Car Igor u partiji ruskog ruleta - danas je škljocnulo

Biti golman nije lako, a biti golman u Rusiji je još teže...  Odmah slede poređenja sa najvećim u istoriji Lavom Jašinom i još jednom legendom Rinatom Dasajevim. Taj pritisak je sagoreo mnoge jer je Jašin u fudbalskom svetu Rusije nešto poput božanstva i nemoguće je ispuniti očekivanja koja bi golmanima bila nametana. Takvo breme već 14 godina nosi Igor Akinfejev. Uspešno ili ne, teško je oceniti... Ne zna ni on. Mada je danas možda ta životna vaga prevagnula na ovu prvu stranu. 

Bilo je dana kada su se Rusi kleli u Akinfejeva, ali je bilo i dana kada su želeli da ga više nikad ne vide na golu reprezentacije. On je sve izdržavao stoički, nisu ga doticali ni pohvale, ni kritike. Sa onom ledenom facom je delovao kao neko ko je tu samo da radi svoj posao i da se neće ljutiti ni kada mu kažu da je višak. Možda bi tada osetio i olakšanje. Ali previše je voleo Rusiju da sam kaže dosta. Preveliki je takmičar da bi se sam povukao. Previše je srastao sa tom odgovornošću kada je kao 16-godišnjak stao na gol CSKA i kada je kao 18-godišnje čudo od deteta stao na gol Rusije. Saživeo se sa pritiskom. Sve je podnosio muški i nije nikome odgovarao...

Ali danas je i on proključao kada je nogom uhvatio šut Aspasa. Danas je za sva vremena kupio Rusiju i postao njen fudbalski Car. Već 15 godina brani gol Baćuški, od četvrte godine brani za moskovski CSKA i nikada do danas nije bio toliko poštovan i cenjen, nikada ga cela nacija nije kolektivno obožavala kao danas kada je Rusiji doneo najveću pobedu od njenog osamostaljena. Možda zato što je cele karijere za njega važilo „da može da odbrani nemoguće i da primi nemoguće“. Nikada nije bio tip golmana koji „brani ono što se brani“. Kod Akinfejeva nema ravnoteže...

Dok su Rusi preko dva sata disali na škrge, pokušavali da se izvuku iz zagrljaja španske tiki-take i čekali penale, on se pripremao za konačnu odbranu Moskve i Rusije...

Preko 120 minuta fudbala protiv Španije je Akinfejev čuvao mrežu mirnom, a onda je na penal ruletu zasenio možda i najboljeg golmana sveta Davida De Heu i sa dva odbranjena penala posalo Španiju kući, a Rusiju u četvrtfinale u koje ni 90 odsto Rusa nije verovalo. Realan domet ove skromne ekipe je bio da prođe grupu, a da onda poklekne protiv Španije ili Portugalije, u zavisnosti kojeg od dva rivala sa Pirineja mu žreb dodeli.

Jedina šansa koja je Rusima davana protiv Španaca je bila da se nekako odbrane, dovuku se do penala i onda zaigraju rulet. Ali opet, ko bi si u toj situaciji kladio na Akinfejeva pre De Hee? I tada su Španci bili favoriti. Makar je tako trebalo da bude...

Ali lepota Mundijala, a pogotovo ovoga u Rusiji, je što se ne dešava sve baš onako kako bi trebalo, što Koreja da Nemcima gol u 90, što se dva najbolja igrača sveta ipak razotkriju da nisu vanzemaljci i da su im potrebni saigrači, što srce u junaka bije bitku pre svetlog oružja, što odbrana sa nožem u zubima može da prevagne nad 1.000 i kusur pasova...

I što sudbina ipak malo umeša prste i promeša karte u okršaju dva golmana kao što su Akinfejev i De Hea, pa najveća golmanska zvezda današnjice napusti Mundijal sa 10 primljenih golova iz 11 šuteva u okvir gola?!

Odbranjenim penalima Kokeu i Jagu Aspasu, pre toga i šuteva Inijeste, Rodriga i ostalih španskih osica, Igor Akinfejev je reprezentaciji Rusiji posle 10 godina opet okačio etiketu „ozbiljna“. I tada je on branio, i tada su Rusi bili iznenađenje dok ih nije samlela španska tiki-taka i najavila dominaciju svetskim fudbalom. Danas je Akinfejev dočekao osvetu i poslednje članove te generacije poput Inijeste, Silve i Ramosa poslao u istoriju reprezentativnog fudbala. Sa njihovom generacijom je završeno. Bar što se Mundijala tiče.

