Đokovićevo „možda“, jer zna(mo) da nije kraj! Radujmo se Vimbldonu

S 2025. godinom počela je 23. sezona profesionalne karijere Novaka Đokovića. Koju nedelju kasnije, najbolji svih vremena oduvao je Karlosa Alkarasa u četvrtfinalu Australijan Opena i da nije bilo povrede zbog koje je predao meč Saši Zverevu, gledali bismo ga u finalu sa Janikom Sinerom. Novak je ubrzo nakon povlačenja rekao da uvek postoji šansa da mu je to bilo poslednje učešće u Australiji.

Premotavamo film za nepunih pet meseci. Novak Đoković je ponovo pred novinarima konferencijske sale stadiona Filip Šatrije i nakon poraza od Janika Sinera u polufinalu iz vruće glave izlazi: „Možda je ovo bio moj poslednji Rolan Garos, ako jeste bio je divan“.

Ponovo 38-godišnjak koristi potencijal. Ispred poslednji, dodaje „možda“. A to „možda“ ne stoji tu, tek tako. Jer ono što je introspektivno video i što je čitav teniski svet prepoznao jeste verzija Novaka Đokovića koja i dalje može da se nadigrava i pobedi dvojicu trenutno najboljih na svetu. Znamo ko su, dok se ne dokaže suprotno. Ili dok to ne dokaže jedini čovek na turu koji i u 39. godini života može bar-a-bar sa teniskim terminatorima nove ere.
„Moram da budem na nivou osvajanja grend slema i jedan od najboljih. U trenutku kada osetim da nije tako, onda je to kraj“, rekao je Novak pre koju nedelju gostujući kod Slavena Bilića.

O razlozima poraza može dugo i iscrpno da se debatuje, da se traže novi uglovi i argumenti uz već prepoznate poput silnih Novakovih grešaka i poklonjenih poena, kasnog buđenja, Sinerovih vrhunskih servisa u gotovo svakom prelomnom trenutku, poenima pri razultatu 30:30 od kojih je Italijan osvojio 12, a Novak samo jedan. O propuštenoj šansi kada je nakon sizifovski izvojevanog brejka, servirao za 1:1 u setovima ili o propuštenim set loptama da smanji na 2:1. Više puta je glas sa razglasa zvao Novaka Đokovića da se ukrca u avion za ludu, maratonsku završnicu, ali on nije uspevao da prođe pasošku kontrolu. Negde po džepovima zagubio je putne isprave, one što su ga bezbroj puta vodile u finala, do preokreta i pehara, one zbog kojih je najveći koji je ikada uzeo reket u ruke. Dobio je i „last call“, poslednji poziv za ukrcavanje u taj-brejku, ali je smečovao lopticu u mrežu i avion je odleteo u finale bez njega.

Ali kada stavimo sve prethodno napisano na stranu, ostaje utisak jednog od najdostojanstvenijih poraza u Đokovićevoj karijeri. I ne, nismo ovde da slavimo poraze, već da iz njih izvučemo nešto opipljivo. I možda u ovoj priči nije najvažnije ono Novakovo o potencijalno poslednjem Rolan Garosu. Zašto bismo uopšte razmišljali o kraju, kada nam još nudi vrhunski tenis i razloge da prikujemo pogled za ekran i satima se divimo neponovljivoj veličini.