Džordan, Ali, Brejdi, Mesi, Bolt... To je njegovo društvo

Za mnoge sportske zaljubljenike - posebno na ovim našim prostorima - za teniske eksperte, pa i one što su ubeđeni da to jesu, za dobar deo planete u globalu, Novak Đoković je već neko vreme vlasnik nezvanične lente namenjene najvećem teniseru u istoriji. Do večeras možda je i bilo argumenata da se ta teza pobije. Od večeras, moraće da se poklone i oni što im srpski as baš i nije pri srcu. Da se poklone i dođu na podvorenje novom teniskom kralju.  

Jer ovo su činjenice: Novak Đoković od nedelje 11. juna 2023. godine ima 23 grend slem trofeja, jedan više od Rafaela Nadala i tri više od Rodžera Federera, svojih najvećih rivala; Novak Đoković ima najviše pehara na masters-turnirama i pozitivan skor i sa Rafom i sa Rodžerom; i onako tek ‘usput’ da konstatujemo: daleko, daleko najviše nedelja provedenih na prvom mestu ATP liste.    

Novak večeras nije pretekao samo Nadala, nego i čuvenu Nemicu Štefi Graf. Ona takođe ostaje na 22 grend slem trofeja, a Serena Vilijams koliko od Vimbldona da počne da se priprema da ostaje bez društva na ‘koti 23’.

Nije dovoljno?

Dobro, evo čisto da pomenemo - za one što bi i dalje da osporavaju - da do kraja godine srpski as može da pretekne i Margaret Kort, damu sa 24 najvažnija teniska trofeja. Doduše, njenih čak 13 dolazi iz perioda pre open ere, ali eto, nije problem, neka bude rekorderka do US opena.

Šalu na stranu, Novak večeras nije postao samo najveći u tenisu, već je istakao ozbiljnu kandidaturu za titulu G.O.A.T u globalu. NAJVEĆI SPORTISTA U ISTORIJI! Otuda smo malo zavirili u sportsku arhivu i miksom podataka o trofejima, najvećim sportskim dostignućima i ličnih utisaka, sastavili listu najuspešnijih svih vremena.

Pa evo u kakvom se društvu Nole našao...   

FUDBAL

Lionel Mesi (2004 - )

Za neke fudbal nije sport već najvažnija sporedna stvar na svetu. Ali kao sport bez premca je po masovnosti, popularnosti, uticaju... I zato je svaka fudbalska epoha imala svoje vladare i kraljeve. Još od predratnih godina i starih asova poput Meace, Andradea, Sindelara, Macole, preko prvih posleratnih zvezda kao što su bili Metjuz (40-te) ili Di Stefano (50-te), pa sve do pojave Pelea. Čuveni Brazilac vladao je fudbalom duže od bilo koga do tada. U tri različite decenije bio najbolji na svetu, promenio istoriju fudbala, postao globalni fenomen... Posle njega je došao Johan Krojf, a onda i „mali zeleni“ - Dijego Maradona. Argentinac je bio sušta suprotnost Peleu po stilu i ponašanju, ali u jednom su bili slični. Po fudbalskoj genijalnosti. Nekima je Maradona i danas najdraži, njegovih nekoliko sezona u „prajmu“ smatraju se možda i najboljim u istoriji fudbala. Ali nije trajao dugo. Iza njega su stigli velemajstori Ronaldo, Zidan, Ronaldinjo... A onda se pojavio naslednik „iz epruvete“. Lionel Mesi bio je argentinski dečak koji je primao hormone rasta da pobedi prirodu. U Barseloni je neviđeni talenat razvijan kao u laboratoriji. Prvu asistenciju dao mu je Ronaldinjo i prepustio mu tron najboljeg igrača u klubu, Evropi i na svetu. Otkako se pojavio u timu Barselone, Mesi je rušio sve pred sobom. Za 17 godina u klubu osvojio je 10 titula prvaka Španije, četiri Lige šampiona, obarao rekorde, postizao kultne golove, vodio titiansku borbu sa arhirivalom Kristijanom Ronaldom,osvojio sedam Zlatnih lopti... I sve mu to bez uspeha sa reprezentacijom nije bilo dovoljno da pobedi kontrargumente usled kojih su ga mnogi stručnjaci svrstavali ispod Pelea i Maradone. Kada je probio led sa Gausčosima osvajanjem Kopa Amerike pre dve godine, konačno je krenuo napad na status najboljeg svih vremena. Završio se krunisanjem u Kataru, na svetskom tronu, posle najboljeg finala u istoriji Mundijala. Te večeri je napokon moglo da mu se prizna da je G.O.A.T.

