Čudan tip, ali zna posao: Specijalista za neuspeh, Rekreativac, imigrant, treninzi u Central parku i pitanje - mogu li da budem trener?

Nema tog čoveka koji ga u Meksiku voli. Bar je tako bilo do danas. Popeo se na glavu navijačima zbog čestih rotacija, novinarima jer nikako nisu mogli da „prokljuve“ sastav, kompletnoj javnosti zbog specifičnog načina igre. A onda je Huan Karlos Osorio podigao ruke, šakama formirao srce i sa terena stadiona Lužnjiki u Moskvi poslao srce nasledicima Asteka.

Pobeda nad Nemačkom biće, sva je prilika, dovoljna da se amortizuje gnev Meksikanaca prema selektoru koji tri godine tera po svom i u takvom načinu vođenja tima stiče neprijatelje van terena. No, na njemu mu ekipa veruje, pa ni sami Sombrerosi ne mogu da se načude čime je to rođeni Kolumbijac ušao pod kožu igračima, da mu svi do jednog veruju. I da niko za ove tri godine koliko je na klupi niko ružnu reč iz svlačionice o njemu nije rekao.

A mogao je. Naročito posle sramotnih 0:7, 19. juna 2016. u četvrtfinalu jubilarnog 50. izdanja Kopa Amerika, kad ga je u Santa Klari počistio Čile (0:7).
„Sramota me je. Dugujem izvinjenje meksičkom narodu. Pogrešio sam u svemu. Samo da znate, razlika između nas i Čileanaca nije baš sedam golova. Donekle mi je i drago što se ovo desilo, jer sad moram da spremim plan odbrane u vanrednim situacijama“, govorio je tad Osorio.

Alternativni plan je prfunkcionisao. Ne samo da je superiodno doveo Meksiko na Mundijal, nego je na otvaranju Grupe F u Moskvi tukao aktuelnog prvaka sveta (1:0), sa čak šestoricom fudbalera iz sastava koji je pretpreo tu rezultatsku katastrofu (Očoa, Moreno, Lajun, Gvardado, Čičarito i strelac odlučujućeg gola Lozano).

Potvrda da su njegove reči od pre dve godine imale smisla. Jednako kao i one izgovorene juče, pred duel sa Pancerima:
„Igraćemo iz ljubavi prema pobedi, a ne iz straha od poraza“.

Važno je istaći da je baš posle brodoloma na Kopa Amerika Osorio zapucao u Argentinu. Na sastanak sa Marselom Bijelosom, koga smatra jednim od najboljih trenera ikada, divi se njegovim metodama i načinu prevazilaženja teških situacija. Otišao je na neku vrsti hodočašća, jer je popularni Ludak vodio Argentinu na Mundijalu 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, gde su Gaučosi slovili za prvog favorita, a onda su ispali u grupi. Bijelsa je i te trenutke prevazišao i, na primer, samo dve godine kasnije postao olimpijski šampion sa svojom selekcijom, tako da je svaka njegova reč bila delotvorna.

A kakva je javnost u Meksiku možda najbolje svedoči da je Huanu Karlosu Osorio nadenula nadimak - specijalista za neuspeh. Kao, na primer, Žoze Murinjo Arsenu Vengeru. Razlozi su poraz od Jamajke na Zlatnom kupu (0:1), pa ubedljivih 1:4 sa Nemcima na lanjskom Kupu konfederacija.

Samo, Osorio je naučio da se bori. I da nikad ne odistaje. Da veruje idejama. Tome ga je naučio život. Njegov otac je bio medicinski radnik, ali je zbog loših uslova života u mestu Santa Rosa de Kabal pregebao u Sjedinjene Američke Države. Nelegalno, naravno. Nije ni prvi, ni poslednji. U novoj sredini Huan nije mogao da se posveti fudbalu kao zabavi, iako ga je trenirao u domovini i bio prosečan igrač i trener u začetku. Morao je najpre da zaradi, tako što je fizikalisao. Strast za fudbalom ga nije napuštala, pa je u slobodno vreme organizovao treninge za imigrante u njujorškom Central parku. Uglavnom građevince. I sve uredno zapisivao u sveske. Taktičke šeme, način igre, ko je koliko spreman i ostale sitnice.

S obzirom da niko od njih nije imao papire, bilo je i komičnin situacija u kojima su se svi skupa razbežali po parku kad bi naišla policija. Ni tad Osorio nije digao ruke. Štaviše, svakog dana je odlazio u Metro Stars (današnji Njujork Red Buls), raspitujući se da li je pomenutom klubu potreban trener. I svaki put bi  ga sačekao odgovor „ne“. Sve dok posle dve godine upornog zapitkivanja čelnici nisu odlučili da mu pruže šansu.

Pozvali su ga na razgovor i ostali zapanjeni kad je Osorio pred njih prosuo sveske sa taktičkim zamislima. Iste one kojima je obučavao građevince iz Kolumbije, Perua, Hondurasa, Meksika... Bili su pčinjeni njegovom energiojom, strašću, ambicijom. Dali su mu šansu. U međuvremenu je rešio da se usavršava, pa je posećivao treninge Čikago Bulsa, pojedinih hokejaških i NFL timova.

Vodio je računa o svemu. Od ishrane do postavke igrača na terenu. Sticao je njihovo poverenje. Čak i ako bi napadača stavio na beka, a vezistu preselio u napad. Napredovao je. Toliko da je posle Njujorka dobio poziv da se obropa u Mančester Sitiju pre nego što je ogroman novac sa Bliskog istoka stigao na Etihad. Bio je pomoćni trener, blizak igračima o čemu je kasnije svedočio i Šon Rajt Filips.

A kad imaš poverenje igrača imaš sve. Spremni su da „umru“ za tebe. Otuda ne bi trebalo da čudi kako su na Lužnjikiju kao navijenu trčali Moreno, Lozano, Čičarito, Vela... Za svog Rekreativca, kako su ga potcenjivački, davno, još na početku karijere, častili mediji u Kolumbiji, zbog neobičnih trenerskih metoda.

Neobične možda jesu, ali su za Nemce bile van domašaja. Otuda 1:0 i poruka ljubavi meksičkom narodu.

Istom onom koji je hteo da mu skine glavu pre dve godine.

FOTO: Action images