In memoriam: Nikola Pilić

Tužne vesti stižu iz Hrvatske. Legendarni teniski trener i jedan od najvažnijih ljudi u teniskom razvoju Novaka Đokovića, Nikola Pilić, preminuo je u 87. godini u Rijeci.

Pilić je rođen u Splitu 27. avgusta 1939. godine. Kao igrač je pod zastavom Jugoslavije stigao do finala Rolan Garosa 1973. godine u singl konkurenciji, dok je u dublu osvojio Ju-Es-Open 1970. i igrao finale Vimbldona 1962. Pilić je na ATP listi najdalje dogurao do šeste pozicije.

Ostaće upamćen kao jedini čovek u istoriji Dejvis kupa koji je "salataru" osvojio sa tri različite reprezentacije. To je učinio kao selektor sa Nemačkom čak tri puta (1988, 1989 i 1993) i sa Hrvatskom 2005, dok je bio u ulozi savetnika 2010. godine kada je Srbija osvojila Dejvis Kup i između ostalog uzeo učešće u onom čuvenom brijanju glava naših igrača i selektora Bogdana Obradovića.

Kada je imao samo 12 godina, 1999. godine Novak je napustio Beograd i otišao u Minhen na akademiju Nikole Pilića. To je bio ključni trenutak u karijeri Novaka Đokovića. Prvi put je izašao iz Srbije u ozbiljnije tenisko okruženje. Akademija je imala vrhunske uslove, kvalitetne sparing-partnere i sistematski rad koji Đoković u Srbiji u to vreme nije mogao da dobije. Pilić je u tom trenutku imao bogato iskustvo kao trener i vođa reprezentacija. Znao je kako da usmeri mladog tenisera, prepoznao je Đokovićev talenat, ali i potencijal za mentalnu čvrstinu i radnu etiku. Bio je jedan od prvih koji je javno govorio da Novak ima kvalitet da bude broj jedan na svetu.

Bivši šampion i kapiten Dejvis kup reprezentacija, Pilić je imao kontakte širom sveta. Đoković je kroz njegovu akademiju dobio pristup turnirima, trenerima i širem teniskom krugu, što mu je otvorilo vrata ka profesionalnom nivou. Novak je u ranim godinama u Nemačkoj bio dečak daleko od kuće. Pilić je bio figura koja mu je davala sigurnost, motivaciju i podršku. Đoković kasnije često ističe da mu je upravo Pilić pomogao da stekne samopouzdanje i disciplinu.

©MN Press

Pilićeva akademija i način treninga postavili su osnovu Novakove karijere i nadogradili ono što mu je usadila Jelena Genčić kao prvi trener: upornost, fizičku spremu i psihološku stabilnost. To su kasnije nadograđivali drugi treneri (Marijan Vajda, Boris Beker, Goran Ivanišević), ali bez ozbiljnog temelja kod Pilića teško bi bilo doći do vrha.

Kada je Novak imao 12 godina, prelazak u Pilićevu akademiju u Minhenu značio je ulazak u ozbiljan, profesionalan sistem rada. Do tada je trenirao u improvizovanim uslovima na Kopaoniku i u Beogradu, a kod Pilića je prvi put video šta znači profesionalizam, od ishrane, treninga i discipline, do planiranja turnira. To je bio most iz sveta talenata u svetski tenis. Nikola Pilić je već tada imao ogroman ugled: bio je finalista Rolan Garosa 1973, osvajač Dejvis kupa sa Nemačkom 1988, trener Gorana Ivaniševića. Kada je takva figura stala iza Đokovića i javno rekla „Ovaj dečko će biti broj 1 na svetu“, to je dalo Novaku legitimitet i otvorilo mu vrata ka sponzorima, turnirima i teniskim strukturama.

Novak je često govorio da je u Nemačkoj bio dete u tuđoj zemlji, odvojen od porodice. Pilić mu je bio oslonac, strog, ali i očinski nastrojen. Naučio ga je kako da izdrži poraze, kako da gradi mentalnu snagu, i da se ne zadovoljava malim stvarima. To je bila rani model onoga što će kasnije postati Novakova najveća snaga, psihološka stabilnost i borbenost.

Iako se često ističe da je porodica Đoković mnogo žrtvovala, bez Pilićeve akademije i njegovih kontakata teško da bi Novak imao pristup velikim turnirima u Evropi.
Pilić je obezbedio da Novak dobija vajld-kardove, da trenira sa igračima višeg ranga i da se uključi u ITF juniorski kalendar. U vreme kada je Novak bio ranjiv, jer je dolazio iz zemlje pogođene sankcijama i ratom, Pilić je bio njegova zaštita i „ambasador“. U teniskom svetu često je baš Pilić objašnjavao ko je taj mladi Srbin, odakle dolazi i zašto treba da mu se pruži šansa.

Đoković je više puta javno rekao: „Nikola Pilić je jedna od najvažnijih ličnosti u mojoj karijeri. Bez njega ne bih imao temelje da stignem do vrha.“ To pokazuje da Novak ne posmatra njegovu ulogu samo kao trenera iz mladosti, nego kao ključnog čoveka koji ga je uputio u ono što znači biti profesionalni sportista.