KOŠARKA

Majkl Džordan (1984-1993; 1995-1998; 2001-2003)

Poput Pelea i Muhameda Alija nekada, odnosno Ronalda, Mesija, Federera ili Lebrona Džejmsa danas, tako je ime Majkla Džordana poznato na svakom pedlju zemaljske kugle već četiri decenije. Čak je u mnogim državama daleko priznatije nego sam sport kojim se bavio. Desetine, pa i stotine miliona ljudi ni ne znaju pravila igre, ali znaju ko je Džordan, što dovoljno oslikava njegovu veličinu koja je teritorije SAD počela da prvazilazi na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984, još pre nego što je zaradio prvi cent od košarke; pre prve odigrane utakmice u NBA koju je potom godinama popularizovao u svetu. Bilo je i pre Džordana košarkaških velikana, od Bila Rasela, Vilta Čemberlena, Karima Abdula Džabara, Lerija Birda, Medžika Džonsona, pa sve do Kobija Brajanta, Šakila O'Nila, Lebrona Džejmsa. Svi su se ogrnuli ogromnim plaštom slave; prethodnici uglavnom u SAD, naslednici na svim kontinentima; ali niko od njih nije uticao na popularnost košarke kao nenadmašni Em Džej. Ma koliko bili veliki, niko od njih nije bio ni blizu tog mitskog statusa. Jedino je Džordan bio veći od svog Čikaga. Toliko veliki da je između njegovog imena i košarke, posebno u onim čudesnim pohodima Bulsa na "svetske titule", često pisan znak jednakosti. Kada je crta ispod veličanstvene karijere podvučena (a dva puta se vraćao iz penzije), ostalo je za sva vremena zapisano: šest puta NBA šampion, dva puta olimpijski, šest puta MVP finalne serije NBA lige, pet puta MVP lige, 14 puta učesnik Ol-star vikenda, u 10 navrata član prve petorke sezone... Za neka manje važna individualna priznanja trebalo bi nam još redovna i redova teksta. Zato kao zaključak i ponajbolji omaž Njegovom letećem veličanstvu ide ocena i procena mnogih eminentnih znalaca istorije sporta da bi Majk Džordan sigurno bio u najužem krugu za najveću sportsku ličnost generalno, ne samo za epitet košarkaški G.O.A.T.

RUKOMET

Nikola Karabatić (2000 – )

Dok je sveta i veka vodiće se rasprave ko je najveći rukometaš svih vremena, praviće se analize i istraživanja, vodiće se polemike. Neki će se vratiti u prošli milenijum i reći da je to Veselin Vujović, drugi će se, pak, opredeliti za Magnusa Vislandera. Opravdano će se u priču gurati i Ivano Balić, koji je na početku ovog veka napravio rukometnu revoluciju, pa su Splićanina prozvali „rukometni Mocart“. Prepričavaće se i legende o danskom bombarderu Mikelu Hansenu. Ali ipak je rukometni pijedestal rezervisan za Nikolu Karabatića, najtrofejnijeg igrača u istoriji ovog sporta. Tri olimpijska zlata i jedno srebro, četiri puta šampion sveta, tri puta prvak Evrope, osvajač tri Lige šampiona sa tri različita kluba, 21 puta državni šampion u 22 profesionalne sezone (15 puta na tronu Francuske sa Monpeljeom i Pari Sen Žermenom, četiri puta Nemačke sa Kilom i dva puta Španije sa Barselonom). Uz to, brdo individualnih priznanja. Niko, nikada kao as Galskih petlova.

