Najbolji sportista Srbije: Novak Đoković i ispunjenje zlatnog sna

Bilo je daleko boljih godina u karijeri Novaka Đokovića, pamtiće se one kada su padali veliki rekordi, ali samo jedna će ostati upisana kao zlatna, u olimpijskom smislu.

Teniski kolos Novak Đoković je u 2024. možda hodao stazom trnja, ali je istu na kraju posuo zlatnom prašinom. Možda se sa teniskog neba uskoro izgubi iz vidokruga, ali ostaviće taj dugi, zlatni rep za sobom.

Đoković, koji drži gotovo sve relevantne rekorde u svetu belog sporta, nije želeo da u istoriju ode upamćen kao neko ko je osvojio apsolutno sve, ali ne i zlato na Olimpijskim igrama, i otuda je proteklih 12 meseci bilo apsolutno podređeno ostvarenja tog sna.

Jer znalo se, sa 37 godina, Pariz je bio možda poslednja šansa da se do cilja dođe. Poslednja velika bitka za prolaz kroz Trijumfalnu kapiju. I dobio je!

Olimpijski turnir u svetu tenisa, možda ne uživa važnost koju bi morao da ima, jer se svake godine održavaju četiri grend slema, koji su alfa i omega sporta. Ipak, za Novaka je ispunjenje olimpijskog sna bilo od izuzetne važnosti, pa je sada u malom krugu onih koji mogu da se pohvale da su bili i grend slem i olimpijski šampioni.

Konačno, to sazvežđe sada čine: Štefi Graf (1988), Andre Agasi (1999), Rafael Nadal (2010), Serena Vilijams (2012) i Novak Đoković (2024). To su te godine kada su zaokruživali svoj veliki teniski put osvajanjem takozvanog Zlatnog slema.

Posle 2023. godine u kojoj je osvojio tri grend slem trofeja i igrao jedno finale i bio apsolutni gospodar teniskog karavana, Đoković je u 2024. sve podredio tome da sa terena u zapadnom delu Pariza iz Bulonjske šume ode sa zlatnom medaljom oko vrata. Nije bilo više ništa važno kao to, čak ni njegovi omiljeni grend slemovi, ni masters titule, pa je igrao reklo bi se dozirano, imajući na umu da vrhunac forme treba dostići baš tada, krajem jula i početkom avgusta. Što naravno, nije bilo lako. Posebno posle neočekivanog razlaza sa trenerom Goranom Ivanišević krajem marta.

Sumirajući nedavno sezonu za sobom, sada sedmi reket sveta, rekao je da je svestan da u proteklih 12 meseci nije imao rezultate koji su mnogi očekivali, pa i on sam, ali da je u celini zadovoljan time što je postigao.

"U 2024. nisam igrao mnogo, i osim osvajanja zlatne olimpijske medalje i finala Vimbldona, moglo bi se reći da je to bila najmanje plodonosna sezona u poslednjih deset godina. Imao sam mnogo uspona i padova i problema koje sam usput rešavao, čak i na ličnom planu. I pored svega, osećam da i dalje mogu da igram na najvišem nivou. Činjenica je da su se Siner i Alkaras uspostavili kao dvojica najboljih igrača na svetu, da ne pominjem i Zvereva. Svi oni će biti kandidati za osvajanje predstojećih grend slemova, kao i mnogih drugih turnira", kaže Đoković.

Endi Rodik, bivši broj jedan, rekao je nedavno da je "ono što je po Novakovim parametrima slabija sezona, za nekog nedostižan san" i tu je potpuno u pravu. Polufinale Australijan opena, četvrtfinale Rolan Garosa, na kojem ga je u pohodu ka završnici zaustavila povreda kolena, te čudesan povratak na Vimbldonu, za mnoge bi bili ogroman uspeh, ali Đoković je najviše želeo zlato na Igrama. A moglo je lako da se dogodi da zbog povrede i ne dođe u priliku da se pojavi tamo!

