Sve će to Pariz pozlatiti

Loša vest za protivnike i one koji ga ne vole – vratio se! Novak Đoković je ponovo tu i kao iz onog Principovog citata, ponovo će njegove sene „plašiti gospodu“, pogotovo onu sa tribina, koja i dalje pokušava na sve načine, kao da ništa naučila nije za sve ove godine, da ga izbaci iz takta.

Sad će neko reći, kako se vratio kad je ispao u polufinalu Monte Karla i prvi put u karijeri izgubio od Kaspera Ruda? Vrlo jednostavno: Đoković godinama unazad nema u Kneževini rezultat vredan pažnjem, odavno ne juri trofej kraj more po svaku cenu. Ispadao je u ranim fazama turnira često od igrača kojima je to postajala najveća pobeda u karijeri. Novaku dugo već ovaj masters služi kao odskočna daska, ma čak ni to, nego početak zaletišta za daleko bitniji deo sezone na šljaci.

A, ove godine je u Monte Karlu došao do polufinala, nije daleko bilo ni finale. Gotovo „s plaže“. I to nije dobar znak ni za njegove protivnike. Jer, ako čovek koji je trenutno na ne više od 50 odsto mogućnosti može da dođe do polufinala mastersa, šta tek onda može kada je na maksimumu?

Da ne idemo mnogo unazad da povlačimo paralele, nego samo da podsetimo na prošlu godinu. Đoković nije igrao Indijan Vels, niti Majami, a nakon Australijan opena uzeo je reket u ruke samo još u Dubaiju početkom marta, gde je došao do polufinala. Posle više od mesec dana pauze došao je u Monte Karlo, gde ga je u trećem kolu eliminisao Museti. Još lošije je na terenu Novak izgledao posle toga na Srpska openu, gde ga je pobedio Dušan Lajović u trećoj rundi. Preskočio je teniski GOAT (Najveći svih vremena) potom masters u Madridu i već tada su mu svi precrtali bilo kakve šanse na Rolan Garosu.

Usledilo je četvrtfinale u Rimu i poraz od Holgera Runea i onda Rolan Garos. I titula. I znamo kakva je bila „vožnja“ do kraja godine: finale Vimbldona, osvojen Ju Es open, pre toga Sinsinati, pa masters u Parizu i završni masters. Zakucano prvo mesto na ATP listi. Još neki rekordi, potpis u knjigama starostavnim da je neosporivi GOAT.

Navijač Novaka Đokovića u Monte Karlu (©Reuters)

Da li je onda polufinale Monte Karla dobro prolazno vreme za Đokovića? I te kako! Vidljive su bile tri stvari na ovom turniru: da je Novak fizički nedovoljno spreman, što je sasvim normalno za igrača koji je imao tako malo mečeva u ovoj godini, da ga udarci još ne slušaju dovoljno dobro, jer su bili kao kratko ćebe: kada radi bekhend, ne radi forhend, kada radi forhend, ne radi volej, kada radi volej, ne radi servis... Ali, ima više nego dovoljno vremena da se sve to „utegne“.

Zato što, a ovaj deo je najbitniji, Đoković ponovo pokazuje da želi, da je gladan. Čak i na Australijan openu kada je u polufinalu gubio od Sinera, Novak je izgledao nekako nedovoljno zainteresovan, kao da mu je svejedno, bez one iskre u sebi da i kada gubi ima vatru u stomaku da se vrati. U Monte Karlu je izgledao bitno drugačije. Nije bilo letargije u njegovoj igri, govor tela je bio mnogo bolji, odlučniji... I to je najbolji znak od svega. Jer, nije malo onih koji su prethodnih meseci tvrdili kako se kod srpskog asa ugasila želja za trofejima, kako ga je stigla krštenica, kako ga mladi lavovi ne inspirišu dovoljno.

Deo jednačine koji su nekako svi ispustili iz vida: Đoković je odavno rekao da ga mastersi i prvo mesto na ATP listi više toliko ne interesuju. Ako dođu – dođu, ali da za njima neće juriti. Već da je sav fokus na grend slemovima. I ove godine na olimpijskom zlatu, jedinom vrednom trofeju koji mu izmiče iz ruku. Tri slema na tri podloge i Igre u Parizu su u tri letnja meseca. Potpuni pakao! I deluje sasvim logično, smisleno, što je Novak manje-više preskočio dobar deo sezone. Da bi bio svež, odmoran za vrhunac godine. Jer, činjenica je, bori se sada sa 10-15 godina mlađim teniserima. Valja se prištedeti gde god se može.

Utisak je posle Monaka da je sve krenulo po planu. Polako, kao uspon uz planinu. I da će sve to Pariz pozlatiti. Ove godine možda i dva puta.