ODBOJKA

Žilberto Amauri de Godoj Filjo – ŽIBA (1995-2014; 2018-2019)

Svetska odbojka pre i posle njega sigurno nije bila ista. Teško je izmeriti da li je Žiba najbolji odbojkaš svih vremena, ali je sigurno jedan od onih koji su obeležili ovaj sport i čije ime izaziva oduševljenje. Predvodio je neverovatnu generaciju Brazila do tri svetska zlata (2002, 2006, 2010) i jednog olimpijskog (2004). Osam puta je osvajao Svetsku ligu, devet puta bio šampion Južne Amerike... Ima ukupno 44 medalje sa nacionalnim timom, od čega čak 30 najsjajnijih. Ima pune vitrine MVP nagrada i drugih različitih priznanja. Bio je i kapiten ekipe koja je dugo dominirala na svetskoj sceni, a zbog svega što je uradio za ovaj sport 2013. godine je postao deo Kuće slavnih. Žiba je najveću pažnju skrenuo u ovom veku, a najbolji u prethodnom bili su Amerikanac Karč Kiralj, koji kao igrač jedini ima olimpijski zlato i u dvorani i na pesku, i Italijan Lorenco Bernardi.  

Regla Tores (1989-2003)

Zbog ogromne popularnosti ženske odbojke ovde imamo i potkategoriju. Dakle, kada su dame u pitanju među vrhunskim igračicama izdvaja se jedna Kubanka. Reč je o Regli Tores koja je i zvanično proglašena za najbolju odbojkašicu 20. veka. Zbog problema sa kolenima karijeru je završila sa nepunih 28 godina, a ostaje pitanje gde bi postavila granicu da je mogla da igra još nekoliko sezona. Pored njenog imena zapisana su ogromna dostignuća. Tri puta uzastopno je bila olimpijski šampion sa reprezentacijom Kube (1992, 1996, 2000). Dva puta se pela na krov sveta (1994, 1998) – oba puta je proglašena za MVP. Do prošle godine je bila jedina igračica u istoriji kojoj je to priznanje pripalo dva puta, a onda joj se pridružila srpska reprezentativka Tijana Bošković. Osvajala je tri puta zlato na Svetskom kupu, dva zlata i dva srebra na Gran Priju, dva zlata na Pan-Američkim igrama… Uz sve to bilo je sijaset individualnih nagrada. U Kuću slavnih ušla je 2001. godine. Sigurno da će se kroz koju godinu voditi debate čiji uspesi su veći – pri vrhu liste najboljih su i Kubanka Mireja Luis, Ruskinja Ekatarina Gamova, naša Tijana Bošković… Ali, u ovom trenutku pobedu odnosi Regla Tores.

VATERPOLO

Igor Milanović (1975–1996)

U moru majstora teško je izdvojiti najvećeg svih vremena. Samo ih je sa ovih prostora sijaset lansirano u orbitu. Filip Filipović, Tibor Benedek, Vladimir Vujasinović, Deže Đarmati, Andrija Prlainović, Tamaš Kašaš... Ili španski as Manuel Estrijarte iz “ostatka sveta”. Može se tako nabrajati do iznemoglosti, ali nijedan kao Igor Milanović nije uticao na promenu sistema branjenja centara i načina na koji se igra vaterpolo. Zbog njega se igra menjala, dovijali su se – ni tada nisu mogli da ga zaustave. Na svim velikim takmičenjima zlatne medalje lepile su se za Milanovića (Olimpijske igre, Svetski šampionat, Evropske igre, Liga šampiona), a strelac je i antologijskog gola, verovatno, najpoznatijeg u istoriji vaterpola. Posle osam produžetka u finalu Svetskog prvenstva 1986. godine, Igor Milanović je karakterističnim „mahanjem“ slomio Italijane u poslednjoj sekundi i bacio Jugoslaviju u trans. Ono što je bio u reprezentaciji bio je i u klubu – lider, čovek koji ne beži od odgovornosti, žanje trofeje, presuđuje rivalima. Kvantitativno gledano, bilo je igrača sa više medalja, ali u periodu kada je vaterpolo, verovatno, bio i najpopularniji otkako se igra i više timova figuriralo za odličja, teško da je neko tada i kasnije imao takav uticaj na igru.

