CAPUT MUNDI: Kome se povraća kad žene progovore o fudbalu?

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Vanda Nara možda neće izaći kao pobednica u sporu sa Interom i verovatno će se njena menadžerska karijera u fudbalu završiti na brizi o interesima svog supruga Maura Ikardija, ali će ući u istoriju kao žena koja je otvorila poslednja vrata koju su muškarci čuvali ljubomorno: eksklzivno pravo da pričaju o fudbalu na kompetentan način. Znate, priče o taktici, formacijskim postavama, vođenju timova, korišćenju zamena, visokom presingu, katenaču, markacijama, itd.

Svojim iskrenim, ali nepromišljenim i muško-šovinističkim izjavama, Fulvio Kolovati i Bili Kostakurta su definitivno otvorili vrata i omogućili nepovratno izdvanje državljanstva ženskom pogledu na fudbal. Italijanske fudbalske legende, prvak sveta iz 1982. godine i član čuvenog Milanovog tima na prelazu između 20. i 21. veka, su insitnktivno reagovali u televizijskim emisijama, kako bi potvrdili dogme koje su dominirale fudbalom od njegovog nastanka. Vulkanska pojava Vande Nare i njeni medijski klizeći startovi iziritirali su u dobroj meri bivše fudbalere koji popunjavaju partere televizijskih i radio emisija.
„Kada čujem žene kako pričaju o taktici dođe mi da povraćam“, rekao je Kolovati čija je supruga inače sportska novinarka. Otežavajuća okolnost za nekadašnjeg halfa Azura je što je to izgovorio na nacionalnoj državnoj televiziji RAI. Nešto mlađi half, iz dana kada se još igralo sa liberom i halfovima, Bili Kostakurta je na Skaju planuo:
„Ako bi moja žena pričala javno loše o mojim klupskim drugovima ja bih je izbacio iz kuće“.

Zli jezici bi rekli Bili ima iskustva i zna o čemu priča. U velikom Milanu Ariga Sakija, sa trijom Holanđana Rajkard-Gulit-Van Basten, bila je javna tajna o vezi supruge Franka Barezija sa jednim od dva tamnoputa Holanđanina. Priče koje su dobile svoju potporu kada se rodio Edoardo, Barezijev sin, sa mnogo tamnijim tenom, eufemističi rečeno, od svojih roditelja. Bila su to druga vremena, nije bilo društvenih mreža, pametnih telefona i interneta, a maksima Endija Vorhola o 15-ominutnoj slavi za svakoga zvučala je još uvek futuristički.

Kostakurta i Kolovati su postigli spektakularne autogolove: hteli su da ućutkaju žene, a svojim izjavama su im otvorili sva vrata. Podigla se takva prašina da više nikome neće ni prostrujati glavom da ospori pravo ženama da iznose sudove čak i o sitnim taktičkim detaljima.

U Italiji ekonomskog buma, iz šezdesetih godina prošlog veka, pesma Rite Pavone “La partita di pallone” - u kojoje se devojka žali dečku što je ostavlja svake nedelje samu jer ide da gleda fudbalsku utakmicu i neće nikada da je povede sa sobom - je bila veliki hit. A bila je i verno predstavljanje realnosti: fudbal je bio zabranjena teritorija za pripadnice lepšeg pola.

Žene su tek u poslednje dve decenije prošlog stoleća počele da se pojavljuju u većem broju na stadionima. Televizija i rast popularnosti fudbala su omogućili stidlijvo otvaranja kapija za devojke, mlađe i starije.

Godinama se na italijanskoj televiziji gajio prototip da u svakoj fudbalskoj emisiji mora da bude lepa, atraktivna i dugonoga devojka sa izazovnim dekolteom, čiji je zadatak bio da se osmehuje kada uđe u kadar kamere i “zavodno” najavi reklame. Drugim rečima bile su lutke koje za dva, dva i po sata programa, par puta kažu “pubblicita”(reklame). Generacije Italijana su odrasle gledajući na malim ekranima komitive novinara i bivših fudbalera kako u prisustvu jedne lepotice debatuju o fudbalu kao da se radi o životno važnim pitanjima.

