PRELAZZI: A sad malo opet onaj drugi baskijski tim

Nema veze što je sami početak sezone, da su na tom mestu na tabeli – prvom – i sa tako ubedljivom i raskošnom igrom (deset golova na prva tri meča) trenutno njihovi crveno-beli arhineprijatelji, već bismo imali gomilu tekstova koji bi slavili Atletik Bilbao, atmosferu na novom San Mamesu, tvrdoglavost i nepokolebljivost Baska, verovatno i dugovečnost onog ludaka Aduriza, koji misli, izgleda, do četrdeset pete da daje po dva-tri gola na meču; bilo bi čak i onih koji bi se pitali da li Bilbao ove sezone može opet do nekog od prva četiri mesta i do Lige šampiona...

Ali Real Sosijedad je navikao da bude u zapećku, da bude “onaj drugi” baskijski tim, da pati od lošeg, ili makar nepostojećeg pi-ara, da se na njih ne obraća dovoljno pažnje, pa čak ni kada dobiju prve tri utakmice (od toga u nedelju s 4:2 savladaju La Korunju, uz majstorsku partiju Iljaramendija), pred dva duela koja će im obeležiti septembar: start u Ligi Evrope protiv Rozenborga u četvrtak, i dolazak Zidana, Ronalda i društva u prvenstvu u nedelju.

Ima ta nepopularnost nekih opravdanja: od tog kraljevskog u imenu, što bode oči čak i onima koji su manji nacionalisti od pristalica srećom umirene ETA, do transfer-politike koja je 1989. razbijena dolaskom Džona Oldridža iz Liverpula, kada je prvi stranac stigao u San Sebastijan, da bi devedesetih bez prevelike pompe odustali i od pravila da, na stranu “pravi” legionari, od španskih igrača mogu da igraju samo Baski (i Bilbao je unekoliko ublažio svoje zahteve, no to je već poznatija priča).

Sosijedad je tako postao manje zadrt, manje “true” što bi rekli današnji klinci, od svog takmaca iz većeg baskijskog grada, i samim tim manje zanimljiv najširim narodnim masama; dodajte na to i pomalo nefudbalsku atmosferu na stadionu Anoeta – tribine su daleko, atletska staza bode oči, a akustika ne preterano kvalitetna (to će se promeniti kada za najviše dve godine stadion bude rekonstruisan, a mrzni tartan uklonjen) – i finansijsko i fudbalsko posrtanje u poslednjoj deceniji, i interesovanje za njih, jasno je, bilo je mršavo. Toliko da ih je, po broju hvalospeva i posvećenih tekstova, pretekao i maleni Eibar...

A nije uvek bilo tako. Odnosno, makar u našoj generaciji, nije bilo tako pre samo petnaest godina.

U ovom milenijumu, samo su Atletiko i Valensija po jednom uspeli da razbiju duopol Madrida i Barselone, ali niko nije prišao toliko blizu, niko nije bio toliko lep i lud, niko tako hrabar, kao Real Sosijedad u sezoni 2002. na 2003.

Sve je počelo jedno proleće ranije, kada je zbog nepristojnog koketiranja sa ispadanjem iz prvenstva, otkaz na klupi dobila još jedna legenda Liverpula, Džon Tošak – bio mu je to treći mandat u San Sebastijanu, nakon što je, na njegovo insistiranje, doveden Oldridž – mada je, u širokom kadru, Velšanin uradio sasvim dovoljno za čudo koje će uslediti po njegovom odlasku.

Izvukao je jednog momka nemirne, talasaste kose iz B tima, i uprkos tome što je u ekipi bio i njegov stariji brat, stavio devetnaestogodišnjaku, sinu još jedne legende kluba, iz dve šampionske sezone početkom osamdesetih, kapitensku traku na ruku, videvši u njemu nešto od Jana Molbija i još dašak Kevina Kigena pride.

Taj dečko se zvao Ćabi Alonso i ostalo je, kako to vole da napišu, istorija. Slatka, prelepa, istorija umetnosti, o jednom momku i o lopti koja ga je slušala sve do poslednjeg dana.