ATLETIKA

Jusein Bolt (2004-2017)

Može se diskutovati o tome ko je najveći atletičar svih vremena. Svakako ne i ko je najbolji sprinter u istoriji. Čovek koji je pomerio granice realnosti. Nekada se smatralo da prosto nije moguće istrčati stazu od 100 metara sa vremenom ispod 9.6 sekundi. A onda je došao Bolt. Prvo je sa "pola snage" oborio svetski rekord (9,69 sekundi) i premašio je dotad magičnu granicu od 9.7. Zbog Jamajčanina je granica nastavila da se pomera. Godinu dana kasnije, ostavio je Tajsona Geja metar iza sebe i kroz cilj prošao za 9.58 sekundi. Rekord i dalje stoji i stajaće - do daljnjeg. Kasnije je isticao da bi mogao da popravi rezultat, čak i da istrči najbržu sprintersku disciplinu za 9,4 sekunde. Nije u tome uspeo, stigle su ga i povrede, pa se 2017. godine povukao. Osvojio je osam zlatnih medalja na Olimpijskim igrama, 11 na prvenstvima sveta. Sve skupa 23 zlata, pet srebrnih odličja i jedno bronzano. Vratio je element spektakla u atletiku. Posle njega ništa nije isto. Neće ni biti.

Kraljica sportova ipak ima široku lepezu disciplina, pa tako moramo pomenuti i legendarnog finskog trkača Pavoa Nurmija (devet zlatnih medalja), Amerikanku Alikson Feliks, koja je na minulim Igrama u Tokiju došla do 11. medalje (sedam zlatnih), te je tako iza sebe ostavila čuvenog Karla Luisa (10 medalja, devet zlatnih). Ne smemo izostaviti ni Jelenu Isimbajevu, najveću skakačicu s motkom svih vremena, kao ni atletičare koji su u svoje vreme pomerali granice. Kubanskog prvaka sveta, rekordera i olimpijskog šampiona u skoku u vis Havijera Sotomajora, neprikosnovenog Jana Železnog, aktuelnog svetskog rekordera u bacanju koplja (98,48 metara), ali i Sergeja Bupku - ukrajinskog skakača s motkom, koji je u 35 navrata postavljao svetske rekorde i osvojio šest uzastopnih titula na Svetskom prvenstvu u atletici. Ipak, zbog svega što je sa sobom nosio harizmatični Jusein Bolt, trčanju na ivici razuma (a ne zaboravimo da je njegova omiljena disciplina najpopularnija u ovom sportu) i rekorda koji će teško biti oboren, čini se da mu pripada i titula najvećeg atletičara svih vremena.

BOKS

Muhamed Ali (1960-1981)

Postoje sportisti koji su veći i od sporta. Muhamed Ali je jedan od njih. Čovek kojem se dive i zbog nestvarne bokserske veštine, zbog koje je godinama bio nedodirljiv za rivale, a jednako i zbog čvrstih stavova van ringa, kojima je bio trn u oku američkih vlasti. Bio je Ali ogorčeni borac protiv rasizma, nije hteo da uzme pušku i da ide u Vijetnam i zbog toga mu je bila oduzeta bokserska licenca na čak tri godine. U svojim najboljim godinama, od 25. do 28, Muhamed Ali, rođen kao Kasijus Klej, koji je promenio ime kada je prihvatio islam, nije mogao da se bori. Iako je i pre toga kao svetski prvak imao fantastične mečeve i pobede nad Sonijem Listonom, Flojdom Patersonom, najznačajnije borbe Aliju su se dogodile nakon povratka u ring 1970. godine. Epski okršaji sa Džoom Frejzerom i Džordžom Formanom dizali su milione ljudi na svim kontinentima na noge. U tri navrata je Muhamed Ali osvajao šampionske krune, što nikom nije uspelo pre njega. Karijeru je završio sa 56 pobeda iz 61 meča, od čega je 37 bilo nokautom. Poslednju borbu imao je protiv Trevora Berbika i izgubio. Koliki je uticaj Ali imao i van ringa govori činjenica da je taj meč gledao jedan tinejdžer, koji se zarekao da će osvetiti svog idola. I kada se sreo sa Berbikom u borbi za titulu, brutalno ga je nokautirao. Taj dečko zvao se Majk Tajson...