Godinu je počeo neočekivano, na Junajted kupu, na kojem je igrao za tim Srbije, izgubio je u četvrtfinalu od Australijanca Aleksa de Minora.

To je bila uvertira za njegov najuspešniji grend slem, Australijan open, na kojem od početka nije igrao u velikoj formi, uz to je vukao i prehladu i definitivno je pao u polufinalu pred naletom mladog lava sa Alpa, Italijana Janika Sinera, kasnije i pobednika turnira.

Još jedan Italijan bio je koban za Novaka, ovog puta Luka Nardi i to na Mastersu u Indijan Velsu, gde je Novaka pobedio u trećem kolu, da bi Đoković u aprilu u Monte Karlu stigao do polufinala, u kojem je u tri seta poražen od Norvežanina Kaspera Ruda.

Rim je trebalo da posluži kao dobra provera za Rolan Garos, ali tamo je u trećem kolu, posle onog čudesnog incidenta kada je u glavu pogođen metalnom flašicom, turnir završio u trećem kolu, protiv Čileanca Alehandra Tabila.

Odlazak u Ženevu, u kojoj nikad pre nije igrao, bio je iznuđen da bi dobio još koji meč u nogama pred dolazak na Rolan Garos, gde je trebalo da oseti šljaku na kojoj će se samo nekoliko nedelja kasnije voditi olimpijske bitke.

Novak je imao tu nesreću da u meču osmine finala protiv Argentinca Fransiska Serundola povredi koleno i dan kasnije je posle pregleda magnetnom rezonancom, odustao od daljeg takmičenja, pa je Kasperu Rudu meč četvrtfinala predao bez izlaska na teren.

I tu je krenula neviđena trka sa vremenom - od 5. juna. kada je u Parizu odrađena hitna operacija kolena, do 24. jula i Olimpijskog turnira, imao je tek šest nedelja za oporavak i činilo se da tako nešto neće biti moguće. Ali zaboravili su mnogi kakvo je Novak čudo i da kod njega ne postoji ništa što je nemoguće.

Kako je išao oporavak, najbolje svedoči da se na iznenađenje svih, pojavio već na Vimbldonu i sa povezom na kolenu stigao do same završnice i drugog uzastopnog finala londonskog turnira, protiv Karlosa Alkarasa. Španac je kao i 2023. uspeo da pobedi Novaka, ovog puta sa 6:2, 6:2, 7:6 (4), ali nije ni slutio da će uskoro on biti taj koji će osetiti gorčinu poraza, i to onda kada je Novaku bilo najvažnije.

Španac je bio sa druge strane mreže i u finalu Igara u Parizu, u borbi za zlatnu medalju, ali je napravio kobnu grešku i posle polufinala, pred TV kamerama, obećao naciji: "Daću svima u Španiji ono što žele, a to je zlato".

Kako se samo prevario, kako je poput Ikara prelako poleteo u visine suncu, da bi njegova voštana krila potom bila spržena Novakovim sjajem!

Novak je u tih nedelju dana na stadionu "Filip Šatrije", bio Novak. Neponovljiv, lucidan, inspirisan, motivisan, agresivan, neuhvatljiv. Sav kvalitet, koji je isijavao u protekle dve decenije, na maestralan način prekovao je u olimpijsko zlato, reketom kao čekićem - pod njegovim udarcima, bez izgubljenog seta, padali su redom Australijanac Metju Ebden, zatim večiti rival, Španac Rafael Nadal, potom Nemac Dominik Kepfer, Grk Stefanos Cicipas, Italijan Lorenco Muzeti i na kraju Karlos Alkaras, u meču za pamćenje u dva taj brejka, 7:6 (3), 7:6 (2).

