BOMBER IN SERBO: Lacio podseća na Pepovu Barsu zahvaljujući Milinkoviću

(Od dopisnika MOZZART Sporta iz Rima)

Pišu: Roberto Pruco “Bomber” i Željko Pantelić  

Poslednje kolo Serije A je potvrdilo da je Lacio u najboljoj formi. Ako bi se Liga šampiona zasluživala prikazanom igrom, Nebeskoplavi bi bili ne samo ispred gradskog rivala Rome već i milanskih klubova. Igra tima Simonea Inzagija, na momente, podseća na predstave Barselone Pepa Gvardiole. U Seriji A odavno nismo imali ekipu sa veznim redom koji u sebi objedinjuje kvantitet i kvalitet. Nije slučajno da se Lacio preporodio kada je Inzagi odlučio da igra sa tzv. fantastičnom četvorkom: Milinković-Savić, Lukas Leiva, Luis Alberto i Hoakin Korea. Za Inzagija to nije bila laka odluka. Poznato je da Simone teško menja svoje startere. U tom smislu žrtvovanje iskusnog, pouzdanog i odanog Marka Parola, ukazalo je da je Inzagi napravio još jedan važan pomak u svojoj trenerskoj karijeri

Nebeskoplavi tiki-taka je ponekad čak i dopadljiviji od originalnog, Gvardiolinog, jer je vertikalniji. Treći gol protiv Parme na Olimpiku je eklatantan primer spoja lepog, kvalitetnog i robusnog fudbala. Fudbalski video analitičari su izračunali da je Lacio držao u svom posedu loptu 57 sekundi i da su u tom periodu svi Inzagijevi igrači na terenu, izuzev Marušića, dotakli loptu pre nego što je Luis Alberto zatresao mrežu Sepea.

U odnosu na svoje konkurente, u trci za Ligu šampiona, Lacio je u konstantnom usponu forme. Roma i Milan su do prošlog kola sa pobedama, nekada zahvaljući sreći a nekad potezima pojedinaca, uspevali da maskiraju pad igre a Inter već duže vreme igra toplo-hladno.

Ključni igrač za preporod Lacija je Sergej Milinković Savić. Bez njega na sredini terena, Luis Alberto i Korea ne bi imali slobodu ni prostor da se razmahnu na terenu, dok Lukas Leiva ne bi imao sigurnost u režiserskoj kabini. Istovremeno, premeštanje na desnu stranu terena, koju je pokrivao Parolo, omogućilo je Milinkoviću da bude opasniji i u napadačkoj fazi igre. Istina, Sergeju nedostaju golovi iz prethodne sezone, postigao je tek tri u tekućoj, ali to je sasvim razumljivo pošto, po naređenju Inzagija, igra 20 metara dalje od protivničkog gola u odnosu na prethodnu godinu.

Inter je prošle nedelje, po ko zna koji put, potvrdio refren svoje himne da se radi o ludom timu. Porazi Rome, Torina i remi Atalante, dali su dodatnu vrednost bodovima osvojenimu u milanskom derbiju. Praktično, sa pobedama nad Lacijom i Romom, protiv kojih igraju na San Siru, Nerazuri bi osigurali plasman u Ligu šampiona.

Lučano Spaleti je u svojoj karijeri nekoliko puta u kriznim momentima izvlačio “keca iz rukava”, ili bolje rečeno “desetku”, transformišući igrače veznog reda u ofanzivne plejmejkere. Tokom prvog boravka u Romi, to je bio Perota, u drugom mandatu u Najngolan. U nedelju veče smo dobili novu “desetku” Intera – Vesina. Urugvajac je bio pobednički potez Spaletija s kojim je dezorjentisao Gatuza. Da Vesino, kojim slučajem, ima malo prefinjenija stopala, derbi bi bio rešen već u prvom poluvremenu. Sa Vesinom u novoj ulozi Brozović i Galjardini su pružili bolje partije nego obično. Hrvat je manje prodavao lopte a bivši igrač Atalante je orao po terenu sve vreme.

Dok jednom ne smrkne drugome ne svane, ta izreka se uklapa savršeno kao naravučenije u životnim pričama Ikardija i Lautara Martineza. El Toro je u derbiju položio važan ispit u procesu igračkog sazrevanja. Lautaro radi na terenu sve ono što je Spaleti očekivao i tražio od Ikardija: kvari igru protivnika u ulozi prvog defanzivca, učestvuje u konstrukciji igre, deli asistencije, odigrava duple pasove i na kraju postiže i golove.