A u međuvremenu je moskovsko dete preguralo svašta preko glave. Od te „streljane“ protiv Španaca u polufinalu EP do današnjeg penal-ruleta. Često je sudbina sa njim igrala ruski rulet. I često bi znao i sam sebe da upuca na tom ruletu. Danas metak nije izleteo, samo je nešto škljocnulo..

Pre samo četiri godine je bio predmet strašnih i nepristojnih kritika u Rusiji. Od tadašnjeg Kapelovog tima se očekivalo da iznenadi u Brazilu, ali su potpuno podbacili, a ponajviše Akinfejev. Ispustio je loptu protiv Koreje, a potom je protiv Alžira katastrofalno reagovao, promašio loptu i poslao Ruse kući. On i Kapelo su se kasnije žalili da je kriv laser kojim su ga navijači ometali...

Laser je posle toga nacrtao metu za pljuvanje na čelu Igora Akinfejeva. U domovini su ga provlačili kroz blato i tražili novog golmana. Ipak, Kapelo, a potom Slutski su ga zadržali kao broj jedan. Istina, nisu ni imali neki izbor u slaboj konkurenciji ruskih golmana. U međuvremenu je Akinfejev bio i žrtva neprijateljske atmosfere u Podgorici kada je pogođen bakljom u glavu i kada je dobio više sažaljenja nego prekora. Ipak, na terenu se ništa nije menjalo. Usledilo je još jedno rusko razočaranje na EP u Francuskoj i vruć krompir je završio u rukama Stanislava Čerčesova, nekada dobrog golmana koji nije mnogo obećavao ni kao trener.

Brkati stručnjak je doneo neku vrstu mirnoće u reprezentaciju, a Akinfejev je kod njega dobio neograničeno poverenje i kapitensku traku. Na generalnoj probi za Mundijal, na Kupu konfederacija prošlog, Čerčesov i Akinfejev su se opet našli pod rafalnom paljbom kritika. Rusija je ispala u grupi, a dva najveća krivca su bili selektor i kapiten kojeg su okrivili za oba primljena gola protiv Meksika u odlučujućoj utakmici.

Rusija je godinu dana pred početak Mundijala na njenom tlu bila unapred prežaljena kao reprezentacija koja neće uraditi ništa. Niti su imali igru, niti igrače koji obećavaju, niti selektora, niti ambijent... Ocenjeni su kao generacija koja je svoje šanse prokockala, a Akinfejev je bio jedan od onih od kojih se tražilo da mlađima ustupi mesto.

Ništa bolje mu tih godina nije išlo ni u klupskoj karijeri. Postao je negativan rekorder u Ligi šampiona po broju uzastopnih mečeva na kojima je primio gol, imao je tragična izdanja kao naprimer protiv Volfzburga, ali i blistava u kojima je oživljavao CSKA. Setite se samo šta je nedvano odbranio Le Taleku i Radonjiću protiv Crvene zvezde... To što je godinama unazad bio najbolji golman lige i donosio titule CSKA se shvatalo kao nešto normalno, ali je zato svaki kiks u Evropi stavljan pod posebnu lupu. Dobre stvari su se manje isticale nego loše. To je golmanski život. 

Sa takvim raspoloženjem u javnosti, skepsom i nepoverenjem svih oko njih, Rusi su možda i nesvesno skinuli pritisak sa leđa. I počeli da igraju fudbal! Rusija je u mečevima protiv Saudijske Arabije, Egipta, pa i u Urugvaja zapravo igrala fudbal. Nešto što nije radila već 10 godina već se mučila i igrala neki negledljiv sport koji se fudbalom zvati ne može. Došlo im je u glavu, pa su protiv slabijih od sebe napadali i pokušavali da iskoriste kvalitet Golovina, Dzjube, Čeriševa, a protiv jačih se branili polažući nade ponajviše u Akinfejeva.

Uoči moskovske bitke na njemu neprijateljskom Lužnjikiju, Akinfejevu se smešila sudbina kao pre 10 godina na stadionu Ernst Hapel u Beču. Očekivalo se da ga Španci izrešetaju...

Ali Rusi ne padaju u Moskvi. To im nije u tradiciji. Ovoga puta je junak bio njeno dete Igor. Kao kada je sa 16 godina na debiju za Armiju odbranio penal protiv Krila Sovjetov i najavio da je poseban dečko, tako je danas odbranio penale Kokea i Aspasa, odbranio Moksvu i Rusiju pred naletom španske armade i zauvek kupio ljubav od Kalinjingrada do Vladivostoka. Na ovaj momenat je čekao 15 godina... Zapravo ceo život.

Otkako je sa četiri godine već na drugom treningu u CSKA postavljen ispred mreže koju je danas začarao. Igor Veliki.

(FOTO: Action images)