GIMNASTIKA

Nađa Komaneči (1970 - 1984)

Ako je atletika “kraljica sporta”, gimanstika je njena princeza. Umetnost šta sve može ljudsko telo. Žena koja je pomerila granice ovog sporta je slavna Rumunka Nađa Komaneči. Bilo je uspešnijih i trofejnijih od nje. Ali niko nije tako promenio istoriju ovog sporta kao ona. Niko nije bio takva planetarna zvezda. Kada se sa 14 godina pojavila na Olimpijskim igrama u Montrealu 1976. godine, točak istorije se okrenuo. Postala je prva koja je dobila savršenu ocenu 10.0. I dobila je do kraja još šest desetki na putu do tri zlatne medalje! Malena Rumunka bila je prva zvezda Olimpijskih igara. Dobila je nadimak Boginja iz Montreala. Na sledećim je osvojila još dva zlata, ukupno ima devet olimpijskih medalja. Ima četiri svetska i 10 evropskih zlata. Decenijama kasnije bila je sinonim za gimnastiku. Iznedrio je ovaj sport velikane poput Larise Latinjine (18 olimpijskih medalja), Nikolaja Andrijanova, Alekseja Njemova, Simon Bajls… Ali niko nikad neće biti takva zvezda kao Nađa Komaneči. Od njenih vartoolomija zbog kojih su padale vilice počela je moderna era gimanstike.

NFL

Tom Brejdi (2000-2023)

Za Amerikance je fudbal, za ostale je američki fudbal, ali kada kažemo Tom Brejdi svi znaju da se radi o velikanu NFL-a. U SAD vlada nepodeljeno mišljenje da je legendarni kvoterbek najbolji svih vremena (G.O.A.T.). Jenkiji ga porede jedino sa Majklom Džordanom kada je u pitanju najbolji sportista svih vremena. Draftovan kao 199. pik 2000. godine na kraju šeste runde, uspeo je sa Nju Inglandom da osvoji šest trofeja Vinsa Lombardija. Posle jedne loše sezone Petriotsa odlučio je da mu treba novi izazov. Napustio je 2020. godine tim iz Bostona i stigao u toplu Floridu, u Tampa Bej, i već u prvoj sezoni doneo Bakanirsima drugi najvažniji trofej u istoriji franšize, prvi posle 18 godina. Sakupio je sedam šampionskih prstenova. Veliki as ima više titula nego dve najtrofejnije franšize u omiljenom sportu Amera – Nju Ingland Petriotsi i Pitsburg Stilersi. Na kraju prošle sezone definitivno je okačio kopačke o klin u 45. godini. Sada je jedan od vlasnika Las Vegas Rejdersa i sprema se da uplovi u komentatorske vode.