Onaj trenutak, kada je Novak pao na kolena na teren, dok mu je od napora drhtao palac na šaci koji je zumirala kamera veštog reditelja, i kada se zaorio krik šampiona u čuvenom teniskom koloseumu, jedan je od najemotivnijih momenata u istoriji srpskog sporta. Trenutak koji je značio osvajanje poslednjeg preostalog vrha, koji je za Novaka Đokovića bio nedostižan od njegovih prvih Igara 2008. godine u Pekingu. Naplatio je tada za sve olimpijske promašaje, od Nadala 2008, Endija Marija i Huana Martina del Potra 2012, potom ponovo od Del Potra 2016. u Riju i 2020. od Aleksandera Zvereva u polufinalu.

"Ne znam šta da kažem. Potpuno sam u šoku, od emocija, od svega… Rekao sam posle polufinala da je cilj ostvaren. Nešto što nisam uspeo na prve četiri. Znam da su svi želeli da idem na zlato, i ja sam želeo. Činjenica da sam se plasirao u finale mi je znatno olakšala. I ubedljiv poraz na Vimbldonu mi je pomogao. Lošije nisam mogao. Ušao sam rasterećno. Raspaljivao forhende, kao što on čini. Otišao sam odmah sve njih da zagrlim. Imam milijardi emocija koje mi se komešaju. Naravno da sam preponosan, presrećan što sam doneo zlato Srbiji. To mi je najveći sportski uspeh verovatno u životu", rekao je Novak odmah po osvajanju zlata.

To zlato je zaista specifične specifične težine, ne postoji merna jedinica koja može da odredi njegovu vrednost, jer je uzeto posle neverovatnih okolnosti, nedugo posle povrede.

Sve što je Novak do kraja sezone uradio, a igraj je i u Dejvis kupu, potom stigao do trećeg kola US Opena i finala u Šangaju, nije bilo toliko važno. Jer je onaj emotivni vrhunac i maksimalan sportski naboj, doživeo usred leta, kako je i planirao.

Sada, u poslednjoj fazi karijere, može da igra mirno, bez ikakvog opterećenja, da sam određuje prioritete i ciljeve. Mada, kao i svaki veliki šampion, nikada ne želi da jasno podvuče crtu.

Da je i pred početak 2025. jednako gladan uspeha, svedoči to što je izabrao novog trenera, nekadašnjeg rivala i velikog prijatelja iz dečačkih dana, Škota Endija Marija, sa kojim će u nove bitke ući u januaru u Australiji.

"Spreman sam da se opet takmičim, fizički i mentalno. Osećam da još mogu da se nosim sa ovim momcima i da će iskustvo koje imam biti od koristi. Otuda ću igrati više turnira, iako će mi grend slemovi biti prioritet. Daću sve da pobeđujem ako mi telo to bude dozvoljavalo. Za sada sam u redu, imam vremena za odmor i analizu šta bih mogao da unapredim za sledeću sezonu, za koju se nadam da će biti bolja od ove", rekao je Novak nedavno.

Janik Siner je na tronu, Zverev je drugi, Alkaras treći, ali Novaka ne zanima na kom je trenutno stepeniku, jer zna kako može da se vrati, pa pred 2025. poručuje znatno mlađim rivalima.

"Želim da nastavim da ispisujem istoriju sporta. Iako i dalje učim i upijam svaki detalj. Tenis mi je dao mnogo, osećam se srećnim da mogu da nastavim da igram na najvišem nivou. Sve dok mogu da ostanem na vrhu, nastaviću da igram. Siner i Alkaras su upozoreni, ako žele da definitivno preuzmu vođstvo, moraće da se suočavaju sa poslednjim članom velike trojke, iznova i iznova", rekao je Novak.

Svet je čuo, ostalo je još vremena da se uživa u čarolijama velikog majstora, koji kreće u pohod na nove velike titule. Igraće dok ima snage i dok veruje da može. Mi posle svega što je uradio i dalje verujemo da može. Veliki šampioni ne odlaze tek tako.