstvu. Bio sam previše mlad da bih shvatao značaj takmičenja, ali sećam se da sam utakmicu gledao sa ocem u dnevnoj sobi. I sećam se da smo pobedili sa 2:0! Bio je to samo Zair, ali sledeći rival je bio Brazil i očekivanja su bila ogromna... A usledio je šok. 

1978. ARGENTINA
– Četiri godine ranije Škotska je postala prva selekcija koja je eliminisana s Mundijala, a da nije izgubila utakmicu. Bio je to klasičan škotski kraj – veličanstveni neuspeh, ali naviknuti smo na to... Na prvenstvo u Argentini smo se kvalifikovali, a Engleska nije. Zbog razlike u vremenskoj zoni utakmice su se igrale kasno uveče, tako da sam morao da se iskradam iz kreveta da bih ih gledao. Imao sam 11 godina i sve je bilo veoma egzotično, a posebno način na koji su Argentinci navijali. Sve vereme se čula neka galama i pesma, a sećam se da smo dugo po završetku Mundijala i dalje bacali iscepkane papiriće iz svezaka kroz prozor školskog autobusa uzvikujući "Ar-gen-tina, Ar-gen-tina".  I opet nismo prošli grupu, a ispali smo u velikom stilu. Posle poraza od Perua i remija s Iranom, pobedili smo Holandiju, kasnijeg finalistu.

1982. ŠPANIJA
– Bila je to posebna godina za sve zaljubljenike u fudbal. Godina Sokratesa, Zika, Falkaa i Sereza. Naravno, i Paola Rosija. Da budem iskren, zbog obaveza koje sam tada imao, nisam uspeo da odgledam mnogo utakmica, ali mi je ovo prvenstvo tek kasnije značilo u životu. Kada sam se preselio u Brazil, dosta sam pisao o njemu, a ima i jedna sjajna priča: Škotska je povela sa 1:0 protiv Brazila i dok su saigrači trčali da čestitaju Dejvidu Nareju na pogotku, jedan je ljutito upitao: "Zašto si to učinio? Sada će samo da se naljute!" Tako je i bilo, Brazil je slavio sa 4:1, a uz pobedu protiv Novog Zelanda i remi sa SSSR-om, Škotska je opet takmičenje završila u grupnoj fazi. Postoji još jedna anegdota, vezana za navijače Škotske i Brazila. Navodno, dve grupe srele su se na jednoj plaži u Španiji i rešile da odmere snage u fudbalu na pesku. Škoti su opet poveli sa1:0, ali je taj rezultat ovoga puta ostao nepromenjen, jer su do kraja konstantno šutirali loptu u more.

1986. MEKSIKO
– Ove godine prvi put sam se suočio sa izrazom "grupa smrti". Škotska je dobila Zapadnu Nemačku, Dansku i Urugvaj – dakle, dvostrukog šampiona, najperspektivniji tim Evrope i najtežeg rivala iz Južne Amerike. Imao sam 19 godina i većinu vremena provodio sam u pabovima koji su tada nudili besplatno pivo za svaki pogodak Škotske i primljeni gol Engleske. Nisu bili naivni, Škotska je u tri meča dala jedan gol, a Engleska primila samo jedan. Izgubili smo od Danske i Zapadne Nemačke, ali bi nam pobeda protiv Urugvaja donela mesto najbolje trećeplasirane ekipe i prolaz u drugi krug. I pored toga što je Urugvaj dobio crveni karton posle samo 55 sekundi igre, nismo uspeli da postignemo gol! Tragično. Tragično predvidljivo za Škotsku... Kada sam se preselio u Grad Meksiko, obišao sam sve stadione na kojima su se igrali mečevi. Stadion Asteka po meni je i dalje jedan od najboljih i najzanimljivijih na svetu. Sedišta su blizu akcije i gde god da si, imaš sjajan pogled. Uz to, akustika je odlična i stalno je galama. Godinama posle prvenstva imao sam priliku da intervjuišem Čarlija Batistu, Urugvajca koji je isključen posle samo 55 sekundi. Evo šta mi je rekao o tome: "Kada sam se vratio u svlačionicu, zatekao sam ekonoma koji je još sređivao neku opremu. Počeo je da viče na mene i da me zapitkuje šta ću ovde. Upozoravao me da utakmica uskoro treba da počne. Trebalo mi je nekoliko minuta da ga ubedim da je ona za mene već gotova".