BEJZBOL

Bejb Rut (1914-1935)

Ah, taj bejzbol! Nikada se nije zapatio na tlu istočno od Atlantika, izrodio je sijaset istinskih velikana čija se imena sa ogromnim poštovanjem izgovaraju u gotovo svakom američkom domu. Prva asocijacija većine Evropljana na bejzbol je Džo Dimađo, devetorstruki "svetski šampion", koga istini za volju ovde više pamte zbog braka sa Merilin Monro nego zbog neverovatnih dostignuća na terenu. Ipak, prva, a Amerikanci će bez zadrške reći i najveća bejzbol zvezda koja i danas blješti nesmanjenim sjajem kao tokom druge i posebno treće decenije prošlog veka je Bejb Rut. Čovek sa mitskim statusom u američkom sportu lansirao je bejzbol sa margina središnjih na naslovne strane najvećih američkih novina. Postavio je sportske temelje najtrofejnije franšize u istoriji američkog "mejdžor" sporta i umnogome doprineo da stilizovana slova "NY", koja je tim preuzeo sa medalje za hrabrost lokalne policije, postanu najčuveniji znak nekog sportskog kolektiva na svetu. Za 22 profesionalne sezone, Bejb Rut je promenio samo tri kluba. Počeo je u Boston Red Soksima, zatim najveći deo karijere proveo u Njujork Jenkisima, da bi završio u Boston Brejvsima. Šampion je bio sedam puta, a dres Jenkisa koji je nosio u sezonama 1928-1930. i dalje je najskuplje plaćen sportski rekvizit na nekoj aukciji. Prodat je za enormnih 5,64 miliona dolara. Tokom igračkih dana Rut je voleo dobru kapljicu i noćni provod, pa je posle slabih izdanja 1922. morao da potpiše nesvakidašnju "moralnu klauzulu" u ugovoru, po kojoj se obavezuje da će biti trezan tokom sezone i da neće ostajati van kuće duže od jedan sat iza ponoći ukoliko za to nema dozvolu trenera.

HOKEJ

Vejn Grecki (1979-1999)

Nadimak "The Great One" sve govori. Možda na ledu nije bio trofejan kao Gordi Hau, ali Kanađanin Vejn Grecki (u penziju otišao sa čak 61 NHL rekordom), iza sebe je (p)ostavio hokej kao nacionalni sport Amerikanaca, mada je sva četiri Stenli kupa doneo kanadskom Edmontonu. Tokom dvadesetogodišnje karijere, pored pomenutog Edmontona, igrao je za Los Anđeles, Sent Luis i Njujork. A kada se povukao svi klubovi NHL lige u njegovu čast povukli su dres broj 99. Čak devet puta u deset uzastopnih sezona proglašavan je za najkorisnijeg igrača lige i jedini je u istoriji najjače hokejaške lige sa preko 200 poena u jednoj sezoni. Taj podvig je načinio čak četiri puta! Zbog visine (180cm) i kilaže (73kg) koje su ispod proseka za profesionalnog hokejaša u Sjedinjenim Američkim Državama, mnogi su smatrali da je Vejn Grecki premalen i nedovoljno snažan za takmičenje u NHL. I sam je pričao da je morao na dodatna testiranja tokom sezone pošto je imao najslabije rezultate na vežbama snage, pokretljivosti i perifernog vida, ali je brzo demantovao kritičare. Koristeći inteligenciju sjajno je čitao igru i predviđao poteze, što mu je donelo nadimak "hokejaški Ajnštajn". Grecki je i dalje rekorder kanadske reprezentacije po broju odigranih utakmica (45), broju golova (20), asistencija (28) i osvojenih poena (48).

RAGBI

Džona Lomu (1994-2003; 2005-2006; 2009-2010)

Nije mu se ostvarila želja da sa Novim Zelandom osvoji Svetski kup. Nažalost, problemi sa bubrezima nisu mu samo skratili neverovatnu karijeru, već je prerano napustio ovaj svet, u 41. godini. Ali, daleko pre 18. novembra 2015. godine kada je stigla tužna vest iz Oklenda, Džona Lomu je ušao u ragbi legendu. Silovito. Kao što je sportski rušio rivale Ol Bleksa na putu do eseja i silnih rekorda koji i danas, pune dve decenije posle njegovog oproštaja od nacionalnog tima, prkose vremenu kao što je on maestralnim partijama prkosio godinama bolesti.