Ćabi je bio samo prvi, mada presudni sastojak u melanžu Baska i stranaca koji su skupljeni širom sveta, pod vođstvom čoveka čije je ime danas, nažalost, zaboravljeno, a koji je u kratkotrajnoj trenerskoj karijeri postigao mnogo i mogao još mnogo više, samo da nije bilo Balaidosa, ranog juna 2003...

Rejnald Denueks je 2001. sa fudbalski i kvalitetom šarenim kanarincima iz Nanta osvojio francusko prvenstvo (bilo je to vreme kada su se šampioni smenjivali gotovo svake godine, tik pre nego što će Heksagonom zagospodariti lionski Olimpik), a 2002. doveden na sever Španije da od raštimovane Tošakove bande napravi pristojnu ekipu, koja neće ugroziti četrdesetogodišnji provod u Primeri.

U eri prvih “Galaktikosa”, sa Ronaldom, u doba pokera sjajnih Holanđana u Barsi (Klajvert, Overmars, Koku, De Bur; pa još Mendijeta, Saviola, Rikelme, Luis Enrike), u trenutku kada Valensija Rafe Beniteza brani titulu sa proverenim snagama (Aimar, Visente, Kili Gonzales, Mista, Ajala), neotesana grupa koju je skockao francuski stručnjak ušetala se u prvenstvo bez trunke straha i najavila cunami koji se, na kraju, pretvorio samo u impozantni talas...

Na golu je bio Sander Vesterveld, otpadak iz Liverpula, zbog čijih su se brojnih grešaka Engleskoj smejali, a na Enfildu škrgutali zubima. Ispred njega stajali su Gabrijel Širer, ne preterano bitni član šampionske generacije Deportiva, te Bjern Tore Kvarme, još jedan došljak iz Liverpula (veze Sosijedada i ovog grada nastaviće se kada Ćabi obuče crveni dres i, manje slavno, kada bivši menadžer Evertona Dejvid Mojes preuzme ekipu sa Anoete) i triling domaćih igrača Hauregi-Rekarte-Aranzabal.

Na levom krilu delovao je danas pomalo zaboravljeni Havi de Pedro, koji je jedno vreme igrao čak i za špansku reprezentaciju, u sredini su se savršeno nadopunjavali legenda kluba u nastajanju Mikel Aranburu i Ćabi, a tamo desno, ili gde god da je želeo da bude, bio bi plavokosi Rus iz Estonije, Valerij Karpin, koji će tog leta razbiti “rusku vezu” sa još jednim maestrom, Mostovojem, iz Selte (ovaj mu to neće zaboraviti sve do tog sudbinskog meča na Balaidosu), samo da bi centaršutom našao jednog drugog slovenskog brata, u špicu napada.

Ah, taj špic, to je i dalje prva asocijacija na umalo-šampionski Sosijedad: Srbin i Turčin, jedan veliki i jedan mali, prvi povratnik iz moćne Serije A, drugi lasta iz Bešiktaša, gde će ga kao klinca od metar i falafel zapaziti upravo Tošak.

Darko Kovačević i Nihat Kaveči (ili Kahveči, ili Kavedži, kako već volite da čitate svoj turski) biće najuspeliji prototip tandema “Veliki i Mali”; slagali su se ne kao da su odrasli zajedno, već kao da će zajedno i ostariti.

Samo u prvenstvu te godine, Srbin i Turčin postići će 43 gola (jedino će Roj Makaj i Luis Nazario da Lima biti ispred njih u trci za “Pićićija”, u leđa će im gledati i Raul i Klajvert i Samjuel Eto, tada još na Balearima), a njihovo dejstvovanje izazivalo je – i još izaziva, na klipovima koji su srećom sačuvani i napravljeni – gorko-slatki ukus.

Jer, njihova igra bila je toliko dobra da je i najvećim entuzijastima bilo jasno da to ne može da potraje; no lepota u očima posmatrača bila je upravo svest da gledamo nešto neponovljivo. Baš kao i čitave te sezone. Već naredne, rastrzani Ligom šampiona i pod ozbiljnijim pritiskom rivala, koji su tražili i tražili i našli načina da im se suprotstave, Nihat i Kovačević biće nešto manje ubojiti.

