Napadač koji je nadmašio Romarija i Ronalda: Da je Dejo Savićević imao Kežmanove navike naspram njega bi Pele i Maradona bili mali igrači

Leto 2000. Samo što je gotova sezona. Partizan je igrao lepršav, dopadljiv i efikasan fudbal, ali je titulu predao Crvenoj zvezdi. Za utehu mu je ostala činenica da je postigao 111 golova u prvenstvu, što je i dan-danas klupski rekord, te što je prvog strelca tadašnje jugoslovenske lige (27 pogodaka) prodao za ozbiljne pare.

Mateja Kežman u PSV-u za 28.000.000 maraka.

Obećao je Žarko Zečević i nikad dospeli Filips semafor na stadion u Humskoj, ali ’ajde sad. Ostalo je za uspomenu i dugo sećanje da niko posle toga nije tako tresao meže na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Vala, ni u Ajndhovenu, pošto je za četiri sezone u Holandiji redovno pogađao i napredovao na rang listama do statusa jednog od najboljih napadača koje je zemlja Lala ikad videla. Primera radi, sa 129 pogodaka za Filipsovce, na večnoj listi je drugi, iza Vilija van der Kuijlena (rešetao posle Drugog svetskog rata, 159), ali zato ispred velilčina kakve su Romario (127), Rud van Nistelroj (77), Ronaldo (53) i na tu činjenici podseća magazin Voetbal International na dan kad Srbin slavi 41. rođendan.

Pride, viri u arhivu, sećajući se Matejinih početaka u Ajndhovenu.
„Uložili smo ogroman novac u Kežmana, a on jedva da daje golove. Šta da radimo?“, pita predsednik Gari van Raj i trener Erik Gerets skauta Pita de Vizera posle ne baš pohvalnog početka u Erediviziji, a čovek koji ga je doveo sa Balkana se seća razgovora s početka jeseni 2000. „Gledali su me ispod oka. U fazonu „šta si to video u njemu?“. Smatrali da uopšte nije tehnički potkovan“.

Odgovor na terenu bio je rečitiji: 24 gola u prvoj sezoni. Zvanje najboljeg strelca lige i, još važnije, prva od dve titule sa Filipsovcima.
„Odmah se videlo da Kežman poseduje nešto ekstra. Nikad se nije krio na terenu. Čak i ako promaši deset šansi na utakmici, pucaće 11. put. Drugim skautima se to nije dopadalo, meni jeste“, uverava De Vizer, koga je, prema pisanju tamošnjih medija, oduševio Kežmanov golgeterski instinkt na tadašnjim jugoslovenskim terenima, zbog čega ga je u izveštajima poslatim u bazu poredio sa Abeom Lenstrom, čuvenim holandskim napadačem iz 50-ih godina prošlog veka, protagonostom 33 pogotka na 47 mečeva za državni tim. 

Vredelo je. Ako je De Vizer imao „nos“ da namiriše talenat, onda je Mateja posedovao glavu koja neće pasti ma koliko visoko prepreke bile postavljene. O tome svedoči anegdota Voetbala Internationala kako je tražio da mu lekari namerno polome nogu (!?). Kad je kost već pukla i pretila da uspori razvoj karijere na početku, navodno je jedino rešenje bilo da se noga ponovo slomi na istom mestu, kako bi se pravilno lečila. Rizik je bio ogroman, karijera je bila u pitanju, ali je Mateja iskoristio trenutak kad je otac Zlatko otišao u toalet bolnice, da hirurgu naredi:
„Lomi“.

Bilo mu je 16 godina.
„Od malena je znao da će se profesionalno baviti fudbalom. Ako nešto kaže da će da uradi – uradiće. Želi da dostigne najviši nivo svetskog fudbala. Još nije na njemu“, govorio je te 2003. Petar Ađanski, Beograđanin iz Žarkova, koji je golmansku karijeru gradio u Viljemu Drugom, Helmondu i Ajndhoven, a kad je prestao profesionalno da se bavi fudbalom u poslednjepomenutom gradu otvorio je resotran, u koji je Mateja često navraćao.

Holanđani podsećaju da je Kežman u detinjstvu sat i po putovao do stadiona Zemuna na trenige, ali je klub iz Gornje varoši smatrao da nije vredan daljeg ulaganja baš zbog tog loma noge. Otac ga je, razumljivo, bodrio.
„Tata Kežman je fanatik. Nikad nije poputašo ili povlađivao Mateji. Neprestano je tražio još i još. Kad je došao do Holandije ta vrsta stimulacije mu više nije potrebna, jer je Mateja postao kompletan igrač“, podseća De Vizer.