PLIVANJE

Majkl Felps (2000-2012; 2014-2016)

Svetu se predstavio na Olimpijski igrama u Sidneju 2000, kada mu je bilo svega 15 godina. Mada nije uspeo da osvoji medalju to mu je takmičenje poslužilo kao veliko iskustvo za ono što će uslediti, jer je samo pet meseci kasnije postavio svoj prvi svetski rekord - na 200 metara delfin stilom. Imao je tada 15 godina i devet meseci, čime je postao najmlađi plivač - svetski rekorder u istoriji ovog sporta. Medalje i rekordi nizaće se kao na trci posle ovog uspeha. Prozvali su ga "Metak iz Baltimora" i "Leteća riba". U najkraćem - najveći što je ikada ušao u bazen. Osvojio je 28 medalja na Olimpijskim igrama, te nosi i titulu najuspešnijeg olimpijskog sportiste svih vremena. Do zlatnih je u individualnim kategorijama otplivao u 13 navrata, ukupno ih je sakupio 16. U Pekingu je napravio podvig za istoriju. Sa osam najsjajnijih odličja zasenio je i dotad neprikosnovenog zemljaka Marka Špica (sedam zlatnih medalja na Igrama 1972. godine). Titulu najboljeg plivača sveta osvajao je u šest navrata. Kada se uračunaju i svetska i pan-pacifička prvenstva, ukupno je osvojio 82 medalje: 65 zlatnih, 14 srebrnih i tri bronzane. A možda bi sve bilo drugačije da su pre 13 godina prsti Milorada Čavića prvi dodirnuli zid na cilju. Ili ipak ne bi?

SKIJANJE

Marsel Hiršer (2007–2019)

Kada se Marsel Hiršer pojavio na belim stazama nazivan je kamikazom, neobuzdanim vihorom. Sve dok nije naučio da kanališe energiju, a kada je naučio - jede stazu u kombinaciji sa prefinjenom tehnikom, nebo je postalo granica. Na prvi Veliki kristalni globus u Svetskom kupu nanizali su se drugi, treći i tako do osmog. Niko nije bio ni blizu da prekine dominaciju Marsela Hiršera. U tehničkim disciplinama vožnju je doveo do savršenstva, pa smo neretko svedočili da drugoplasiranog ostavi iza sebe sekundu ili dve. U tehničkoj disciplini!? Nije se postavljalo pitanje hoće li Hiršer pobediti, već ko će biti drugi i koliko će kasniti u cilju. Kada se podvukla crta, kada je Hiršer rekao da je bilo dosta, konačni bilans je: tri olimpijske medalje (dve zlatne, jedna srebrna), 11 svetskih (sedam zlatnih, četiri srebrne), osam Svetskih kupova, po šest Malih kristalnih globusa u slalomu i veleslalomu, 67 pobeda u Svetskom kupu i 138 podijuma. Zato Marsel Hiršer stoji samostalno na vrhu, nema društvo, i sa visine gleda veličine poput Ingemara Stenmarka, Alberta Tombe, Hermana Majera…

AUTOMOBILIZAM

Mihael Šumaher (1991-2006; 2010-2012)

Formula 1 ima mnogo velikana, ali kada u obzir uzmemo broj titula, pojedinačnih pobeda, odnosno pol pozicija knjiga spada na “dva slova” – Mihael Šumaher i Luis Hamilton. Britanac se 2020. izjednačio sa legendarnim Nemcem po broju titula - imaju ih po sedam. Šumaher je skaupio 91 pobedu u karijeri i 68 pol pozicija; Hamilton 103 trijumfa i isto toliko puta najbolje startno mesto. Brojke kažu Hamilton, ali treba uzeti u obzir da je u njegovoj eri Mercedes kao konstruktor “pojeo” konkurenciju sa najmoćnijim bolidom. I Šumaherov Ferari je u ono vreme bio dominantan, međutim razlika svakako nije bila toliko velika. Osim ogromne zaostavštine koja se meri kroz brojke, Šumaher je verovatno najlucidniji vozač koji je upravljao bolidom. Njegovi manevri, obilaženja van staze, celokupan dojam u vreme kada nije bilo DRS-a, ipak pravi komparativnu prednost nad Hamiltonom. Ne možemo zaobići legendarnog Airtona Senu, čoveka koji je 1988, 1990. i 1991. godine osvajao šampionske titule i za kojeg će mnogi auto-moto nostalgičari reći da je najveći vozač svih vremena. Jer kada je Sena vozio do izražaja je isključivo dolazila vozačka umešnost. Da ne govorimo o tome da je mogao da uzme još koju titulu da nije prerano stradao na Imoli...