Sosijedad će 13. aprila 2003. izbiti na prvo mesto na tabeli pobedom nad Realom na Anoeti od 4:2 (igrom sudbine, gotovo deceniju kasnije i posle izgnanstva u Segundu, plavo-beli će ponovo tući neke nove “Galaktikose” istim rezultatom), i to tako što je već u 30. minutu bilo 3:0, uz dva pogotka Kovačevića i jedan njegovog ortaka.

Držali su čelo sve do pretposlednjeg kola, kada ih je na Balaidosu čekala sjajna Selta i razgoropađeni Mostovoj. Rus je postigao dva gola, Sosijedad se batrgao ali bez povređenog Kovačevića nije uspeo da se izvuče, i negde kod 2:3, kada je svaka nada nestala, kada su čuli da Real na Kalderonu ubedljivo vodi, Ćabi i Aranburu mogli su samo da upere pogled ka nebu, svesni da im ni suze neće pomoći.

Neki se ljudi, baš kao i neki klubovi, nikada ne oporave od slomljenog srca. Terapija prepisana Sosijedadu bila je bolna i dugotrajna: već naredne sezone bili su petnaesti, 2007. su ispali i tek tri leta kasnije se vratili, a onda je počela nova, strpljiva gradnja na Anoeti, označena i golovima Antoana Grizmana, i nije samo simbolika što se i taj stadion danas rekonstruiše.

(Njihov trener se nije oporavio: Rejnald Denueks posle Sosijedada nije vodio nijedan klub, punih dvanaest godina; često gostuje na francuskoj televiziji u ulozi stručnog konsultanta i sem blage tuge, ne pokazuje nikakvu želju da ponovo stupi uz teren.)

Dovođenje Mojesa trebalo je da pokaže ambiciju kluba, ali nije bilo sreće u tom aranžmanu, pa ga je ubrzo nasledio Euzebio Sakristan, najbolji igrač u istoriji Valjadolida i potom minuciozni univerzalac Krojfove Barselone iz doba prvobitnog osvajanja evro-krune (sa Barsom je Euzebio osvojio četiri titule i bio odličan na Vembliju, kada je srušena Sampdorija i Vujadin Boškov).

U prvoj “punoj” sezoni pod novim trenerom, Sosijedad je bio deveti, prošle godine su završili kao šesti – i, što im je jako važno, tik ispred Bilbaa – a prve tri utakmice ovog poznog leta pokazuju da se nastavlja stabilan i odmeren oporavak.

Dvostruki šampion i dvostruki osvajač kupa, koji posle dve sezone igra Evropu (u grupi L se nalaze sa Zenitom, Rozenborgom i makedonskim čudom Vardarom, pa su im šanse za prolaz dalje krajnje pristojne), ponovo, kao nekad pod Denueksom, nema “ludilo” od tima, mada je njihov umešni španski trener sve skockao kako treba, posebno u sredini terena.

Tu su kapiten Ćabi Prijeto, koji je odrastao uz stadion u San Sebastijanu, ostao tu kada je bilo najteže i vratio se sa ekipom u Primeru, tu su dva “otpadnika” iz Madrida, jedan izvikani, ali povučeniji (Iljaramendi) i jedan diskretni, ali napadački orijentisan (Serhio Kanales), te sada već pouzdani Karlos Vela i mladi levonogi Mikel Ojarzabal, koji podseća baš na Havija de Pedra iz mlađih dana.

A napred – napred je varijanta Kavečija i Kovačevića za sezonu jesen/zima 2017: jedan mali (Huanmi) i jedan veliki (Brazilac Vilijan Žoze)...

Pa i uprkos tri pobede, Sosijedad je i dalje malo u zapećku, i biće tako sve do nedelje uveče, kada na Anoetu dolazi Real Madrid, malo uzdrman posle dva uzastopna remija, ali baš zato opasniji nego ikada.

Tek ako bi Baski uspeli da Kralja obore na kolena, o njima bi se ponovo pričalo, postali bi makar za trenutak najpopularniji klub drevnog naroda, pre nego što stvari opet dođu na svoje, pa svi pomalo zaborave na njih.

Piše: Marko Prelević, urednik magazina Nedeljnik i kolumnista MOZZART Sporta.

(FOTO: Action images)