Dan kada su Vengerovi momci postali Nepobedivi (VIDEO)

Sećanje navijača Arsenala na 15. maj 2004. godine nikada neće izbledeti. Priča o neverovatnoj ekipi koja je imala sve atribute reči “tim“ počela je u finišu sezone 2002/03. Arsenal je pred svojim navijačima izgubio od Lidsa i time direktno prepustio trofej Premijer lige Mančester Junajtedu. Očajanje igrača u svlačionici legendarnog stadiona bilo je neizdrživo. Veliki rival je vratio pehar u svoje vitrine, a Arsenalovi igrači, neuspeli u pokušaju da odbrane tron, doživeli su težak psihološki udarac. Tek, oporavak je bio poprilično izvanredan.

U londonski klub su u leto 2003. stigli Jens Leman, Joan Đuru, Gael Kliši i Sesk Fabregas. Pojačali su konkurenciju u već snažnom kolektivu, predvođenim golgeterom Tijerijem Anrijem, holandskim mađioničarem sa “desetkom“ na plećima Denisom Berkampom i neustrašivim Patrikom Vijerom. Odlazak Dejvida Simana u poznim godinama u Mančester Siti i nekolicine igrača na pozajmice nisu odavali utisak da se nešto bitno dešava u timu.

Zvanična sezona je počela kako se prethodna završila – gorko. Porazom u Komjuniti šildu od istog rivala koji je im je preoteo titulu prvaka Engleske, Mančester Junajteda, postavljala su se pitanja ima li Arsen Venger snage da njegove igrače preobrazi u pobednike. Sreća je Tobdžijama konačno počela da se osmehuje u šestom kolu, upravo na gostovanju kod Crvenih đavola. Rud van Nistelroj je u završnici meča raspalio po lopti sa penala. Prečka Lemanovog gola se tresla poput one Mijatovićeve u Francuskoj. Remi bez golova je sačuvao prvu poziciju, ali i niz mečeva bez poraza na koji niko nije ni smeo da obrati pažnju u tako ranoj fazi prvenstva.

Na čelu tabele uspeli su da se održe i do Božića i “Boksing deja“. U prvom meču nove godine, remizirali su na Gudison Parku u Liverpulu, a onda su pokazali za šta su spremni. Niz od devet pobeda je značio da je Arsenal više od dva meseca ređao isključivo pobede. Padali su među njima i Mančester Siti, Čelsi i Aston Vila, sve do novog susreta sa Junajtedom. Hajberi je ostao neosvojiv posle novog remija, a Arsenal je i dalje bio neporažen sa osam mečeva do kraja šampionata.

Britanska štampa je imala o čemu da piše. Stupci su bili puni hvale za lepršavi Arsenal. Čvrsta odbrana, kojom je komandovao Sol Kembel, delovala je neprobojno. Proturiti dva puta loptu u mrežu Tobdžija bila je retko dopuštani eksces protivničkih igrača. Sredina terena je bila “natopljena“ kvalitetom. Dueli Vijere su prštali na sve strane, probojnost Fredija Ljungberga i kreativnost Robera Piresa hranila je “aždaje“ koje su terorisale protivničke odbrane. “Neleteći“ Berkamp često nije bio od pomoći u Ligi šampiona, ali mu to nije smetalo da lucidnim potezima zaduži engleske stručnjake i navijače Arsenala. Nije se moglo reći da je pravi napadač, a termin “polu-špic“ je bio dovoljno neprikladan za njegovu igru. Rezultiralo je sve “Berkampovom desetkom“, kako su mediji prozvali ulogu koju je imao u timu. Tijeri Anri je već bio prvi strelac lige prethodne sezone. Bio je na putu da ponovi taj podvig.

Porazi u polufinalu FA kupa od Junajteda i četvrtfinalu Lige šampiona od Čelsija nisu pokolebali Vengerove momke. Petarda na Hajberiju protiv tima koji im je prethodne sezone uskratio titulu, Lidsa, bila je slatka osveta. Ipak, najslađe je tek dolazilo. Odlazak u komšiluk, na Totenhemov Vajt Hart Lejn, imao je najbolji mogući ishod. Robi Kin jeste uspeo da u dubokoj nadoknadi vremena spreči trijumf Arsenala, ali ne i da odloži slavlje. Tobdžije su remijem obezbedile titulu na terenu najljućeg rivala, rugajući se navijačima Pevaca trofejom koji na svom stadionu nisu videli pola veka.

Pehar je bio u vitrini, šampanjac uveliko popijen. Misli čitave fudbalske javnosti bile su okrenute na Arsenalova preostala četiri meča i 360 minuta koji su ih delili od najveličanstvenije sezone u engleskom fudbalu. Igrači su, i sami priznajući, osećali ogroman pritisak iako su se već zvali šampionima Engleske.

U London je stigao Birmingem, tim iz sredine tabele koji je želeo da pokvari slavlje. Bili su veoma blizu da u tome uspeju, ali je Arsenal istrajao u teškom meču bez golova i bio prezadovoljan da ostaje neporažen i nakon tog susreta. Usledio je Portsmut koji je imao prednost na poluvremenu ali Hose Antonio Rejes je doneo treći uzastopni nerešeni rezultat. Prebrodivši ove teške utakmice, u kojima su lako mogli da bace niz vodu ono što im je postala opsesija nakon remija sa Totenhemom, pobedili su Fulam na Krejven Kotidžu.

Lester je u London 15. maja 2004. godine stigao kao tim koji će narednu sezonu provesti u Čempionšipu i poslednja šansa da ostanu upamćeni je bila da se jednom pobedom na oproštaju od Premijer lige obriše naporan rad Arsenala. Golom Pola Dikova, Lisice su na poluvreme otišle sa prednošću. Utišani navijači su posle gola Anrija sa bele tačke ponovo povratili entuzijazam, a pečat na perfektan skor 26-12-0 stavio je Vijera i okončao zebnju svih onih koji su navijali za Arsenalovu sezonu iz snova.

Retki su bili ljubitelji fudbala koji u tim trenucima nisu makar simpatisali momke u crveno-belim dresovima. Sa lakoćom su nizali pobede i igrali na najlepši način. Bilo je nešto romantično u tom timu sa Hajberija, a grč je bila strana reč u opisivanju njihove igre. Pojedini novinari u Engleskoj će kasnije primetiti da su članovi ove generacije na terenu bili fajteri, ali i dalje džentlmeni. Bili su čvrsti i beskompromisni, ali bez prljavih igrarija. Neke utakmice su već napola dobijali i pre izlaska na teren, uterujući strah u noge protivnika, svesni da igraju protiv ekipe kojoj niko ne može ništa. I kao takvi će ostati upamćeni.

Piše: Nebojša Marković;
Foto: Action Images.