MOTO GP

Valentino Rosi (1996-2021)

Moto GP ima trofejnijeg od Valentina Rosija (Đakomo Agostini, osam titula), ima i Marka Markeza koji će ga u godinama koje dolaze verovatno zaseniti po broju titula i pojedinačnih pobeda, ali zna se šta je sinonim za Moto Kraljevsku klasu – fluorescentno žuti broj 46 i ispod njega ono šareno "The Doctor“. Svima se sigurno bar jednom desilo da u saobraćajnoj gužvi bace pogled na automobil ili motocikl do sebe i opaze nalepnicu sa čuvenim zaštitnim znakom. Zato je Rosi trenutno najveći. Najveći je i zbog sedam titula osvojenih od 2001. do 2009. godine. Pre 25 godina se prvi put se kao tinejžer pojavio u Moto GP-ju i od tada 115 puta prošao kroz cilj puštajući konkurenciju da mu gleda u leđa i da se pita šta to Doktor ima što njima nedostaje.

BICIKLIZAM

Edi Merks (1965–1978)

Ovde dileme gotovo da nema. Prozvan Hanibalo, zbog načina na koji je “proždirao“ svoje rivale, Belgijanac je bio najbliže onome što nazivamo savršenstvo u biciklizmu. Jedan je od trojice biciklista u istoriji koji je makar jednom slavio u svih pet Monumentalnih trka, jedini je osvajač sve tri majice na jednom Turu, petostruki je pobednik Điro d'Italije (deli rekord sa još dvojicom), ostvario je najviše pobeda na Grand tur trkama (11), najviše pobeda među profesionalcima, najviše pobeda u jednoj sezoni i još mnogo drugih dostignuća. Možemo da diskutujemo o Migelu Indurainu, Faustu Kopiju, Bernaru Inou ili bilo kojem drugom biciklisti kao najvećem u istoriji, ali sve pada u vodu kada samo pogledamo na brojke. A one kažu – nema većeg od Merksa.

STONI TENIS

Ma Long (2006 - )

Svaka čast Mocartu stonog tenisa, Šveđaninu Jan Ove Balanderu, koji je bio izuzetno popularan i u Kini, ali najveći broj zaljubljenika u ovaj sport samatra da je Ma Long najbolji igrač svih vremena. U pitanju je jedini čovek u stonom tenisu koji je osvojio sve moguće titule u pojedinačnoj konkurenciji. Svetska stonoteniska federacija dodelila mu je nadimak "Diktator", a takođe nosi i nadimak Zmaj, što je izvedeno iz njegovog prezimena Long, koji predstavlja godinu njegovog rođenja u kineskom horoskopu. Ma Long je prvi igrač u istoriji ovog sporta koji je uspeo da osvoji dupli grend slem - da spoji titule Svetskog šampiona, osvajača Svetskog kupa i zlato na Olimpijskim igrama. Bio je pet puta olimpijski šampion (dva puta u singlu, tri puta ekipno) i 13 puta svetski šampion (tri puta u singlu, dva puta u dublu i osam puta ekipno). Dugogodišnji je kapiten kineske reprezentacije, smatra se da poseduje jedan od najboljih forhenda svih vremena. Rekorder je Međunarodne stonoteniske federacije sa 64 meseca na prvom mestu ITTF liste, od čega je 34 meseca, počevši od 2015. godine, neprekidno bio prvoplasirani, što je takođe apsolutni rekord.