Kada su se pojavile sportske televizijske novinarke na prelazu iz jednog u drugi vek njihova uloga nije nikada išla dalje od predstavljanja gostiju i postavljanja najbanalnijih mogućih pitanja. Naravno, uvek su imali muškog kolegu “tutora”, koji je imao ulogu “nadzornika” čak i kad je formalno bio drugi voditelj.

U međuvremenu su žene osvojile stadione i više se nisu žalile svojim muževima i momcima što ih ne vode na stadionu. Idu sada same, a ovdašnja muška populacija je pronašla novi izgovor da se pobegne od supruga i verenice: mali fudbal i tzv.kalčoto (igra se sa osam igrača na terenu dimenzija između malog i velikog fudbala). Ali, i na tribinama, posebno na južnoj i severnoj, i dalje važi polna segregacija. Veliku buku je podigla naredba vođa navijača Lacija da devojke ne mogu da budu prisutne u prvih trideset redova severne tribine: one su rezervisane za žestoke momke. Kao da devojke ne mogu da budu jednako ako ne i još više žestoke.

Nove varnice u fudbalski mačo svet je unela nova generacija sportskih televizijiskih novinarki koja je počela da se pojavljuje u ulozi reportera sa terena zaduženih za intervjue pre, u poluvremenu i posle utakmice. Među prvima se opekao Zlatan Ibrahimović. Iznerviran pitanjem reporterke Šveđanin jugoslovenskog porekla je posegao za klasičnom stereotipnom diskvalifikacijom: Bolje bi ti bilo da kuvaš. Priča se da ga je njegova Helena posle toga tako “izribala” kod kuće da se izvinio dotičnoj novinarki i više mu nije padalo na pamet da daje slične savete.

I naš Siniša Mihajlović je imao vrlo škakljivu epizodu sa gospođom Boateng, itaijanskom starletom Melisom Satom, dok je bio trener Milana. Sata je u vrlo delikatnom momentu za Rosonere u televizijsku kameru izdeklamovala svoje viđenje stanja u klubu, prizivajući smenu Mihajlovića sa Krisijanom Brokijem: ”U Milanu nema mira i jasnoće. Broki je veliki čovek i sa njim bi se vratila vedrina”.

Mihajloviću nije promakla poruka partnerke Boatenga koji nije uživao njegovo poverenje i uzvratio je žestoko: „Mislim da žene ne bi trebalo da pričaju o fudbalu, ne razumeju tu igru“.

Atavizam srednjovekovnog mentaliteta u fudbalu prema ženama se ogleda i u reakcijama na poteze supruga fudbalera. Niko ništa nije imao da prigovori gospođi Manolas ili gospođi Džeko kada su sprečile svoje supružnike da napuste Romu jer se njima sviđa da žive u Večnom gradu. Jednostavno, u ovdašnjoj mačističkoj logici, žena ima pravo da odlučuje i ima poslednju u svim pitanjima koja se tiču kuće, odnosno do kućnih vrata.

Ulazak žena u televizijske fudbalske salone u ulozi ravnopravnih stručnih komentatora nije bila po volji dobrom delu kaste bivših fudbalera. To je bila kap koja je prelila čašu. S radošću su prihvatili ulazak lepih žena koje kažu “dobro veče”, “reklame” i “laku noć”. Progutali su i novinarke pored terena i u ulozi voditeljki koje postavljaju banalna pitanja, kao i učešće poznatih navijačica koje na manje ili više duhovit način pokazuju svoju fudbalsku strast, ali žene koje pretenduju da raspravljaju “na ravnoj nozi” o taktici i drugim “ozbiljnim pitanjima”, za njih je bilo previše. Pojava Vande Nare je bila kap koja je prelila čašu.

Poznavanje fudbala ne zavisi od pripadnosti polu. Fudbal je jednostavna igra koju svi mogu da razumeju, imaju mišljenje i o njemu raspravljaju po ceo dan. To je njegova sreća. Da nije tako, ne bi imao toliku publiku a bez nje ne bi bilo medijskog interesovanja, a bez televizije, interneta, radija i štampe ne bi bilo ni novca za industriju koja vredi desetine milijardi dolara i koja je jedna od retkih socijalnih liftova koji i dalje funkcioniše, pretvarajući snove u stvarnost.

Piše: Željko Pantelić