Novak kakvog niste znali: O uplašenom dečaku, putu ka veganstvu, problemima u braku, ljubavi prema domovini i porodici, ratovima, šta je naučio od Rafe i Rodžera...

Malo ko u Srbiji, izuzev izuzetaka nije upoznat sa likom i delom Novaka Đokovića. A tu ne mislimo samo na sportsku stranu ove čudeasne životne priče, već "kompletan paket". Međutim, uvek ima nešto novo i nešto što nismo čuli, pa je upravo tako nešto iz prvog reketa sveta pokušao da izvuče poznati američki voditelj, Grejem Bensinger, dobitnik Emija za intervju sa Majkom Tajsonom.

Dva dana je pre otprilike dva meseca proveo u Beogradu snimajući i razgovarajući sa Noletom i okruženjem o svemu i svačem za njegovu autorsku, veoma popularnu emisiju In depth (Dubinski).

"Uvek sam veoma samopouzdan. To dolazi iz vere u sebe, jasnosti vizije, iz ljubavi i zadovoljstva. Naravno, dosta toga moram da žrtvujem, voleo bih da više budem sa porodicom i prijateljima.", otvorio je priču Beograđanin, "Taj put je izabrao mene, u šta verujem za svakog pojedinca. Imam zato još stvari da poradim u ovom sportu i verujem da mogu da osvojim najviše slemova, najduže da bude na broju 1 i to su mi čisti ciljevi. Ali na dnevnoj bazi me ne ispunjavaju. Ne verujem u granice, one su samo iluzije ega i uma. Definitivno mi je cilj da igram i sa 40 godina, ali moram održati prave rutine i principe ne bih li bio zdrav fizički i mentalno. Da je sve u redu, da je sinergija tenisa i protodičnog života tu. Verujem da ću uskoro znatno smanjiti broj turnira i obaveza. Ovakav intenzitet ne može mnogo da se izdrži."

Đoković je poznat kao emotivna gromada kojeg je teško uznemiriti, izbaciti iz fokusa. No, nekada nije bilo tako.

"Dosta vežbam meditaciju, pre svega ne bih li bio prisutan. Imam lajf kouča, duhovnike koji mi pokažu da se izborim sa svim emocionalnim problemima ili traumama koje me snalaze na terenu. I dalje mi se jave te jake emocije, ali sada uspevam da ih prepoznam, da ih kanališem i fokusiram se na posao koji me čeka. Samo me egzekucija interesuje, ali to je mnogo lakše reći nego i učiniti. Za to vam trebaju godine mentalnih vežbi. Moja najveća slabost, ujedno i najveća snaga je mogućnost ili nemogućnost da shvatim stvari na dubljem nivou. Verujem da sam najbolji kada shvatam da snaga dolazi iznutra. Kada nešto nije kako treba pogledam u sebe i promenim frekvenciju na kojoj vibriram i to promeni stvar. Slabost je divna stvar, jer kada ste ranjivi onda ste emotivni, slobodni, dobri, nežni. Muškarci ne vole da pokazuju slabosti, ranjivost posebno u sportu gde se očekuje da budeš mačo. To je moj put samorealizacvije, rasta i samoljublja."

Put do vrha svetskog tenisa od skromnih početaka iz prosečne, radničke odvašnje porodice nije bi lak, i Novak je sa puno detalja pokušao je da približi sagovorniku, a tako i njegovom milionskom auditorijumu, kako je bilo živeti u ratom razorenoj domovini i kako je mržnji i bes zbog bombardovanja polako pretočio u pozitivne emocije.

"Imao sam emociju mržnje zbog bombardovanja 1999. Bilo je to veoma traumatično iskustvo za sve moje i urezalo nam se u pamćenje, Ali, sada više ne osećam tu mžnju i smatram da niko ne sme sebi da dozvoli da ostane zarobljen u takvim emocijama. Mogu samo da zamislim bol kada izgubiš bliskog. Kako je moguće da tako velike nacije zajedno bombarduju malu zemlju, sa bespomoćnim narodom na ulicama, a uništavali su sve. Nema opravdanja za bombardovanje, ubistvo, uništavanje domova. Ta apsolutna surovost je mene i sve ljude u Srbiji učinilo veoma besnim. Ožiljci tih emocija su u svima ovde i dalje. Ali ja radim na sebi i na tim emocijama da oprostim. To morate da uradite, u krajnjem slučaju kako može nešto više da te gura napred od ljubavi i oproštaja. To je moja filozofija života, ali tako mora biti. Mora se ići dalje, nastaviti. Ta loša emocija će te ukočiti na svaki način, držati te dole. Ljudi u Srbiji su mnogo propatili u poslednjih 100 godina. Pa u Prvom svetskom ratu preko milion Srba je poginulo. Ali to je valjda naša sudbina, mada verujem i dalje da nas to jača. Cenim sve što sam iskusio jer su me upravo ta teška vremena učinila otpornim i jačim, ali ujedno i i da cenim sve što imam danas. Otvoreni um je moj najveći uspeh, ako je zatvoren ne možete ništa naučiti. Kada otvorite um i srce onda ste skloni napretku, ljubavi..."