1990. ITALIJA
– U maju sam dao otkaz i odlučio da putujem po svetu. Prvo što sam uradio kada sam stavio ranac na leđa i kupio Interejl kartu za voz, zaputio sam se u Italiju na Svetsko prvenstvo. Tri nedelje sam obilazio gradove, upoznavao ljude, uživao u hrani i piću. I fudbalu. Atmosfera je svuda bila sjajna, a posebno u Đenovi gde su naši navijači po ceo dan navijali na ulicama zajedno sa Šveđanima. I opet je Škotska bila tako blizu, a tako daleko! Izgubili smo od Kostarike, pa pobedili Švedsku, a onda golom u 82. minutu izgubili od Brazila. Pošto smo ispali, otišao sam u Napulj i tamo svedočio istorijskom golu za Kamerun protiv Kolumbije koji je Rože Mila proslavio čuvenim plesom uz korner zastavicu. Tih dana žonglirao sam pomorandže na ulici da bih imao dovoljno novca za picu i vino.

1994. SAD
– Prvenstvo je za mene bilo čudno iz mnogo razloga. Bio je to prvi Mundijal bez Škotske u 20 godina, što danas i ne zvuči tako čudno, ali tada jeste bilo. Čudno mi je bilo i to što sam tada živeo na Haitiju. Život tamo bio je uzbudljiv, ali ne i lak. Normalno, struju bismo imali osam sati dnevno, ali mesecima uoči Svetskog prvenstva još ređe. Vlasti su znale da moraju da prenose svaku utakmicu Mundijala kako ne bi izbio haos, pa su dodatno pojačale štednju struje pre početak turnira. Kada je Mundijal počeo, događale su se potpuno neočekivane stvari. Haićani vole fudbal i uglavnom navijaju za Brazil, Argentinu i afričke reprezentacije. Iako je vojska zabranila masovna okupljanja na ulicama, morala je da "okrene glavu" kada je Brazil pobedio prvi meč. Hiljade ljudi su izašle napolje da proslave, čak se od radosti pucalo u vazduh. Sećam se da sam tokom jedne utakmice bio na ručku sa ambasadorkom Venecuele. Bilo je mirno nedeljno popodne kada se odjednom začula galama iz okolnih favela. Na Haitiju to uglavnom znači da je došlo do nereda i ona se prestravila, ali ja sam ovoga puta znao da je neko postigao gol. Pošto Škotska nije učestvovala na turniru, nisam imao za koga da navijam. A kako ni Engleska nije bila tu, nisam imao protiv koga da navijam.

2014. BRAZIL
– Dočekao sam turnir pomešanih osećanja: oduševljen što ću izveštavati sa tako velikog takmičenja, ali i razočaran zbog neodgovornog pristupa Brazilaca čitavoj organizaciji. Toliko obećanja je prekšeno... Ali 99 odsto svetske populacije ne interesuje da li je Brazil izgradio metro koji je obećao ili da li su aerodromi i dalje u rekonstrukciji ili da li postoje nove autobuske linije... Ovog leta bitan je fudbal! Iako sam odavno izgubio veru u fudbalere, koji su postali produkti bogatih marketinških kompanija, jedan igrač uspeo je da mi vrati veru u njih. Bio je to David Luiz... Nalazio sam se u grupi od 30 novinara koji su čekali da postave pitanja reprezentativcu Brazila. Kada je izašao pred nas, uobičajeno, nastao je metež. Galama i guranje sa svih strana. U horu sa ostalim kolegama i ja sam uzviknuo svoje pitanje. Očigledno nešto glasnije od većine, ali istovremeno sa jednom devojkom. Luiz me je pogledao, zatim i nju, a onda se okrenuo ka njoj i počeo da odgovara. Pomislio sam "stativa", umalo da dobijem svojih "pet minuta", ali ništa. Međutim... Kada je odgovorio na tri pitanja koleginice, usledila je nova galama, ali je Luiz podigao prst, okrenuo se ka meni i rekao: "Izvolite". Bio sam zaprepašćen, skoro i da sam zaboravio šta sam hteo da ga pitam...