Da Berlinski zid nije pao… Kros i Šmelcer “ne bi imali s kim da igraju”

Izjava Franca Bekenbauera ostaće zapamćena. „Bićemo nepobedivi”, rekao je tadašnji selektor Nemačke komentarišući ujedinjenje zapadnog i istočnog dela sada evropske supersile. Jirgen Klinsman i Lotar Mateus, već tada vladari fudbalskog sveta, dobili su sjajno društvo u likovima Matijasa Zamera, Ulfa Kirstena, Tomasa Dola…

Četvrt veka kasnije doprinos igrača sa i dalje zapostavljenog istoka sveo se na Tonija Krosa. Momak rođen u Grajsveldu na krajnjem severoistoku zemlje bio je jedini predstavnik bivšeg DDR-a koji je učestvovao u pokoravanju sveta na Mundijalu u Brazilu. Objektivno, samo su još Rene Adler i Marsel Šmelcer imali realne šanse da se umuvaju u najbolji tim ujedinjene Nemačke, ali ih je Joahim Lev precrtao pre početka turnira. Volfzburgov Maksimilijan Arnold doduše sve više skreće pažnju na sebe.

Prostor na kojem živi nešto manje od 15 nemačke populacije nije adekvatno zastupljen u nacionalnom timu. Ali nema tu govora o diskriminaciji. Fudbaleri iz istočnog dela Nemačke jednostavno nisu taj kalibar.

Naučen da živi u komunističkom uređenju, istok se nije najbolje snašao posle pada Berlinskog zida. U Bundesligi nema svog predstavnika, u nacionalnom timu sve manje igrača. Na Mundijalu 1998. bilo ih je petorica, 2002. čak sedmorica, 2006. četvorica. Sada samo Kros.
„Ujedinjenje Nemačke je nešto najgore što je moglo da se desi istočnonemačkom fudbalu”, rekao je svojevremeno Dol.

I pogodio u metu. Kako vreme odmiče sve je manje igrača koji uspeju da doguraju do najboljih dvadesetak. Ne tako davno uspevali su Oliver Nojvil, Marko Remer, Rene Šnajder, Štefan Bajnlih, Robert Enke, Jens Jeremis, Karsten Janker, Tomas Linke, Jorg Beme, Bernd Šnajder, Robert Hut, Tim Borovski i pre svih Mihael Balak.

Danas u klubovima sa istoka nema uslova za razvoj mladog fudbalera. Uostalom, u Bundesligi ih nema, u Cvajti samo tri. Zato još u tinejdžerskim danima beže na zapad. Toni Kros je Hanzu napustio sa 16 godina, Šmelcer je iz rodnog Magdeburga otišao sa 17, Rene Adler iz Lajpciga sa 15.

Ni budućnost ne izgleda svetlo. U selekcijama U21 i U19 samo je Leonardo Bitenkurt, sin Brazilca i igrač Hanovera ponikao u Energi Kotbusu, sa istoka (iz Lajpciga).

Fudbalski savez Nemačke nije pomogao. Kritičari će reći da je potpuno zanemario istočni deo. Od pada Berlinskog zida reprezentacija Nemačke samo sedam puta je igrala na istoku zemlje. Koliko i u Kajzerslauternu samo primera radi.

Pitamo se dakle – kako bi danas izgledala reprezentacija Istočne Nemačke? I u pomoć pozivamo specijalizovani sajt bundesligafanatik.com, koji je sastavio ovakvu ekipu.

Na golu Ralf Farman, koji je sa 14 godina napustio Hemnicer i potpisao za Šalke, na desnom beku Toni Jančke, koji je iz Drezdena otišao sa 16 leta i sada je standardan u timu Borusije Menhengladbah. Štoperski tandem bi čini iskusni veteran Rene Klingbajl (33) iz Ercgebirg Auea i Robert Hut, defanzivac Stouka, na levom beku Marsel Šmelcer iz Borusije Dortmund.

Okosnicu veznog reda činili bi Kros i Arnold, na desnoj strani bi operisao Bitenkur, na suprotnom delu terena Tobijas Verner iz Augzburga, a u napadu Nils Petersen, nekada najbolji strelac Cvajte, a sada golgeter Verdera – istina ne baš u pravoj formi – i Roni Kenig iz Darmštata.

Na klupi Adler (HSV), Klemens Fric (Verder), Štefan Kučke (Padeborn), Torsten Matuška (Energi Kotbus), Niki Adler (Sandhauzen), Robert Teše (Notingem Forest), Tom Štarke (Bajern Minhen) i Feliks Kros (Verder).

Ne deluje zastrašujuće. Opet, Nemci su to. Teško da bi oni propuštali velika takmičenja.

Opširnije o propasti istočnonemačkog fudbala moći ćete sledeće nedelje da čitate u popularnoj MOZZART rubrici Premotavanje Predraga Dučića.

(FOTO: Action Images)