Naredne sezone postigao je „samo“ 20 golova, najmanje za PSV, već sledeće je duplirao učinak. Kraj njegovog imena čak 40 pogodaka u svim takmičenjima. U opasnosti je bio klupski rekord PSV po broj preciznih hitaca u jednoj sezoni, vlasništvo Koena Dilana, strelca 43 gola u takmičarskoj 1956/57.
„Nije preokupiran rekordom, ali sam siguran da može da ga obori“, govorio je tad menadžer Vlada Lemić.

Mateja nije uspeo, ali jeste u nečemu drugom. Uvukao se pod kožu navijačima bilo gde da je igrao. Pre Holandije to su bili Partizan i Grobari, kasnije Čelsi, pa Atletiko, Fenerbahče, Zenit, BATE Borisov.
„On je kralj u očima Partizanovih navijača“, uverava Lemić da je Mateja plakao prilikom napuštanja Humske. „Nikad nisam video jugoslovenskog fudbalera da je tako posvećen kao što je bio Mateja. Da je Dejan Savićević posedovao Kežmanov mentalitet, učlinio bi da Maradona i Pele naspram njega izgledaju kao mali igrači“.

Autor podseća da je ušao u navijačku pesmu, jer je na per derbija isto toliko puta tresao mežu Crvene zvezde, kao i da je posle pogotka Rijeci na Kantridi uzvratio na provokacije hrvatskih navijačla, tako što je pokazao palcem na broj i prezime na poleđini dresa. Ostade godinama zaštitni znak.
„Uopšte ne voli fensi mesta. Bilo mu je dovoljno da naruči kriglu piva i da bude okružen prijateljima“, pokušava Lemić da nacrta centarforov karakter, a kasnije se u tekstu kaže kako ga je pogađalo što ga smatraju narcisiodnim, ne shvatajući da je bio usamljen, jer u to vreme izabranica Emilija nije živela s njim u Holandiji.

Tugu je pokušavao da leči treninzima u teretani. Što je nostalgija bila izraženija, trening je bio žešći. Uprkos tome što je u drugoj sezoni, onoj najmanje efikasnoj u PSV-u, imao nesuglasice sa trenerom Gerecom.
„Ako igrač ne oseti 100 odsto poverenje struke, onda se ne može očekivati od njega da pruži 100 odsto na terenu“, sleže ramenima Lemić.

Kežman je već tad želeo da ode. Srećom, nije. Sve se okrenulo dolaskom Gusa Hidinka na klupu. Deo slagalice koji je nedostajao za lansiranje u jaču ligu, bolji klub.
„Razlika je bila očigledna, Gus je trener iz Matejinih snova“, ilustrativno će Ađanski.

Na kraju krajeva, baš pod Hidinkovom palicom dao je najviše golova u karijeri (78), mada mora da zahvali i Ajrenu Robenu i Denisu Romedalu, pošto su mu ubacivanjem sa krila pakovali šanse.

Kad je dobio prvo dete, sina Lazara, uozbiljio se:
„Svi Srbi imaju izražen takmičarski mentalitet, ali čim napuste teren ponašaju se malkice drugačije. Ne i Kežman. Kad se završi trening, ostaje još pola sata na terenu, radi na sebi“, pohvalno je pričao Željko Petrović, nekadašnji reprezentativac Jugoslavije, dokazan na holandskim terenima i kao igrač i kao trener.

A kad je reprezenatcija u pitanju, baš te 2003. kad je dogurao do „kote 40“ na klupi Srbije i Crne Gore sedeo je Dejan Savićević. Nismo se proslavili. Behu to blamaže sa Azerbejždnom. Holanđani su pisali kako se Kežmanu nisu sviđali selektorovi metodi rada.
„To je bilo suviše amaterski za njega“, govorio je Ađanski, da bi se Petrović nadovezao: „Nije želeo da putuje u Beograd samo da bi se zabavljao. Rekao je nešto na tu temu i izbio je konflikt. Nisu ga poštovali, često su ga menjali“.

Opet je proigrao kod Ilije Petkovića. Između ostalog, dao gol protiv BiH, vredan plasmana na Mundijal 2006. u Nemačku.
„Njemu je nevažno da li je rival Ajaks, Zvole ili Mančester junajted. Uvek je davao golove, ljudi su to cenili“, opisuje ga Arsenije Šoškić, novinar Večernjih novosti, u to vreme hroničar zbivanja u državnom timu.

Kežman je bio na vrhuncu. Postao je skoro Holanđanin.
„Toliko se dobro osećao u Ajndhovenu da nije ni pomišljao da ode, osim ukoliko ne dođe ponuda vrhunskog kluba. Bile su mu 24 godine. Roj Makaj je postao Zlatna kopačka Evrope sa 28. Znao je da je najbolji period pre njim“, poredio je agent Lemić nekoliko meseci pre transfera u Čelsi.

Šteta što nije ispalo baš prema projekciji, ali zazuvek ostaje: Romario, Ronaldo, Van Nistelroj, a ispred njih - Kežman.

(FOTO: AFP, MN Press)