Novak je imao nekoliko prelomnih trenutaka u karijerti, ali davsu bila posebno upečatljiva. I obasu došla nakon teških perioda.

"Na početku karijere, mnogo sam se mučio u Australiji. Imao sam blagi oblik astme, teškoće pri disanju, gušenje u snu od kako mi je bilo sedam godina. Kako je vreme prolazilo, tako se pojačavala ta alergija. Reakcije su bile sve jače, a posebno na teniskom terenu gde su tu uključene još i emocije, pritisak. Sve je to uzrokovalo ozbiljne zdravstvene probleme, trebalo je mnogo vremena da se oporavim. Doktor Igor Četojević je to video i poželeo da mi pomogne. Uspeo je da se poveže sa mnom i vrlo brzo sam počeo da osećam benefite. Polako smo rešavali probleme, morao sam da promenim ishranu, izbacio sam mleko i mlečne proizvode, gluten i rafinisiani šećer. Roditelji su bili zabrinuti, jer sam počeo da izbacujem i crveno meso, što mi je pomoglo u bržem oporavku i tako sam stigao do veganstva. Sada uopšte ne jedem hranu životinjskog porekla. Dan počinjem toplom vodom i limunom da mi se telo detoksifikuje, potom pijem sok od celera. Pa odmor, pa crveni smuti sa raznim voćem i algama. U prvom delu dana jedem mnogo voća i salata. Ne volim da jedem hranu koja je teško za stomak, teško se vari. Kinoa, divlji priinač, krompir na pari ili kuvan, to je najčešće moj izbor. Jedan od najgorih momenata u karijeri je i poraz u prvom kolu Olimpijskih igrama u Riju. Mnogo sam tada očekivao, bio sam na vrhu karijere po načinu igre, osećaju, trofejima. Ali sam se povredio, pritisak je bio nemoguć pritom. Bilo je to previše. Nisam znao kako da se borim sa tim tada, Delpo me je porazio. Bilo je tesno, dva taj-brejka. Slomio mi je srce jer je to najvažnija sportska predstava, a pritom sam igrao pod zastavom svoje države. Za Tokio ću se zato pripremati uobičajeno kao za sve turnire, a ne kao pre da mu dajem posebnu težinu i važnost što me je i ometalo."

Dva najveća rivala su mu oduvek i najveća inspiracija, zato mu je bilo teško da stavi jednog ispred drugog

"Kada bih od njih dvojice morao da biram, odabrao bih oba, ali ako baš mora onda Federer. I dalje nas trojica guramo jedan drugog da budemo najbolji mogući na terenu. I Rodžer i Rafa su me insprisali. Rodžer je pokazao kako efikasno i pametno možeš da se trenira, organizuje privatni i profesionalni život. Kako da organizuješ život da budeš najbolji, šampion, kako da se nosiš na terenu. Od Rafe sam naučio respekt prema sportu, protivnicima i ratnički stav na terenu. "

Veliki preokret dogodio mu se i nakon najsupešnijeg perioda u karijeri koji je trajao od leta 2014. do osvajanja Rolan Garosa 2016.

"Nakon osvajanja Rolan Garos 2016. mislio sam da ću nastaviti da dominiram, ali sam se mnogo opteretio. Sreća je zavisila od pobeda, a onda sam shvatio da kada sam osvojio Pariz nisam ispunjen. Nešto je nedostajalo. U mračnom uglu moje podsvesti tužni dečak je tražio podršku, ali ne kroz sportske pobede, već kroz ljubav i emociju. Shvatio sam da sam zbog moje posvećenosti tenisu ostavio tog uplašenog dečaka, gurnuo ga u stranu. Nisam mu dao dovoljno vremena da mu se obratim na emotivnom nivou. Nisam rastao emotivno, za razliku od tenisa. Morao sam dublje da zavirim u sebe i zahvalan sam na tom iskustvu. Sada sam mnogo zreliji i lakše se nosim sa emocijama i životom uopšte. U isto vreme sam imao i probleme u braku. Ali, posle toga je naša veza postala mnogo dublja. Tada sam primetio da mi odnosi sa najbližim ljudima i nisu tako duboki."