Kao što loše vesti nikad ne dolaze same tako ni one dobre nikad ne putuju bez drušva. Povratak Maura Ikardija u igrački pogon Nerazura je dodatna garancija da bi Inter, bez većih probleme, mogao da izvadi kartu za Ligu šampiona. Ali nemojte se iznenaditi ako Maurito ostane na klupi protiv Lacija. Martinez je sada starter. 

Spaletijev tim ima nešto teži kalendar u odnosu na protivnike, ali je isto tako evidentno da milanski klub pruža solidnije partije i ostvaruje bolje rezultata kad igra protiv velikih timova. Uz to, osim protiv Napolija, Inter sve teške utakmice igra na svom terenu (Lacio, Juventus, Atalanta, Roma).

Poziciju Rina Gatuza u Milanu nije zaljuljao poraz od Intera koliko igra Rosonera: anemična, bez ideja, bez ritma. Za razliku od Interovih golova koji su bili plodovi osmišljenih akcija i proizvod dobre igre, Milan je ostao u utakmici do kraja zahvaljujući srećnim okolnostima. Podatak da Pjontek nijednom nije šutirao u okvir vrata i da tokom 90 minuta nije dobio jednu čestitu loptu da zatrese mrežu je mnogo više zabrinjavajući od poraza.

Gatuzova statistika u mečevima protiv velikih klubova postaje sve više alramantna. Na klupi Milana još uvek nije osetio slast pobede protiv Juvea, Napolija i Intera. Na 13 mečeva protiv pet najvećih takmaca osvojio je mizernih 14 bodova od 39 na raspolaganju. Nije promakao stidljiv, gotovo provincijski, pristup derbiju Milana koji je igrao kao tim srednje-niskog ranga aplikujući odbrambenu taktiku: svi igrači iza lopte kad je u posedu protivnika.

Srednji red Milana diše na škrge. Paketa se povredio, Kesi nije lucidan, Bakajoko je bio neprimetan u prvom poluvremenu. Suso, kao i svake godine u drugom delu sezone, je u drastičnom padu forme. Čalhanoglu, sem ponekog bljeska, ne doprinosi značajnije ni u jednoj od faza igre. Žučna svađa, između Kesija i Bilje, u kojoj zamalo pesnice nisu počele da sevaju, je pokazatelj da u svlačionici Milana ne vlada idealna atmosfera kako su je pojedini predstavljali. Meč protiv Sampdorije na Marasiju će biti prelomnica za Gatuza i njegove momke.

Roma je u totalnom rasulu, para se po svim šavovima: od igračkog pogona, preko uprave kluba do skandala sa stadionom koji je kulminirao hapšenjem predsednika gradske vlade Rima Marčela De Vita zbog primanja mita da “pogura” projekat izgradnje stadiona.

Sve što je moglo da krene po zlu, u ovih par meseci, je krenulo za Romu. Poraz u Ferari je samo logična posledica loše forme većine fudbalera Đalorosih. Negativna okolnost je što ni promena na klupi i dolazak Ranijerija nisu proizveli željenu “varnicu”, reakciju tima. Primera radi, u Bolonji se dolazak Mihajlovića na mesto Filipa Inzagija odmah osetio i bio je vidljiv svima. U igri Rome je neprimetan efekat zamene Di Frančeska sa Ranijerijem: samo su apatija i animoziteti između igrača postali vidljiviji.

Protiv Spala su samo trojica igrača pokazivali volju da igraju: El Šaravi, Džeko i Zaniolo. Uz to, Džeko je bio još nervozniji u Ferari nego obično, priča se da su u svlačionici letele teške reči između Faraona i kapitena reprezentacije BiH. Između bivšeg sportskog direkotra Monćija i predsednika Palote je letelo perje uz recipročne optužbe za aktuelnu sitauciju: još jedan dokaz da se situacija otrgla kontroli.

Budućnost Rome nije ružičasta ni na kratak ni na srednji rok. Sa ovakvom igrom i odnosima u svlačionici nije siguran ni plasman u Ligu Evorpe a kamoli u Ligu šampiona. Problem je što neće biti lako rekonstruisati tim: De Rosi je na kraju karijere, Džeku i Kolarovu ističe ugovor,  N’Zonzi i Pastore su promašene investicije (bačenih 60.000.000 evra), Šik, Klajvert i Karsdorp (preko 70.000.000 evra su koštali zajedno) su više rebusi sadašnjosti nego stubovi budućnosti, Florenci je sve više u klinču sa tifozima Rome i na ivici nerava, Manolas i Zaniolo su pod opsadom velikih klubova, Pelegrini ima nisku raskidnu klauzulu (28.000.000 evra) koja ga čini primamljivim za veliki broj timova. Rečju, samo čudo, odnosno plasman u LŠ, može da spasi Romu od savršene letnje oluje.

(FOTO: Reuters)