Mnogo toga se poslednjih godina promenilo u njegovom životu nakon što je postao suprug i otac. Zreliji je, kako sam kaže i oseća ljubav kako nikada nije ranije. Za to su zaslužni njegva supruga i dečica.

"Srećam sam sa naša dva klinca, i za sada nam je fino. Nikada se ne zna, život jer pun divnih iznenađenja i imamo sreću da smo roditelji dva anđela koji su naši učitelji života. Bude nam unutrašnju decu. Ja želim da imamo još dece, Jelena baš i ne. Kada sam postao otac nisam imao pojma koliko mogu više da volim i kakve su to emocije od dana kada se Stefan rodio. Život vam se od tada potpuno promeni, okrene naglavce. Stefan već shvata čime se bavim, ko sam i šta sam. Veoma je pametan za svoje godine i dobro se snalazi u ookolnostima u kojima raste. "

Nole se na kratko prisetio i veoma interesantnog incidenta koji se dogodio dok je prosio sadašnju suprugu Jelenu:

"Jelenu sam zaprosio tokom vožnje balonom. Uredio sam tako da krene još jedan balon i da u jednom trenutku ispusti natpis "udaj se za mene". Međutim, dok je pilot pokušavao da otkači taj znak i kada je konačno uspeo zapalio se balon i krenuo da pada. I onda he taj nastip krenua da pada, ali ga je nekako pročitala. Mislila je da neko pokušava da napravi reklamu. Pričala je kako me dobro zna i da ne mogu da je iznenadim, ali videla je tako da mogu."

Malo je patriota u ovoj Srbiji kakav je Đoković. Čovek koji je, i sam je svestan toga popravio imidž domovine širom sveta, a posebno na zapadu. A da ne prilamo koliko je dao i vratio onima kojima je najpotrebnije.

"Srbija je za mene moja kolevka, koja mi je dozvolila da postanem ličnost i teniser i čovek kakav sam danas i za to sam joj večno zahvalan. Ne gledam je kroz politiku, nego kao državu, majku svih nas koja nam je dala život i priliku da rastemo u ljude. Srbija će uvek biti moj dom broj 1."

Čini se da mu od svega u sportu najviše smeta popularnost, iako se dobro nosi sa konstatnim opterećenjem javnosti i rezultata.

"Ne tražim da budem centar pažnje, pa ni u Srbiji. Ali ljudi me prate, navijaju i osećam ljubav. Ne vidim sebe kao veliki zvezdu, pokušavam da se tako ne ponašam, da budem otvoren, prijatan. Ne volim da budem popularan, iskreno. Smeta mi da vidim moje lice svuda iako je to deo onoga što radim, te i prihvatam. Moj otac posebno voli da se pohvali sinom koji je uspešan. Okačio jer moju sliku na zgradu iznad restorana, pa se vidi sa atutoputa. Meni je to smešno, ali ne uživam u tome."

Za kraj izdvojio je vreme i za nekoliko reči o pokojnom prijateljum, jednom od najboljih košarkaša svih vremena, Kobiju Brajantu.

"Kada sam bio povređen i vraćao se na teren nije mi dobro išlo, pa sam nekolio puta pričao sa njim, takođe smo se i sreli I bio je tako fin, otvoren i pun podrške. Ili bi mi odmah dao savet ili bi malo razmislio pa mi kasnije rekao. Bio je uz mene, tu. Bio je divno biće koje je usput jedan od najboljih košarkaša svih vremena. Mislim da je njegova ličnost nadišla ono što je uradio na terenu Upoznali smo se pre 10-ak godina. Proveo je tada mnogo vremena sa mnom u svlačionici, pričali smo na italijanskom. Način na koji me je prihtavio, prigrlio, dozvolio mi da budem deo njegovo života nikada neću zaboraviti. On i ćerka Đana su sada anđeli koji hodaju zemljom. Pamtiču ga kao jednu od najvećih životnih inspuiracija.", iskren je Đoković.